Između sveta tišine i zvuka u borbi za pristupačno okruženje

Odrastanje Nine Baranovski odvijalo se u neuobičajenim okolnostima. Pokreti i mimika zamenili su zvuk u njenom svetu tišine. Kao detetu gluvih roditelja, glas joj je bio nepoznanica, a komunikacija u kući odvijala se pokazivanjem i čitanjem sa usana. Taj životni put kasnije ju je usmerio ka znakovnom jeziku i borbi za pristupačnije društvo.

-Moji roditelji nisu rođeni gluvi, već je u pitanju stečena gluvoća. Kao mala nisam ni znala da pripadam svetu čujućih, jer sam od najranijeg detinjstva imitirala njihove pokrete, znakove i gestove. Komunikacija u kući se odvijala pokazivanjem i čitanjem sa usana. U tom periodu nije bilo tumača za znakovni jezik. Postojala je firma DES, koja je zapošljavala osobe sa invaliditetom i imala stručnu službu, ali sistemske podrške nije bilo. Roditelji su me upisali u vrtić da bih razvila govor, ali u početku nisam pričala- samo sam otvarala usta. Pošto ni oni ne čuju, nisu mogli da primete da ne ispuštam glas- priča Nina.

Odrastanje i (ne)prihvatanje
Baka je primetila da ne govori, pa su je u panici odveli kod lekara. Na pregledu je utvrđeno da čuje, ali da imitira okruženje u kući.

-Doktori su naučili moje roditelje da stave ruku na grudni koš kako bi osetili vibracije glasa i tako sam postepeno progovorila. Posle sam išla kod logopeda, a roditelji su angažovali i komšinicu koja mi je pomagala oko škole- dodaje.

Roditelji su završili specijalnu školu za gluve u Subotici i nisu mogli da joj pruže adekvatnu obrazovnu podršku. Komšinice su joj pomagale oko telefona, roditeljskih sastanaka i službenih informacija. Nina je bila glas kuće.

-U suštini, ja sam bila njihov prevodilac i njihov glas gde god smo išli. Kao dete nisam razumela zašto moram sve da prevodim i da preuzimam tu ulogu, ali u to vreme nije bilo pristupačnosti. Deca gluvih roditelja se inače zovu KODA (Children of Deaf Adults), i za mene je to bilo traumatično tokom odrastanja. Bila sam jedinica i sve sam nosila na svojim leđima- telefonski pozivi, komunikacija, obaveze. Bila sam stidljiva, a morala sam da zovem ljude, da rešavam probleme. To je bilo veoma teško- priznaje.

Uz sve to, suočavala se sa podsmehom okoline- ismevanjem, komentarima o roditeljima, nerazumevanjem znakovnog jezika. Roditelji su je upisali u „jaču“ osnovnu školu, iako nije bila blizu kuće, da bi imala bolju podršku. Gradskim autobusom je putovala na drugi kraj grada zbog boljeg obrazovanja i stručne podrške.

-U početku je bilo teško, ali je učiteljica uradila veliki posao- razgovarala je sa decom i roditeljima, objasnila situaciju i deca su me prihvatila. Posle su svi dolazili kod mene na rođendane, jer je kod mene moglo sve- roditelji nisu čuli buku i galamu. Tako se moja uloga u društvu sa odrastanjem promenila- priča uz osmeh.

Foto: Glas Podrinja

Roditelji su, međutim, bili veoma zaštitnički nastrojeni, iz straha da joj se nešto ne desi, pa joj nisu dozvoljavali mnogo toga, plašeći se rizika. Pošto je po prirodi avanturista, mnogo toga je radila krišom.

Dva sveta i početak borbe
-Živela sam dvostruki život- pola u svetu tišine sa roditeljima, pola u svetu čujućih. Nigde nisam pripadala sto posto. Izgubila sam deo detinjstva, jer sam morala da budem odgovorna i da nosim teret odraslih. Bila sam psihički opterećena, nesigurna i puna strahova. Otac je bio dominantna ličnost, sportista, član reprezentacije gluvih, i kod njega nije postojalo „ne mogu“. Gurao me napred i za njega sam bila odrasla osoba koja mora da pomaže. Morala sam da se oslonim sama na sebe. Tek kasnije sam shvatila da sam preuzela roditeljsku ulogu i bila roditelj svojim roditeljima u svetu čujućih- priča.
Taj model je prenela i na privatni i poslovni život- stalno je bila u ulozi pomagača. Pre četiri godine je potražila psihoterapijsku pomoć i tek tada osvestila tu ulogu.

