“Izgradnja” je bila ključna u razvoju Šapca, ostavljajući trajni trag kroz brojne izgrađene objekte

Građevinsko preduzeće „Izgradnja“ decenijama je bilo jedan od nosilaca razvoja Šapca. Brojne stambene zgrade, industrijski kompleksi, poslovni i javni objekti koji i danas služe građanima, nastali su zahvaljujući radu generacija građevinaca ovog kolektiva. Među njima je bila i Vera Vukašinović, jedna od retkih žena koja je u vreme kada je građevina važila gotovo isključivo za muški posao, obavljala dužnost šefa gradilišta.

Foto: "Glas Podrinja"

- Rođena sam Šapčanka, a ljubav prema građevinarstvu otkrila sam još tokom školovanja. Bila sam stipendista AIK-a gde mi je otac radio, ali sam i tada znala da se neću time baviti jer sam silno želela građevinu. Završila sam srednju građevinsku školu i život me je odveo u Priboj gde je suprug radio kao mašinski inženjer i gde smo se zadržali dve godine. On je hteo da dođe u Šabac, jer nije želeo da ostane u toj manjoj sredini a onda se otvorio konkurs za mašinskog inženjera u Šapcu. Posao sam dobila i ja, najpre u kancelariji na mestu referenta za norme i to sam radila četiri godine. Ali, za jednog građevinca da sedi u kancelariji, nije normalno. Odlazila sam često na objekte, gledala starije kolege kako rade, učila od njih. U Izgradnju sam došla 2. novembra 1975. godine i ostala do septembra 1999. godine. Tada sam već imala 30 godina radnog staža, otišla sam na biro na pet godina do pune punzije, tada je tako moglo. Kad sam odlazila u penziju, firma je već bila u problemima, tonula je sve dublje i teška srca sam prihvatila da odem. Imala sam samo 49 godina i još sam bila puna energije. Kasnije sam shvatila da sam otišla u pravi čas, jer su kolege koje su ostale prolazile kroz veoma težak period. Nije bilo posla, nije bilo novca, mnogi su se teško snalazili za život. Ipak, kada danas pomislim na te godine, ne sećam se problema. Sećam se ljudi, gradilišta i jednog lepog vremena - priča Vera.

Foto: Arhiv

Životni poziv
Građevinarstvo je tada bilo profesija u kojoj su dominirali muškarci, ali su žene u „Izgradnji“ uspevale da se izbore za svoje mesto i odgovorne funkcije.

- Žene su uglavnom radile u kancelarijama, u računovodstvu, pravnoj službi ili administraciji, ali bilo nas je i na gradilištima. Bila sam jedna od žena šefova gradilišta, zajedno sa Brankom Žegarac, Bogdankom Subotić, Milkom Mrđom, Ljubinkom Vidaković, Mirom Topalović i još nekim koleginicama. Morali ste da budete odlučni, uporni i da znate posao. Građevinke su možda malo drčnije od drugih žena, takav je posao, istovremeno smo bile i veoma društvene. Znale smo da se izborimo za sebe, ali i da budemo deo kolektiva – priseća se.

Foto: Arhiv

Izgradnja je izgradila Šabac
Tokom više od dve decenije rada učestvovala je u izgradnji brojnih objekata koji su danas sastavni deo urbanog identiteta Šapca.

- Radila sam na zgradi T2 na Trkalištu, poznatoj zeleno-beloj višespratnici, zatim na stambenim objektima T5, T6 i T8, zgradi iza pošte, dogradnji zgrade suda, objektima Navipa, skladištima „Zorka farmacije“, na tri bele zgrade kod železničke stanice. Učestvovala sam u brojnim drugim stambenim i poslovnim projektima. Kad danas prođem pored tih zgrada, ja ih gledam kao na deo sebe. Svaki objekat ima neku priču, neki problem koji smo rešavali, neke ljude koji su na njemu radili. Bilo je gradilišta na kojima smo počinjali praktično ni iz čega. Nije bilo ni telefona, ni struje, ni uslova kakve danas imaju gradilišta. Sve si morao da organizuješ, meriš, računaš, planiraš. Sećam se zgrade kod stare autobuske stanice koju sam počela praktično sama, bez poslovođe. To je bila ogromna odgovornost, ali upravo zbog toga čovek kasnije oseća poseban ponos. Posao nije bio lak, naročito za žene. Radilo se po svim vremenskim uslovima, na visokim temperaturama, kiši, vetru i snegu. Danas kada vidim moderna gradilišta, bude mi drago zbog mlađih kolega. Mi smo imali skromne barake, peći bubnjare oko kojih si se grejao s jedne strane, dok ti se druga smrzava. Leti su bile nesnosne vrućine, zimi hladnoća. Za ženu nije bilo lako, ali ja sam taj posao volela. Nikada mi nije bilo teško da obiđem svaki deo gradilišta, da se popnem gde treba i proverim da li je sve urađeno kako treba. Nikad pantalone nisam nosila već suknje, haljine, cipele na štiklu. Kad idem na objekat, preobujem se u patike. Uvek sam vodila računa da budem uredna i pristojna, ali sam isto tako smatrala da šef gradilišta mora da zna svaki detalj posla i da bude među ljudima – ističe Vera.
Manje smo imali, ali smo bili srećniji

Foto: Arhiv

Osim rada, važan deo života u „Izgradnji“ činilo je druženje. Vera priča da je upravo kolektiv bio najveća vrednost preduzeća.

