Rajko (Horizont) Kovačević: Spektakl na bini, istina u tišini

Kad uđe u prostoriju, ne mora da se predstavi. Preko 190 centimetara visine, kosa do ramena sa blagim talasima koji deluju nehajno, ali su zapravo deo pažljivo građenog imidža. Na levom uhu dve–tri spojene viseće alke. Dovoljno da signaliziraju rokerski pedigre, ali ne toliko da pređu u karikaturu. U profilu, sa svetlijim crtama, očima i kosom koja pada preko čela, podseća istovremeno na Bon Jovi iz osamdesetih i na Karlesa Pujola u danima kada je nosio kapitensku traku Barselone, spoj auteničnosti i sirove energije. Rajko Kovačević, poznatiji kao Rajko Horizont.

-Pogledaj klince danas, svi isti, isto se oblače, isto razmišljaju. Kao da se boje da iskoče iz mase - primećuje Rajko.

Foto: privatna arhiva

On je svesno izabrao drugačiji put, iako to ima svoju cenu. Kose nikada nije želeo da se odrekne.

-Ako se razlikuješ, odmah si pod pritiskom. Rugaju ti se. Ludak si za sve dok ne napraviš nešto veliko. A kad napraviš, ti isti kažu: „Ma ja sam znao za njega još od početka“.

-Hteo sam da budem buntovan. Da ne budem isti kao svi drugi, da ne idem utabanim putem. Najteže je uspeti u svom gradu. Tu si pod najvećom lupom. Niko nije prorok u svom selu – kaže Rajko dok još jednom poznaniku u znak pozdrava blago klima glavom.

Ajmo žene nije za sve žene
Najpoznatija Rajkova rečenica nije nastala kako bi osvajao žene.
-Drugar često je dolazio sa mnogo drugarica na nastupe. Jednom prilikom našalio se sa njima u mom prisutvu i rekao da će signal za igru biti rečenica „Ajmo žene“. To mi je zvučalo simpatično i izgovorio sam. Masa se pokrenula i tako je ostalo.

Buntovnik sa razlogom
U duši je roker, po senzibilitetu bliži distorziranoj gitari nego sintisajzeru, ali profesionalno je ukorenjen u svet komercijalnih pesama koje funkcionišu i u klubovima i na svadbama i na vašarima.

-Rok svi vezuju za bunt i energiju, narodnjake za emociju i ljubav. A ja sam hteo da spojim i jedno i drugo - objašnjava.

-Mi smo svaku kafanu u kojoj smo svirali pretvarali u klub. Nije to više bila obična svirka. Doneli smo rok energiju u narodnu muziku. Kad spojiš energiju, emociju i neku poruku, onda muzika stvarno ima snagu. Onda to nije samo pesma, nego stav.

Njegove pesme i tekstovi su direktni, duhoviti, često na ivici bezobrazluka, kako i sam kaže. Publika zna šta dobija. Energiju, igru i malo provokacije.

Foto: Privatna arhiva

Ritual „Gori zemlja“
Na nastupima postoji ritual. Kada oseti da atmosfera pada ili da je na vrhuncu, podigne ruku, zabaci kosu i vikne: „Gori zemlja“, a zatim i „Ajmo žene!“

Stolice se pomeraju, bas se pojača, masa reaguje. Svaki put, bez zadrške i izuzetka.

-Ajmo žene sam prvi put izgovorio uz pesmu „Mama ne da da te diram“. Samo se desilo. Nisam planirao. Kao ni „Ajmo studenti Beograda i Slušaj sad“.

Taj ritam i tekstovi postali su deo šabačkog folklora, ali iza njih stoji i razumevanje publike.

-Želja da nekog nasmeješ, nekog pogodiš pravo u srce, nekog podigneš na noge. Da svako nađe nešto svoje. Kada daješ iskreno, bez računice, onda ti se vrati. Kao i energija kad izađeš na binu. E to je magija. Ja to ne znam da objasnim. Kao da nisam isti čovek.

Prvi let i prvi pad
Prvi nastup sa „Horizontom“ za Rajka je bio krajnje upečatljiv. U tadašnjem Domu sindikata za Rok paradu odabrali su pesmu koja traje čitavih 12 minuta. Umoran, sa tremom, doživljava pad, pravi pad.
-Krcato, nema vazduha, mene uhvatila trema, žedan. Dajem signal basisti da skratimo pesmu, on ne shvata i usred svega padam kao daska. Posle su tri dana po gradu pričali svašta. Eto kako odmah lepimo etikete ljudima.

Rajko Horizont je svestan kompromisa koji pravi. Kaže da su mu jedni zamerali da je prodao rokenrol, a drugi da nije narodnjak. Na sceni nastupa kao zabavljač.

-Mora da ima dinamiku. Ne možeš sat vremena samo da „dereš“. Ljudi se zasite. Moraš da ih digneš, pa spustiš, pa opet digneš sa emocijom. Kao da ih zagrliš sve odjednom.

