Čuvaj bližnjeg svog (ČBS) četiri decenije kasnije: Ponovo igranka

Šabački korzo, miris Save i zvuk koji je definisao jednu mladost. Četrdeset godina nakon što su prvi put uključili pojačala u Domu Žike Popovića, članovi benda Čuvaj bližnjeg svog (ČBS) ponovo su seli za isti sto. Razgovor o četiri decenije postojanja nije bio samo priča o muzici, već hronika jednog grada koji je od „roze“ osamdesetih stigao do sivih devedesetih.

Te 1985. rok muzika bila je sastavni deo odrastanja sa jasno definisanim mestima okupljanja, gitarijadama, koncertima, publikom. U takvom okruženju započinje i priča o ČBS-u čiji su članovi prve muzičke korake napravili u školskom orkestru osnovne škole. Među njima su: Aleksandar Daskalović, Zoran Jovanović, Jovan Stanković i Dejan Perić.

Foto: privatna arhiva

Od Bisernice do muzike na struju
Zoran: Mi smo generacija koja je odrasla u vremenu kada je bilo sasvim normalno da postoji mnogo bendova u gradu. Tada je to jednostavno bilo tako.
Aleksandar: Imao si izbor: sport ili muzika. Pošto sport baš i nije bio za nas, muzika nam je došla prirodno.

Dejan: Krenuli smo kroz školu, kroz orkestar, neki su svirali u poznatoj Bisernici, gde smo stekli i muzičku disciplinu.
Jovan: U jednom trenutku shvatiš da oko tebe već postoje bendovi, i onda je logično, hajde da napravimo svoj. Kao klinac ideš iz škole, svratiš kod drugara, on pusti ploču i kaže: „Slušaj ovo.“ Pesma krene, a tebi se srce stegne.

Ideja je konkretizovana u aprilu 1985. godine, u Domu Žike Popovića, tada jednom od retkih mesta u gradu gde je postojala prostorija za svirku. Prostor se nalazio na tadašnjoj ivici grada, sada gusto naseljenom delu Šapca. Neki od članova su već svirali u drugim sastavima, ali odluka da se priključe novoj postavi doneta je brzo.

Foto: Privatna arhiva

Došli su da vide „ko to tamo svira i izvide šta se dešava“, i ubrzo su pronašli pevača za svoj bend. Čim je postava bila kompletna, došlo je vreme za „krštenje“.

Ime benda nastalo je spontano. Tokom jednog druženja, dok su četvorica članova nabrajali moguće nazive, u prostoriji je bio i rođak jednog od njih. Sarajlija. Usledila je šala i bukvalni muški „niski“ udarac. U opštem smehu, rođak je dobacio: „Čuvaj bližnjeg svog!“ Ime koje je tada izrečeno kao upozorenje da se sačuva ono najvrednije ostalo je do danas.

Posle Doma Žike Popovića dobili su ključ prostorije u tadašnjem Domu omladine, malu salu koja je danas Kancelarija za mlade.

Aleksandar: Svi bendovi su nam zavideli zbog toga.
Jovan: Gde god da smo dobili prostor, koristili smo ga maksimalno, svaki dan, pre i posle škole.
Prvi koncert imali su u Gimnaziji, a zatim je usledila i prva gitarijada, 20. juna 1985. godine. Izveli su nekoliko autorskih pesama i obrada. Jovan Stanković bio je zadužen za tekstove.
Uz lokalne bendove, nastupali su i već afirmisani sastavi. Tako su se našli i u istom programu sa poznatim grupama. To tada nije delovalo neobično.

Zoran: Mi smo bili dovoljno uporni da stalno pitamo možemo li mi da sviramo pre glavnog benda.
Nastupali su i na gradskom trgu, ispred Hotela „Sloboda“. Delili su binu sa najznačajnijim imenima tadašnje države, od Plavog orkestra i Kerbera, Poslednje igre leptira, do kultnih sastava poput EKV-a.

Dejan: Prodamo šest stotina, sedam stotina karata.
Dešavalo se i suprotno, da sala bude prazna i toga se sećaju kao posebne anegdote.
Jovan: Koncert u Obrenovcu. Niko nije došao. Izlazimo na binu, prazno. Samo čovek što cepa karte, stoji na ulazu. Niko se nije pojavio ni tokom svirke. Ispostavilo se, reprezentacija je igrala to veče, Piksi dao gol.

Korzo je bio centar svega. Tu su se formirale ekipe, dogovarali koncerti i širile vesti.
Jovan: Ako nisi bio tamo, kao da ne postojiš.

Uspeh kod kuće bio je samo odskočna daska za veliku scenu. Vest o prolasku na 21. Zaječarsku gitarijadu stigla je filmski, slučajnim čestitanjem druga u prolazu, nakon čega je usledio onaj čuveni, drhtavi poziv redakciji “Dvestadvojke”. Sa druge strane žice, u gužvi i žurbi, stigla je kratka potvrda koja im je ubrzala puls – bili su među 12 odabranih mladih demo bendova tadašnje Jugoslavije. Plasirali su se u polufinale.