- Imali smo predivna druženja, naročito za 8. mart. Putovali smo zajedno, obilazili kulturno-istorijske znamenitosti, odlazili na Kozaru, u Jasenovac, Suboticu, Krupanj. To nisu bila samo službena putovanja, već prilike da se ljudi zbliže. U autobusu se pevalo, šalilo, pričalo. Tada su nestajale sve razlike među ljudima. Danas mi se čini da je toga mnogo manje. Ljudi su tada bili upućeniji jedni na druge i više su se družili – kaže.

Ovo je moj grad, ovde sam rođena, školovala se i provela radni vek. Deo sebe sam ostavila u tim
objektima. Manje smo imali nego danas, ali smo bili srećniji. Imali smo više zajedništva, više poštovanja i punije srce

Prema njenim rečima, „Izgradnja“ je od male firme izrasla u pravog građevinskog giganta.

- Kada sam došla bilo je oko 540 zaposlenih. Posle je krenula velika ekspanzija. Gradila se Robna kuća, Šećerana, brojni stambeni blokovi, industrijski objekti. Stizali su novi kranovi, nova oprema i nova tehnologija. U jednom trenutku imali smo oko 1.800 zaposlenih. To je bila ogromna firma i ozbiljna snaga. Međutim, ratovi, sankcije i inflacija devedesetih godina ostavili su trag. To su bila teška vremena. Sećam se da primimo platu u četiri popodne, a već sat vremena kasnije njen dobar deo nije vredeo. Novac je gubio vrednost iz sata u sat. Sve je bilo teže, poslova je bilo manje, a troškovi su rasli. To su uspomene koje nisu lepe, ali ni one ne mogu da zasene sve ono dobro što je postojalo u Izgradnji. Ja sam otišla na biro pa u penziju pa me je dobar deo dešavanja oko propadanja firme mimoišao. Iako nisam bila srećna što sam otišla, ispostavilo se da su mlađe kolege koje su ostale, silu jada videle da domire nekako radni staž. Sve što je lepo izgrađeno u Šapcu, radila je Izgradnja. Bilo je firmi koje dođu, započnu posao pa odustanu, a onda ga naši ljudi završe. Ceo Šabac je gradila Izgradnja. To su radili vredni ljudi, majstori, tehničari, inženjeri, generacije radnika koje su ostavile trag iza sebe. Ovo je moj grad, ovde sam rođena, školovala se i provela radni vek. Deo sebe sam ostavila u tim objektima. Manje smo imali nego danas, ali smo bili srećniji. Imali smo više zajedništva, više poštovanja i punije srce. Zbog toga se tog vremena i danas rado sećam - zaključuje nekadašnja šefica gradilišta, sada penzionerka koji piše poeziju i dane provodi na placu u selu.

Foto: Arhiv

Zorkin soliter, Benska Bara, Trkalište
Građevinsko preduzeće “Izgradnja” osnovano 1952. godine, uprkos snazi i kvalitetu rada, doživelo je stečaj i likvidaciju 2007. godine.

- Osnovano je 1952. godine kao Gradska zanatska radionica, da bi već 1954. godine preraslo u Građevinsko preduzeće „Izgradnja“. Tokom narednih desetak godina preduzeće se postepeno širilo, razvijalo svoje kapacitete i povećavalo broj zaposlenih. Prvi veliki objekat koji su gradili bio je Zorkin soliter 1965. godine. Od tog trenutka „Izgradnja“ postaje jedno od najprepoznatljivijih građevinskih preduzeća u Šapcu. Praktično svi značajniji stambeni i industrijski objekti u gradu nosili su njihov pečat. Svedoci smo izgradnje dva velika stambena kompleksa na Trkalištu i Benskoj bari. Najpre je izvršeno isušivanje terena, a potom su blok po blok građeni stambeni objekti, sve do polovine osamdesetih godina. Tu je i vodotoranj izgrađen 1979. godine, jedan od simbola Šapca, koji je početkom ovog veka srušen kako bi na njegovom mestu bio izgrađen tržni centar. U međuvremenu je „Izgradnja“ podigla i vodotoranj na Letnjikovcu – priča istoričar Radomir Petrović, arhivski savetnik.

Foto: "Glas Podrinja"

Arhiva u 827 kutija
Osim stambenih objekata, radnici Izgradnje gradili su i industrijska postrojenja. