Porodično blago sestara Ružice i Ljubice Berić: Carstvo uspomena od porcelana

Sa vratima stana u Šapcu otvara se jedan svet drugačiji od svih drugih- ispunjen nebrojenim oblicima porcelana, umetničkim slikama, knjigama i predmetima koje imaju sentimentalnu vrednost na stanicama jednog životnog putovanja. Na tim vratima počinje i neobično istraživanje posetioca intimnog carstva satkanog od veka porodičnog trajanja i dobročinstva. Živi muzej, oblikovan harmonijom emocija. Ružica i Ljubica Berić, dve sestre, čuvaju kutak svog svemira sačinjenog od uspomena, brižljivo poređanih tako da svaka priča svoju priču.

Foto: Glas Podrinja

Svedočanstvo o generacijama
-Porcelan je nasleđen poslednje tri- četiri generacije, najviše od babine sestre iz Beograda, mame i ujne. Neretko se dešavalo da Šapčanima treba prenoćište kad dođu na pregled, pa su im one izlazile u susret, a zauzvrat bi dobijale poklone u znak zahvalnosti. I mi smo mnogo toga poklanjale- priča Ružica i dodaje da i u prestonici, u drugom stanu, imaju još mnogo porcelana.

Među najstarijim primercima je servis sa početka 20.veka, koji je baba Marija dobila na poklon povodom udaje. Sestra od tetke donela je amblem Berlina iz 1963. godine. Izdanje Tolstoja iz 1946. godine, očeva zaostavština, nije jedini piščev „potpis“ u stanu. Prilikom boravka u Rusiji, kupila je njegovu bistu u mermeru u antikvarnici i to joj je draga uspomena.

Foto: Glas Podrinja

-Oni su tad bili mnogo siromašni i sobarice u hotelu su tražile džemper da damo, pa da nam daju rublje. Bista je koštala dve rublje, što je otprilike vrednost dva dolara. Ova tri srebrna čajnika kupila sam u hotelskoj gostionici Evropejska, koštala su 25 dolara. Više nisam smela ni da uzmem, pošto nam je 1969. godine bilo dozvoljeno da iz zemlje iznesemo samo 32 dolara- seća se jednog od retkih privatnih putovanja Ružica, magistar tehničkih nauka, koja sada u svom domu, sa sestrom, okružena predmetima koji svedoče o nekim drugim svetovima i vremenima, uživa u penzionerskim danima.

Putovanja i uspomene
Kad je bila mala, priča, išla je u bioskop i gledala staru kinematografiju. Danas, u devetoj deceniji, njena svakodnevnica su nove pročitane stranice knjiga, ispijanje kafe sa komšinicama koje dolaze u posetu i tek povremeni izlasci iz kuće.

-U Rusiju sam išla o svom trošku, dok je još bio ceo Sovjetski savez. Išli smo u Kijev. Vozom smo putovali tri dana od Kijeva do Moskve. Bili smo u Lenjingradu, gde je, kao i u Moskvi, bilo ekstremno hladno. Doživeli smo pravu rusku zimu. U Kijevu, s druge strane, nije bilo tako strašno- kaže Ružica, koja je privatno putovala još samo u Italiju, a službeno u Nemačku, Češku, Rumuniju, Poljsku.

Foto: Glas Podrinja

Ipak, kako priča sestra Ljubica, Ružica je više kućni tip, dok je ona, s druge strane pasionirani ljubitelj istraživanja novih mesta i predela. Profesorka u Ekonomskoj školi u penziji, svoje dnevnice nije trošila na garderobu, već na upoznavanje novih zemalja i kupovinu umetničkih slika. Mirazović, Đuka, Mara Lukić Jelesić, Mišković, Krstić, Aleksić, Desa Stanić... Tu je i pejzaž stoletne autorke iz Vojvodine.

Foto: Glas Podrinja

-Ponosna sam što imam radove prvih akademskih slikarki iz našeg kraja. Mara Jelesić bi trebalo da bude više popularna. Ljudi su skloni da od ništavila naprave veličinu, dok su prave veličine suzdržane i skromne, sebe ne ističu. Mirazović je poznat i u Francuskoj po ovoj slici- pokazuje i dodaje da čuva i mnogo majčinih goblena.

-Svaka slika ima svoju priču, jer je povezana sa određenim emocijama i događajima. Mogla bih napisati knjigu o svakoj stvari koje imamo. Proputovala sam celu Evropu, ali Ruška nije želela da ide sa mnom. Zato, kad dođem kući, sve me ispita, pa ono što sam propustila da vidim i saznam na putovanjima čujem od nje. Na neki način kompenzuje i upotpuni moj doživljaj o svakoj zemlji u kojoj sam bila- priznaje Ljubica.

