120 godina šabačkog Letnjikovca (1906-2026)

Počeci šabačkog Letnjikovca
Početkom 20. veka, na južnom obodu grada između naselja Jevremovac i Pričinović, nalazio se nenaseljen prostor. Blago uzvišenje koje se uzdizalo od severa prema jugu u odnosu na grad, zvalo se Bećino brdo. Antropolog i etnolog, Vojislav S. Radovanović, navodi da je taj naziv verovatno u vezi sa boravkom Turaka na ovom području. Sve se menja 1. avgusta 1906. godine (po starom kalendaru), kada se na ovom prostoru, bliže naselju Pričinović, osniva dečiji Letnjikovac, sanatorijum (oporavilište) za slabunjavu decu.

Nekadašnji drveni paviljon (ne postoji više), Foto: Privatna arhiva

Za prostor na kome je podignut Letnjikovac, izveštač beogradske Politike je zapisao: ,,Bećino brdo je na lepoj visoravni ... na njemu je u polukrugu divna, čista šuma, a u sredini te šume je livada u polukrugu i na toj livadi je podignut paviljon isti onakav, kakav je u Beogradu, samo čvršći i jači, i lepa kućica u štajerskom stilu“. Troškove podizanja Letnjikovca snosila je Šabačka opština, dok je verovatno inicijativu za pokretanje rada jedne ovakve ustanove povelo Društvo za čuvanje narodnog zdravlja, koje je u svom Statutu imalo kao jedan od zadataka ,,da privatnom inicijativom radi na očuvanju i negovanju narodnog zdravlja, pomažući opštinske i državne vlasti“. Letnjikovac je bio namenjen nežnoj, slabunjavoj, rahitičnoj, limfotičnoj, slabokrvnoj, deci s poremaćajima u varenju i ishrani (,,izbirači jela“), ali i deci koja su preležala neku težu (ne zaraznu) bolest. Primera radi, u 1911. godini pored šabačkog Letnjikovca, radio je još i beogradski u Košutnjaku, kraj Topčidera, dve jedine takve ustanove tog tipa u Kraljevini Srbiji. Ovakve dečije dnevne sanatorije, drugačije su zvane i šumska lečilišta. Tokom Prvog svetskog rata šabački Letnjikovac je u potpunosti bio uništen.

Međuratni period kao period uspona
Potreba za ustanovom ovog tipa, ubrzo je dovela do obnove njegovog rada. Već za 1920. godinu imamo podatke da je Društvo za čuvanje narodnog zdravlja obnovilo rad dečijeg Letnjikovca. Pokretač obnove bio je uvaženi šabački lekar, predsednik šabačkog Društva za čuvanje narodnog zdravlja i upravnik Okružne bolnice u Šapcu, dr Mihailo Dunjić. Svake godine, oglašavan je konkurs za prijem dece ali i zaposlenih za sezonski rad u Letnjikovcu (za ekonome, kuvarice, služavke, pralje, vaspitačice). Od dece, uglavnom su primana slabokrvna i deca siromašnijih roditelja. Letnjikovac je radio tokom leta (uglavnom od 1. jula do 1. septembra). Broj dece je varirao, od 38 u 1927. godini, pa do 300 koliko ih je boravilo do kraja tridesetih godina. U 1939. godini u šabačkom Letnjikovcu boravila su i deca iz Loznice, Lajkovca, Obrenovca, Bijeljine.

Terasa (vidikovac) koja je bila jedan od simbola Letnjikovca, Foto: Privatna arhiva

Život dece u Letnjikovcu imao je poseban ritam. Ustajanje, sunčanje, igranje, kupanje, izlet na polju, vežbanje. Pored ovih aktivnosti, deca su vežbala da pletu kotarice i druge predmete od pruća i rafije, slamene šešire, drvorez. Deca su se bavila i voćnjakom, baštom ali i uređivanjem tek zasađene borove šume (oko 1929). Do 1929. godine na Letnjikovcu su već bile izgrađene tri najmodernije barake za smeštaj dece, kao i druge zgrade poput paviljona za ishranu, kupatilo sa tuševima, administrativna zgrada, pomoćne zgrade. Letnjikovac je imao i malu apoteku sa najnužnijim lekovima. Deca su tokom boravka priređivala koncerte, igranke i druge kulturne programe, koje su posećivali i građani Šapca. Za te namene, tridesetih godina su bili obezbeđeni i autobusi za prevoz publike. Letnjikovac za slabunjavu decu su vodili probrani kadrovi dokazani u lečenju i vaspitavanju dece, i to ne samo sa lokalnog nivoa, već su dolazili i državni lekari. Značajna prekretnica u radu Letnjikovca nastupa 1930. godine, kada ustanova postaje internatskog tipa, što je značilo da se deca više ne dovoze i odvoze svakodnevno već da tu ostaju najmanje mesec dana. U Letnjikovac 1931. godine stiže struja i telefonska veza. Pored Društva za čuvanje narodnog zdravlja, ustanovu Letnjikovca pomagala je u međuratnom periodu i šabačka opština, ali i država. Uoči samog početka Drugog svetskog rata, Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja odobrilo je kredit za podizanje još jedne zgrade u Letnjikovcu, ali je rat prekinuo njegov dalji razvoj. Tokom Drugog svetskog rata Letnjikovac je primio izbeglice iz Bačke.