-Još u srednjoj školi sam shvatila da postoji ogroman problem- gde god odeš, niko ne zna znakovni jezik i gluva osoba ne može samostalno ništa da uradi. Tada sam sebi postavila misiju da napravim pristupačno okruženje, ne samo za moje roditelje, već za sve gluve osobe. Posle studija geografije i turizma počela sam da radim kao prevodilac u lokalnoj organizaciji gluvih. Tada sam videla koliko sistem ne funkcioniše- kaže.

Sa kolegama u Novom Sadu osnovala je udruženje „Ruke govore“, nakon čega su počele obuke znakovnog jezika posredstvom projektnog finansiranja. Počinje i rad na licenciranoj školi, nakon donošenja Zakona o upotrebi znakovnog jezika 2015. godine. Oformljena je škola znakovnog jezika, prva licencirana škola u Srbiji 2017. godine. Danas je Nina sudski tumač, edukator i defektolog, ali pre svega borac za pristupačnost i ravnopravnost gluvih osoba. Osnivanjem Udruženja „Ruke govore“ svoj život posvetila je tome da svet tišine i svet zvuka približi jedan drugom i da gluvim osobama omogući dostojanstven i samostalan život u društvu.

Rad udruženja vremenom se proširio na brojne aktivnosti- obuke znakovnog jezika, medijske kampanje, pristupačne sadržaje, turističke i kulinarske emisije, muzejske postavke na znakovnom jeziku, psihološko savetovanje i edukativne programe. U muzejima je uveden sistem tableta sa prevodom na znakovni jezik, kao i vođenja izložbi za gluve osobe. Cilj je da u svakoj instituciji postoji bar osnovna komunikacija.

Izazovi i lična misija
-Najveći problem je medicinski sektor. Lekari često ne komuniciraju direktno sa gluvom osobom, već sa prevodiocem, što narušava prava pacijenta. S druge strane, ljudi imaju empatiju, ali nisu informisani. Kada im se objasni kako da komuniciraju, vrlo brzo se prilagođavaju. Ponekad je dovoljno govoriti razgovetno i jasno pomerati usne. Znakovni jezik je dodatno sredstvo u komunikaciji. Gluva osoba će biti veoma zahvalna kad pokažete interesovanje da uspostavite kontakt- smatra.

Planovi Udruženja su usmereni na rušenje barijera i bolju dostupnost javnih usluga: prevođenje obrazaca javnih službi na znakovni jezik, QR kodovi na dokumentima, medijski sadržaji na društvenim mrežama, psihološke brošure i edukacije, serijal emisija za gluve trudnice i majke i dalje širenje pristupačnosti.

Foto: Glas Podrinja

-Vodimo dvostruku borbu: sa jedne strane pristupačnost za gluve osobe, sa druge strane status prevodilaca koji nije prepoznat i plaćen. Zakon postoji, ali nema kaznenih odredbi, pa se sporo primenjuje. Često se dešava da se saradnja prekine zbog promene ljudi na pozicijama i sve mora da počne iz početka- navodi.

Ne odustaje, jer ne želi da mlađe generacije prolaze kroz probleme kroz koje su oni prolazili. Mali korak načinjen je i u Biblioteci šabačkoj. Bibliotekarka Gorica Rajičić pohađala je obuku u njenoj školi i stekla zvanje tumača za znakovni jezik.

-Smatram da bi svaki građanin trebalo da ima ravnopravan pristup informacijama i uslugama i to je veoma važno za Šabac. Mali koraci su veliki koraci- kada u svakoj instituciji imate jednu osobu koja zna osnove znakovnog jezika, to je ogromna stvar. Želim da ostane trag da smo nešto promenili i da smo napravili pristupačnije društvo- zaključuje Nina Baranovski.

Između sveta tišine i sveta zvuka, ona i dalje gradi mostove- korak po korak, znakovima koji govore više od reči.