Sećanja radnika „Zorkinih“ fabrika: Bila su to lepa vremena
Za mnoge od njih, fabrika nije bila samo radno mesto, već veliki deo svakodnevnog života, kojeg se danas pomalo sa setom, ipak rado sećaju
Šabačka „Zorka“, nekadašnji privredni gigant, decenijama je predstavljao oslonac ekonomskog života grada. Sećanja bivših zaposlenih, danas penzionera, na godine provedene u fabrici i dalje su živa. Još se prepričavaju vremena kada su se u ranim jutarnjim satima kroz Pop Lukinu ulicu slivale kolone radnika koji su odlazili u „Zorku“, i oko 14 časova istim putem vraćali.
Zajedništvo Radni vek Milojke Đokić obeležile su Zemljoradnička zadruga Jarak gde je kao blagajnik i obračunski radnik radila sedam godina i „Zorka - Transport“ u kojem je provela punih 28 godina, odakle je 1998. godine otišla u penziju.
Milojka Đokić, Foto: "Glas Podrinja"
- U Zorki sam radila u transportu i komerciji, najveći deo u tadašnjoj upravnoj zgradi. Promenila sam nekoliko kancelarija, s jednog do drugog kraja prostora Hemijske industrije. Kancelarija je jedno vreme gledala u preradu plavog kamena, posle u đubriva i na kraju na ulicu. U penziju sam otišla sa svega 53 godine života, nakon 35 punih godina radnog staža - priseća se.
Svoj radni vek pamti po dobrim odnosima među ljudima. Kaže da se lako uklapala u kolektiv i da nikada nije imala ozbiljnijih nesuglasica sa kolegama ili rukovodiocima.
- Lako sam se uklapala i sa poslom i sa ljudima. Nikad nisam imala problema. Kad sam otišla u penziju, svi su došli da se pozdrave.
Na posao je svakodnevno putovala iz Majura. Nekada biciklom, redovnom autobuskom linijom ili autobusom preduzeća.
- Radni dan počinjao je rano. Standardno radno vreme bilo je od šest do dva, mada su u pojedinim periodima smene trajale duže. Kad sam počela da radim, prvih nekoliko meseci radila sam od šest ujutru do šest uveče. Imali smo fabričku menzu. Kuhinja je bila odlična, bilo je i suhomesnatog, mesa, salate, obroci obimni. Nije se moglo pojesti toliko koliko su bonovi pokrivali ali smo za njih mogli da kupimo i donesemo kući, i to baš kvalitetne proizvode iz naše menze – priča Milojka.
Foto: Privatna arhiva
Bilo je lepo i sigurno Sa posebnom toplinom seća se kolektivnog života koji je postojao u velikim preduzećima tog vremena. Praznici su se obeležavali zajedno, a uspeh pojedinca doživljavao se kao uspeh cele radne zajednice.
- Za Novu godinu smo sami organizovali proslave. Kupimo prase, donesemo šta ko ima, družimo se. Kad neko dobije stan, svi se radujemo. Kad kupi auto, to je bio događaj za celu firmu. Nije bilo ljubomore, zavisti, bar je ja nisam osetila. Osećaj sigurnosti bio je prisutan, plata je stizala na vreme, mogao si da planiraš. Kad Zorkaši primaju platu, znalo se. Tad je bio pun grad, prodavnice pune, robne kuće. I u samoj firmi je postojala mogućnost kupovine po povoljnijim cenama, krediti, organizovana nabavka zimnice i mesa, pokloni za praznike. Sećam se za jedan 8. mart smo dobili paket kvalitetnih peškira, a jedan sam sačuvala i posle više od deset godina poklonila unuci - ističe Milojka.
Međutim, devedesete godine donele su velike promene. Ratovi, sankcije, inflacija i kriza pogodili su i privredu i svakodnevni život zaposlenih. Mnoge pogodnosti su ukinute, a atmosfera se promenila.
- Posle nismo imali ništa. Nismo imali ni prevoz, ni doručak, ni proslave. To je bilo devedesetih, sve je ukinuto. Promene nisu bile samo materijalne, promenili su se i međuljudski odnosi. Kad je došlo do razdvajanja firmi i računa, više nije bilo isto. Ranije smo se svi poznavali, javljali jedni drugima. Posle je došlo vreme da niko nikog ne poznaje - seća se.
Uprkos svemu, svoj radni vek ne pamti samo po poslu, već po ljudima, sigurnosti i osećaju pripadnosti.