Nakon Drugog svetskog rata oko kompleksa Letnjikovac izrasta istoimeno naselje
U prvim posleratnim godinama, kompleks šabačkog Letnjikovca nije imao predratni sjaj. Promena društveno-političkih okolnosti, ali i nestanak ljudi poput dr Mihaila Dunjića, značile su da Letnjikovac mora započeti neki nov život. Ono što je u ovom periodu mnogo značajnije je to da se krajem pedesetih, a posebno početkom šezdesetih godina, intenzivnije naseljava okolina kompleksa šabačkog Letnjikovca. Time se udaraju i temelji naselju Letnjikovac, koje su prvenstveno naselili ljudi rodom iz okoline Šapca, Pocerine, Posavotamnave, Azbukovice, ali i drugih regiona. Oni su u potrazi za poslom, prevashodno u Fabrici „Zorka“, u najvećoj meri bez obrazovne spreme, a često i bez igde ičega počeli naseljavati, njive i livade oko kompleksa. Industrijalizacija Šapca dovodila je ljude sa strane u grad, koji se prilično neplanski razvijao. Bez osnovnih uslova za život, prvi naseljenici Letnjikovca vodili su borbu za struju, vodu, pristojan put, za izgradnju kuće u kojoj će živeti, elementrane uslove života.

Centar Letnjikovca i Letnjikovčani (kraj sedamdesetih), blatnjava ulica Petra Lazića i pogled na fudbalski teren, Foto: Privatna arhiva

Šabački Letnjikovac 1963. godine prima oko 80 dece iz Skoplja pogođenog zemljotresom. Devojčice i dečaci uzrasta od sedam do 15 godina, proveli su ovde neko vreme, a da im školovanje ne bi bilo prekinuto i školu su učili u Letnjikovcu. Nakon toga o kompleksu šabačkog Letnjikovca se počelo starati Ugostiteljsko preduzeće „Sava“. Time je i prvobitna ideja nastanka Letnjikovca, delom izmenjena. Pokušaj da kompleks Letnjikovca postane mesto za boravak i razonodu dece i odraslih, ovo preduzeće je htelo ostvarati otvaranjem objekata koji bi i služili toj nameni. Početkom šezdesetih u kompleksu je radio restoran-bar Letnjikovac i kasino (kockarnica). Tako je npr. za doček Nove 1968. godine u kabare-kasinu Letnjikovac nastupala Katica Đakonovska, Gordana Spasić i Milorad Mile Ivanović, plesački par orijentalnih igara, artista-iluzionista i zabavni kvartet Miše Lukovića. Kasnije je u okviru kompleksa radila i prodavnica mešovite robe „Sava“.

Tokom 1974. i 1975. godine organizovane su dve omladinske radne akcije (ORA „Šabac“) na kojima je učešće uzelo više stotina omladinaca iz cele države, raspoređenih u nekoliko smena i smeštenih u kompleks Letnjikovca. Njihovim doprinosom urađena je obaloutvrda na Savi, i nekoliko manjih infrastrukturnih projekata. Nažalost, nakon njihovog boravka, smeštajni kapaciteti Letnjikovca našli su se u lošem stanju. Letnjikovac je preuzet od Ugostiteljskog preduzeća „Sava“ i predat na upravu Centru za dečiju zaštitu (1975/6). Tada je urađena betonska i metalna ograda (stoje i danas), sređen Kameni i Stakleni paviljon. Rodila se i ideja da kompleks postane „pionirski grad“ (opet po ugledu na beogradski Košutnjak). Krajem osamdesetih, kompleks Letnjikovca postao je na kratko i studentski dom za studente koji su studirali u Šapcu. Dugo godina je bio čuven i Šapčanima interesantan Prvomajski vašar na Letnjikovcu.

Uporedo sa tim razvijalo se naselje. Sedamdesetih su se Letnjikovčani prilično mučili. Gradili su kuće za stanovanje, putevi su bili blatnjavi, vode nije bilo pa se ona dobijala iz bunara „kod komšije“ ili iz sistema norton pumpi. Početkom osamdesetih, polako stiže i gradska voda na Letnjikovac, ali i asfalt u tri glavne ulice koje idu oko samog kompleksa Letnjikovca: Nikole Tesle, Petra Lazića i Blaže Jovanovića (danas Mike Petrovića Alasa). U isto vreme naseljavao se i drugi deo Letnjikovca tzv. Letnjikovačka Kosa. Prema ovom delu naselja izgrađen je pešački most na armirano-čeličnim stubovima 1987. godine. U isto vreme otpočeli su radovi i na izgradnji Novog groblja na Letnjikovcu.