Bogatstvo među koricama knjiga
Ružica procenjuje da je pročitala oko 3.500 knjiga i za nju su one prozor u svet. Otac, rodom iz Bogatića, advokat, kupovao je Balzaka i Krležu koji ja tada bio zabranjen. I danas čuva taj primerak sa izuzetno lepim povezim.

-Oko 500 do 700 knjiga sam dobila na poklon, donosili su mi ih različitim povodima- za rođendan, slavu, kao jubilarne nagrade. Pokojna sestra moje babe i njen muž kupovali su prve knjige Srpske književne zadruge. Omiljeni pisac mi je Fredrik Bakman, za slavu sam dobila njegovu poslednju knjigu „Slika s morem“- kaže Ružica, dodajući da je posebno oduševljava način na koji pisac s ljubavlju govori o ljudima različitih nacionalnosti i vera koji dođu u Švedsku da rade.

Čitanje je za nju nešto posebno. Pažljivo bira reči pokušavajući da opiše osećaj koji u njoj izaziva svaka nova stranica, otvarajući prozor nekog novog sveta znanja i nadahnuća.

-Čitanje me drži i podiže. U svakoj knjizi pronađem skriveno blago. Recimo, priča kanadske autorke o ratu između Irana i Iraka iz vizure jednog izbeglice, arhitekte. Nema veliku umetničku vrednost, ali me uvod oduševio: „Kad sam bio mlad, pitali su me zašto si još tako mlad stavio zid između sebe i drugih ljudi. Odgovorio sam im: Od kamenja uvreda“, arapska poslovica, autor nepoznat- kaže Ružica.

Oduvek sam gajila ljubav prema kvizovima, posebno geografiji i istoriji, a to što sam bila okružena mladima za mene je bila olakšavajuća okolnost

Najšarmantnija takmičarka „Potere“
Govori ruski, engleski i francuski, koji je usavršila radeći u „Zorki“- zaštiti bilja i farmaciji, sarađujući sa proizvođačima aditiva iz Belgije i Francuske. I danas podučava mlade po potrebi, a držala je i časove hemije i matematike. Učenica Aleksandra Pavlović, ćerka dugogodišnje prijateljice, prijavila je za prvi kviz u kome se oprobala „Visoki napon“. Usledila je „Najslabija karika“, a u „Poteri“ je učestvovala čak tri puta, poslednji put ove godine. Ocenili su je kao najšarmantniju takmičarku, ali ona te pohvale skromno odbacuje dajući prednost mladima.

-Oduvek sam gajila ljubav prema kvizovima, posebno geografiji i istoriji, a to što sam bila okružena mladima za mene je bila olakšavajuća okolnost, jer je faktor treme bio isključen. Mnogi su me prijatno iznenadili svojim znanjem. Novac mi nikada nije bio cilj, svakako bih ono što osvojim poklonila, ali mi je uvek bilo krivo zbog ostalih takmičara koji su zaslužili kad im za malo izmakne nagrada- objašnjava.

Uloge u domaćinstvu su podeljene- Ljubica je higijeničarka, a Ružica kuvarica.
-Ruška nije vezana za stvari, čak ni ja. Volim svaku stvar koju sam kupila, ali tokom svakog čišćenja kuće, nešto se razbije. Vodimo se time da je najvažnije zdravlje i duševni mir, sve drugo je prolazno- kaže Ljubica, dok se Ružica nadovezuje citirajući reči jednog sveštenika: „Nije najvažnije zdravlje, najveće bogatstvo svakog čoveka je čista savest. Nemojte činiti zlo i bojte se Boga“.

-To je i moj moto. Uvek ističem da treba biti vredan i posao za koji si plaćen raditi pošteno- napominje, podsećajući na reči vladike Nikolaja da je „uvek važnije dobro vladanje od mnogo znanja, ali samo ako se to znanje ne iskoristi na zlo“.

Foto: Glas Podrinja

Deda Novak Tomić bio je industrijalac u Valjevu i veliki donator za vreme Prvog svetskog rata, a zahvalnica za njegovo dobročinstvo stoji kao svedočanstvo na zidu. Ružica i Ljubica nastavljajući porodičnu tradiciju pomažu crkvi, verujući da je u davanju smisao postojanja i održanja i način da našu konačnost pretočimo u večnost.