Opisuje kako podigne energiju „na 200 na sat“, a onda polako „udari“ na sentiment.

-Krene: „U očima krijem tugu...“ Tada dotakneš emociju. Neko se seti bivše devojke, neko svoje greške, neko nečega što ga boli. I to je jače od bilo kakvog skakanja.

Foto: Privatna arhiva

Spektakl uživo
Devedesete pamti kao „tmurne“, sa ratom i maglom u vazduhu.

-U takvom vremenu ne možeš samo da izađeš i zabavljaš narod. Moraš da daš nešto više od toga. Mora da bude spektakl. Za mene je muzika uvek bila borba. Prvo sa sobom, pa onda sa svima oko sebe.

Na sceni je pravio spektakl, dirao teme o kojima se ćutalo.

-Odmah su rekli: „Ovaj je lud“. Ljudi prvo vide ono što štrči. Kostim, frizuru, pokret. Suštinu shvate kasnije. Tako je bilo i kada smo nastupali baš na ovom mestu, u Hotelu Sloboda, pre tri decenije.

Venčanica i motor za šou
Rajko pamti nastupe koji su bili više performans nego svirka i to baš u Hotelu „Sloboda“ devedesetih. Ostalo je zabeleženo da je u staroj Crvenoj sali nastupao rekordan broj večeri, ali su se najviše prepričavali njegovi ekscentrični ulasci. Jednom je na binu izašao u venčanici, prkoseći svim pravilima tadašnjeg estradnog dres-koda, dok je drugi put u salu ušao motorom. Ko ne veruje fotografije su dokaz.
-U prizemlju Hotela bio je salon venčanica. Zamolim da mi daju jednu za nastup. Tada je to bila tabu tema.

Sa godinama je naučio da poštuje proces i da ceni kvalitet pesama.

-Biser je biser za sva vremena. Neke pesme rastu s tobom. U mladosti ih ne razumeš, a kasnije ti legnu kao da su juče napisane za tebe.

Iza scenske energije stoji disciplina. Kaže da je bend „bratstvo, a ne jeftina priča“. Poznaju se već decenijama.

-Različiti smo, ali na istom putu. Nije bitno ko voli jaja na oko, a ko čvarke. Bitno je da gledaš u istom pravcu. Na probama je grmelo, ali iz sukoba su nastajale najbolje stvari. Kreativna svađa. Bez toga nema ničega.

Foto: Privatna arhiva

Borba sa sobom i drugima
Rajko ne romantizuje poroke. Pušenje je svojevremeno ostavio ali mu se posle vratio. Alkohol i droga nikada nisu bili njegov put.

-Najveća borba je u glavi. To ljudi ne vide. Vide binu, vide energiju, a ne vide šta se unutra dešava. Lako je pametovati, ali je teško uveče sabrati dan i reći: gde sam pogrešio, šta sam mislio, šta sam rekao. Mnogo je lakše biti loš nego dobar. Lako je opsovati. Teško je prećutati – tiho govori dok pali još jednu cigaretu.

Na trenutak zastaje, povlači prvi dim, i više za sebe kaže:

-Ima stvari kojima se ne ponosim. Svega se čovek nagleda i doživi kada si u ovom poslu. Sretneš ljude sa teškim sudbinama. To te dotakne, pa staneš i razmisliš.

Veruje da mnogo toga u muzici i životu je produkt božanskog.

-Nema veze sa logikom. Inspiracija padne, i to je to. Ja verujem da je to dar od Boga. Tako je i sa verom. Nije isto kad nešto radiš reda radi i kad stvarno razumeš zašto to radiš. Post te uči disciplini. Lako je ne jesti meso. Teško je postiti mislima.

Foto: Privatna arhiva

Godine, misli i tišina
Godine mu daju meru i distancu.

-Svaki dan si malo drugačiji. Ono što ti je nekad bilo strašno, posle ti bude simpatično. Sve je proces sazrevanja. U muzici, u životu, u veri. Ništa se ne dešava preko noći. Kad vidim nekoga ko se stvarno promenio, postidim se. Shvatim koliko sam spor i koliko još imam da radim na sebi.

Najlepši period?
-Svaki nosi nešto svoje. Ali ti prvi dani… uđeš u prostoriju da sviraš u tri popodne, izađeš u tri ujutru, a nemaš pojma kad je pao mrak. Ne osećaš umor. To je ljubav.

Između bunta i discipline, između rokerskog stava i narodnjačke bine, između eksplozije i tišine, nalazi se njegov identitet. Nije reč o ironiji, maski ili šablonu.

-Padneš, ustaneš, pa opet padneš, opet ustaneš. Ali ako ideš napred, makar i sporo, ideš u dobrom pravcu – dodaje.

Rodni grad nikada nije napustio, a kaže da je mogao. Veruje da u muzici ima još nešto da kaže, doda, da tačka nije stavljena.