Originalnu postavu činili su Jovan Stanković (gitara, vokal), Aleksandar Daskalović (vokal), Zoran Jovanović (bubnjevi), Dejan Perić (bas-gitara) i Nenad Tadić (klavijature). Tokom jednog perioda, za bubnjevima su se našli i Sava Stanković i Slavoljub Poznanović. Pera Bučevac kao vokal, Darko Cvjeić, Dragan Marijanović bili su u jednom periodu deo sastava.

Gitarijada u Šapcu i druga nagrada
Godina odlaska u vojsku članova benda donela je još jedan veliki trenutak, gitarijadu u Šapcu 1989, možda najveću do tada.

Jovan: Po prvi put najavljena je i nagrada snimanje ploče. Svaki bend svirao je po dve pesme. Mi izlazimo sa „Sama i slobodna“ i “One Vision” od Queena. Odluka žirija ih je zatekla. Dobili su drugu nagradu, koja je bila novčana. Nisu ostali na proglašenju. Novac su uložili u putovanje, i kako kažu možda je bolje tako jer prvonagrađeni nisu snimili album, iako je to bila nagrada za pobednika.

Džingl koji je postao hit
Devedesete pamte po specifičnoj atmosferi, često haotičnoj. Alternativa i pank tog vremena bili su odgovor na stvarnost.

Jedan od upečatljivijih momenata devedesetih bila je akcija „Ponovo igranka“, tokom studentskih protesta 1996/97. godine. Ideja je bila da svako veče jedan bend svira besplatan koncert. Tada je nastao i džingl, „Ponovo igranka“, a kasnije i istoimena pesma. To je bio trenutak kada se muzika i stvarnost više nisu razdvajale.

Jovan: Ljudi su stalno govorili: „Pesma vam je odlična.“ Na kraju smo odustali od objašnjavanja i napravili pesmu. Tekst je bio direktan odgovor tadašnjim vlastima u Šapcu.

Rok scena tog vremena imala je jasan stav. Da li je tako nešto danas moguće, ostaje otvoreno pitanje. Kriza je, kažu, uvek bila pokretač. Energija mladih, prema njihovom mišljenju, i dalje postoji. Problem je negde drugde.

Monti Pajton na moru
Od 1994. odlaze na more da sviraju. Jedne godine im kradu opremu, a zatim sledi bizarna situacija kada je gazda kafića nestao. Ostali su u prostoru, bez novca, bez jasne slike šta se dešava, ali sa idejom da vrate ukradenu opremu.
Zoran: Otvaramo kafić, kuvamo kafe, primamo dostave pića. Monti Pajton situacija.

Jovan: Devedesetih je ceo taj pokret bio izrazito anti-Sloba.
Njihove pesme nosile su tu energiju, iako to nije bilo planski.
Jovan: Nismo to radili s namerom, ali svako je slagao neku svoju kockicu protiv tog sistema.

Foto: Privatna arhiva

Život ih je, očekivano, odveo na različite strane. Ipak, taj „šabački korzo“ u njima i dalje traje, jer igranka nikada ne prestaje

Tamne devedesete
Šabac se promenio. To nije bila samo politička ili ekonomska promena, već promena svakodnevnog života, ulica, ljudi i energije. Upravo u tom periodu nastale su, po njihovom mišljenju, i najbolje pesme. Prvi i drugi album snimljeni su i objavljeni 1993. i 1996. Treći album nikada nije objavljen, a razlog je bio direktan sudar muzike i politike. Bend je kategorički odbio da nastupi na promociji jedne tadašnje političke partije, izdavačka kuća kasnije im je zatvorila vrata.

Aleksandar: Osamdesete su bile roze. Devedesetih je sve prešlo u sivo.
Jovan: Kad je frka, kad je pritisak, tada se piše iskreno. Mi nikada nismo bili bend koji gura profit po svaku cenu.

Svirali su svoje pesme i birane obrade. Repertoar je bio jasan.
Aleksandar: Ko hoće – sluša. Ko neće – ne mora.

Kraj bez kraja
Umor se nagomilao, okolnosti su se promenile, a bend se polako razišao. Kraj nije bio dramatičan. Ipak, muzika nije potpuno nestala iz života članova.

Zoran: Kad je cela ta priča došla do kraja, mi zapravo nismo ni znali da li ćemo uopšte toliko dugo svirati. Jednostavno se desilo da je svako otišao na svoju stranu.

Ponovno okupljanje
Poslednji koncert odsvirali su 10. juna 2000. godine. Do ponovnog susreta došlo je neočekivano. Ideja je potekla od vlasnika Caffe Zeppelin. ČBS je bio na okupu posle gotovo dvadeset pet godina. Bez velikih očekivanja, kažu.

Aleksandar: Mislio sam: dobro, odsviraćemo, pa šta bude.
Dejan: Bilo je kao da nikada nismo prestali.
Mesto na muzičkoj sceni
Osamdesete pamte u bojama.
Dejan: Sreća. Radost.
Jovan: Toplina. Roze, sunce, cveće.

Foto: Privatna arhiva

Zoran: Kad pričamo o probama i sviranju, ne sećam se nijednog kišnog dana.
Aleksandar: Ostalo je druženje. Šljunkara, Sava. Nismo se razdvajali.
Život ih je, očekivano, odveo na različite strane. Ipak, taj „šabački korzo“ u njima i dalje traje, jer igranka nikada ne prestaje.