- Bilo je lepo. Bili smo zadovoljni. Međusobno smo se družili, pomagali. To je ono što je ostalo u sećanju - kaže Milojka Đokić.
Kada se danas priseća svog radnog veka, Milka Stefanović ne govori samo o poslu, već o vremenu koje je obeležilo živote čitavih generacija radnika. Počela je 1972. godine u lozničkoj Viskozi, gde se zaposlila kao hemijski tehničar, da bi sedam godina kasnije prešla u šabačku „Zorku“, u fabriku „Termoplast“ u Mesarcima.
Milka Stefanović, Foto: "Glas Podrinja"
- Počela sam u Viskozi kao laborant. Radilo se u tri smene. Četiri dana prva smena, pa slobodan dan, četiri dana druga, pa opet slobodan dan, pa četiri dana treća smena. Međutim, ni suprug ni ja nismo želeli da ostanemo u Loznici jer smo oboje želeli da se vratimo u šabački kraj i pređemo u „Zorku“. Kada se otvorila fabrika plastike u Mesarcima, prvo je prešao on, a godinu dana kasnije, u martu 1979. godine, prešla sam i ja. Termoplast u Mesarcima bio je deo velikog sistema Zorke, koji je u to vreme širio proizvodnju plastičnih masa kroz više pogona. U početku sam radila u laboratoriji, ali sam zbog zdravstvenog problema i teške operacije, posle oporavka prešla u knjigovodstvo. Radila sam plate i pogonsko računovodstvo. Kasnije sam se ponovo vratila u Mesarce i tamo ostala do kraja radnog veka – priča Milka.
Putovanje do posla Ukupno je ostvarila 35 godina radnog staža. U penziju je otišla 2007. godine, nakon što je preko biroa dopunila dve godine potrebne za punu penziju.
- Svakodnevica zaposlenih u Mesarcima podrazumevala je i putovanje autobusom do posla. Radnici su godinama koristili organizovani prevoz koji je obezbeđivala Zorka. Radilo se od 6 ujutru, pa je autobus kretao dosta ranije. U početku se brzo stizalo do posla pošto smo putovali preko Orida, međutim kasnije se išlo preko Vladimiraca jer su se usput „kupili“ radnici iz Lojanica, Krnula, Skupljena. Nije bilo uvek jednostavno putovati svaki dan, dešavalo se da se autobus pokvari, ili padne veliki sneg pa ne može preko brda da pređe pa onda izađemo i nastavimo peške.
Ali, tada nam je bilo zabavno, mladost je činila svoje – priseća se.
Stan, letovanja Ipak, ono po čemu posebno pamti Zorku nisu samo posao i obaveze, već pogodnosti koje su fabrike tog vremena pružale svojim radnicima. Posle godina podstanarskog života, 1987. godine dobija stan od firme.
- To nam je mnogo značilo, svoj krov nad glavom. Osim stana, radnici su imali mogućnost da koriste odmarališta širom tadašnje Jugoslavije. Zahvaljujući Zorki obišli smo gotovo celu jadransku obalu. Primiš platu, uplatiš letovanje i odeš. Sve je bilo obezbeđeno - put, hrana, smeštaj, po povoljnim cenama. Kada se vratiš, stigne akontacija plate i nastavljaš normalno da živiš. Osim letovanja, organizovani su izleti, posete sajmovima i proslave praznika. Osmi mart se redovno obeležavao. Stalno se nešto dešavalo – priča Milka.
Bonovi Međutim, i ona se seća da su devedesete godine donele potpuno drugačiju stvarnost. Inflacija, nestašice i ekonomska kriza promenile su način života.
- Počeli smo da primamo bonove umesto novca. Nismo znali šta ćemo s njima. Ne možeš njima da platiš račune, a to ti je plata. Radnici su bili primorani da se snalaze na različite načine. Putovali smo u inostranstvo kako bi nabavili osnovne životne namirnice, unovčavali čekove, snalazili smo se kako smo znali i umeli.
I danas, gotovo dve decenije nakon odlaska u penziju, održava kontakte sa nekadašnjim kolegama.
- Čujemo se telefonom najčešće, kad se sretnemo stanemo i ispričamo se, uvek se obradujemo. Bilo je lepo vreme. Mnogo smo radili, ali smo i putovali, družili se i živeli - kaže Milka Stefanović.
Milojka Đokić, Foto: "Glas Podrinja"
Foto: Privatna arhiva
Milka Stefanović, Foto: "Glas Podrinja"
