Ulica u Šapcu čuva uspomenu na ambijent posavotamnavskog kraja
Stara vodenica čuva vek i po priča
Dobrodošlicu u nesvakidašnji ambijent svakom dobronamernom posetiocu poželeće najpre dren, a on je samo uvod u prostor u kome žive biljke, gde je šeboj u punom cvetu, a stoletni objekti odolevaju vremenu
Jedna kuća u ulici Milorada Panića Surepa u Šapcu čuva uspomenu na ambijent posavotamnavskog kraja, sa elementima Mačve i Pocerine. Već na ulazu jasno je da ovo nije obična avlija, već priča i sećanje koja traje više od jednog veka.
Dobrodošlicu u nesvakidašnji ambijent svakom dobronamernom posetiocu poželeće najpre dren, a on je samo uvod u prostor u kome bujaju biljke, gde je šeboj u punom cvetu, a stoletni objekti odolevaju vremenu. Najvažniji od njih za srce je prirastao profesoru muzičkog u penziji Živku Popoviću- vodenica stara 150 godina, brižljivo čuvana među lešnicima.
Hraniteljice naroda -Vodenicu sam nasledio od pokojnog teče, koji je bio rodom iz Nakučana. Živeo je u Šapcu, radio u „Nami“, a oženio se iz Popovića i Metlića. Ti Popovići, kao i oni iz Mehovina, nose isto prezime. Vodenica je izrađena od tesane građe. Dugo je stajala u dvorištu. Dobrava je nekada imala više od 50 vodenica, a danas nema nijedne- osim ove kod mene u Šapcu. Nazvao sam je Popovića vodenica, iako se ne zna tačno čija je ranije bila. Vodenice su nekada bile hraniteljice naroda- mlinovi života, pa je tako i ova hranila cele Nakučane i okolinu- priča Živko.
Svaka kuća imala je svoj red kad dolazi na mlevenje. Kad bi znala da priča, vodenica bi ispričala sijaset priča o prvim ljubavima koje su se kraj nje rađale, sklopljenim prijateljstvima, pa i brakovima... Skoro u svakom selu, gde je bio „jači“ potok ili reka, bile su vodenice. Po zvuku vodenice koja radi, znalo se da selo živi.
Foto: Glas Podrinja
-Mlelo se sve- pšenica, kukuruz, raž. Ranije se uzimalo oko 10 posto od samlevenog žita, a danas u mlinovima oko pet posto. Ali kvalitet brašna iz vodenice ne može da se poredi ni po ukusu, ni po učinku za zdravlje. Kamen vodeničar radi sporo- oko 50 do 55 obrtaja u minuti. Ni brže, ni sporije, i zato je brašno tako kvalitetno- objašnjava on.
Vodenica i danas povremeno radi i to najčešće kad su posete i tada se brašno ne prodaje, već deli. Prvi put je ozbiljnije obnovljena i pokrenuta 2016. godine, kada je doneo i postavio u dvorište u Šapcu, a prostor počeo da dobija obrise etno ambijenta. Kumovao mu je poznati novinar Bora Otić, pa je tako nastala Šabačka avlija.
-Postoje dve vrste vodenica- lopatara i one sa badnjem. Ova moja je lopatara, jer je takva bila i u rodnom kraju- priseća se i stihova pokojnog prijatelja Žiće Kojića „Jedna stara vodenica u vrbaku drema, u njoj više kao nekad pomeljara nema“.
Dug put jednog fijakera Ovde se čuva i staro fijakersko vozilo iz 1897. godine. To je takozvani damski fijaker- uži i lakši od mačvanskog. Bio je na granici između Austrije i Slovenije, vratili su ga odatle, lutao je među granicama i svetom, da bi svoje utočište našao u avliji Popovića. Fijaker je nekada bio glavno prevozno sredstvo, posebno za svadbe i mladence.
Foto: Glas Podrinja
-Više volim da kažem da je to svadbena kočija, jer su obično fijakeri vozili mladu i mladoženju. Potrebno je mnogo ulaganja da se sredi, nudili su mi i da ga prodam, ali nema tog novca zbog kojeg bih ga se odrekao- dodaje.
Mnogo ljubavi i rada je uloženo u svaki kutak, a sada je prepušteno zubu vremena u nadi da će se nešto ipak pokrenuti na bolje.