Krajem 1989. godine već je uveliko započeto i Novo plansko naselje na Letnjikovačkoj kosi, namenjeno radnicima HI „Zorka“. Još jedan, drugi letnjikovački most za automobilski saobraćaj izgrađen je i otvoren 1996. godine. Bila je to bitna veza Letnjikovačke Kose, ali i Novog groblja sa gradom. Novo groblje na Letnjikovcu predato je na upotrebu 1997. godine. Možda i najbitniji infrastrukturni objekat na Letnjikovcu je gradski vodotoranj, izgrađen i pušten u rad 1997. godine, koji je sa postojećim sistemom izvorišta Tabanović – Mali Zabran, obezbedio sigurno snabdevanje grada vodom u budućim decenijama.

Letnjikovac za novo doba, Foto: Privatna arhiva

Još jedna obnova Letnjikovca i dalji razvoj
Nažalost, tokom devedesetih godina kompleks Letnjikovca je oronuo. Borova šuma koja se naslanjala na kompleks Letnjikovac bila je zapuštena, prepuna smeća i otpadaka. Tokom 1999. godine i NATO bombardavanja u kompleksu su bili smešteni vojnici koji su tu prvenstveno spremali obroke za dislocirane pripadnike vojske. Nakon 2000. godine krenulo se sa uređenjem kako kompleksa Letnjikovca tako i čitavog naselja. Hronološki, to bi izgledalo ovako: Vrtić ,,Veverica“ počeo je svoj rad 2001, novosagrađena OŠ ,,Stojan Novaković“, Šabac / IO Letnjikovac 2002, Vrtić ,,Đurđevak“ 2008, Centar za stručno usavršavanje Šabac (CSU) 2010, Park nauke 2013, Trim staza napravljena je 2013, Crkva Sv. Trojice osvećena je 2016, dok je prvo bogosluženje održano 2014, Zgrada MZ Letnjikovac i ambulante 2014, rekonstruisana i dograđena kuhinja (trpezarija) na Letnjikovcu 2015, Trening centar 2018, Aneks Trening centra 2022, Naučni centar 2023, novosagrađeni Vrtić ,,Maslačak“ pušten je u rad 2024. Pre izvesnog vremena rekonstruisana je i poslednja stara administrativna zgrada koja bi trebala u budućnosti da postane Centar za međugeneracijsku saradnju. Najveći broj ulica u gradskom naselju Letnjikovac danas ima gradsku vodu, kanalizaciju, asfalt i ulično osvetljenje. Naselje danas broji preko 3 000 stanovnika.

Dr Mihailo Dunjić, jedan od osnivača i najznačajniji poslenik šabačkog Letnjikovca
Dr Mihailo Dunjić (1874 – 1937), nije po rođenju bio Šapčanin. Međutim, sve ono što je uradio za Šabac, svrstava ga u jednu od najznačajnijih ličnosti koje je ovaj grad iznedrio. Neke od njegovih zasluga obuhvataju osnivanje hirurškog odeljenja u Šapcu, lečenje ranjenika u Prvom svetskom ratu u Valjevskoj bolnici, prelazak Albanije, upravljanje Bolnicom u Šapcu nakon završetka Prvog svetskog rata itd. Danas je Gradska kuća grada Šapca smeštena u njegovoj nekadašnjoj porodičnoj kući. Međutim, pored svega što je radio njegova životna opsesija bio je – Letnjikovac. Stoga, njemu kao jednom od najzaslužnijih ličnosti za njegov nastanak i rad, najbolji sud dala su sama deca Letnjikovca. Jedan od njih Stojadin Mrđa, ovako se zahvalio dr Dunjiću na pomenu 8. avgusta 1939. godine:

Dr Mihailo Dunjić, Foto: Privatna arhiva

,,Neumrli čika doktore,
Došli smo danas da tvojoj seni izrazimo svoju zahvalnost, za sve što si učinio za nas. Ti si razumeo osnovne potrebe omladine i znajući da ,,u zdravom telu, zdrav je i duh“, nastojao si na tome, da nama siromašnoj školskoj deci, čiji roditelji nisu u mogućnosti da nas pošalju gde na letovanje, pružiš oporavak i osposobiš nas za dalji rad u školi. Uz pripomoć još nekolicine dobrih ljudi, ti si osnovao Letnjikovac za slabunjavu decu. Bilo je teško iz malih prihoda stvoriti jednu takvu ustanovu.

Ali ti nisi klonuo duhom, nego si sa sve većom voljom nastavio započeti rad. Nisi žalio truda za naše dobro. Tako, da je danas nama siromašnoj deci omogućen svake godine boravak po 20 – 30 dana u lepo uređenom letnjikovcu na čistom vazduhu i dobroj hrani. A to za naše mlade organizme iznurene školskim radom znači mnogo. U znak zahvalnosti primi od nas skromne bukete poljskog cveća sa tvog letnjikovca, koje polažemo na tvoju humku uz toplu molitvu upućenu Bogu; da tebi naš Veliki dobrotvore podari rajsko naselje. Među nama, neka ti je večan pomen i slava ti!“.

Dr Mihailo Dunjić zaslužio je da mu se odužimo kao lokalna zajednica jer ovakve ljude ne smemo da zaboravimo. Možda je jubilej, 120 godina postojanja šabačkog Letnjikovca, pravi povod da se to i uradi.