-Bilo je emisija i snimanja, ali je malo konkretne institucionalne podrške. Ipak, svako ko dođe- oduševi se. Ovde je sve otvoreno za putnike namernike. Jedna Austrijanka, udata za našeg Jalovičanina, posebno se oduševila vodenicom, grožđem i fontanom. Gosti mogu da se posluže domaćim proizvodima- kaže Živko.
Foto: Glas Podrinja
Vrt dr Arčibalda Rajsa Poseban kutak u dvorištu pored vodenice posvećen je dr Arčibaldu Rajsu. -Profesor doktor Arčibald Rajs je bio veliki prijatelj Srba, opisivao je zločine u Mačvi, bio na Solunskom frontu. Danas jedna ulica u Šapcu u mom kraju nosi njegovo ime, a jedna u Pocerskom Pričinoviću. U njegovoj bašti bilo je samo tri cveta- šeboj, neven i bosiljak. Njemu u čast, za uspomenu, napravio sam vrt- priča Živko.
Grožđe, tamjanika, drenjak- crni i crveni, stare sorte... Smokva na ulazu, kao da posmatra avliju sa strane, deli vinograd, ispred dvorišta dren donet iz šume. Šumsku jagodu doneo je sa Cera, a ima i smokvu, aroniju, šljive, jabuke, kruške...
Najlepše je doći leti, kad ima svega. Redovni gosti su i senice koje daju posebnu živost prostoru- gnezde se i hrane u krošnjama i kavezu. Za pesmu ptica i on ima svoju melodiju, budući da je ceo život u muzici. Muzičku akademiju završio je u Sarajevu. Prozvali su ga „profesor prsluk“, jer je stalno nosio taj odevni predmet, a tako je i danas.
Muzika i ljubav prema starinama -Radio sam u Muzičkoj, Medicinskoj i Ekonomskoj školi i tokom radnog veka izveo oko 40 generacija učenika. Svirao sam više instrumenata- harmoniku, klavir, klarinet, gitaru, flautu, tambure. Prva ljubav mi je klarinet, ali skoro da nema instrumenta koji ne znam da sviram- priznaje, dok supruga Olga dodaje da su i ćerka i unuka pošle njegovim stopama i pokazujući fotografiju svedoči da je unuka prva flauta Srbije.
U dvorištu, pokrivena, a nekada nezamenjiva u poljoprivredi, šinska volovska kola stara više od veka. Nedostaju sredstva da im se udahne život, kao i starom fijakeru.
U magazi stari predmeti i nameštaj, tri fenjera u bojama srpske trobojke. Tvrdi da ih ukupno ima više od 50. U vajatu, tihom podsetniku na život bez betona i stakla, ništa manje- predmeti i ćilimi koji su u sebe utkali priče o ljudima, sudbinama i nekadašnjim životima. Stare fotografije i predmeti koji su nekada bili neizostavni deo svakodnevnice čuvaju sećanja na vreme kada su vodenice bile centar života.
-Sve je staro, ima čak i onaj žrvanj, ručna vodenica, koja takođe melje. Voleo bih da na mlađe generacije prenesem bar deo te ljubavi i da se ne zaboravi. Vodenice su naše hraniteljice kroz vekove. Mlinovi su krivi što ih više nema, ali ipak ima entuzijasta koji to vole- smatra.
Bez tradicije nema budućnosti Zbog takvih i nekih novih na koje veruje da će preneti istu ljubav prema svemu za šta veruje da je istinski vredno, za svoje buduće dane ima skromne želje.
-Voleo bih još više cveća, klupe, ljuljaške. Vodenica je sve manje, vajata, fijakera i kola. Kada bi dolazile ekskurzije ovo da vide, verujem da bi i grad imao koristi od toga. Nadam se da će tako jednom biti. Sam orežem voće, prskam vinograd, u to se razumem, sam pravim svoju destileriju, vino, rakiju. Želim da sačuvam našu tradiciju, našu prošlost- naglašava.
Poželeo je dečju graju. Zna, kad bi čuli njegovu priču, da bi češće dolazili i igrali se u dvorištu, a uvek bi bili rado dočekani i posluženi. Veruje da narod koji ne poštuje svoju tradiciju nema svetlu budućnost, jer je naše trajanje utemeljeno na svakom koraku prošlosti naših predaka i u čuvanju onoga što su nam zaveštali.
Foto: Glas Podrinja
Foto: Glas Podrinja
Foto: Glas Podrinja
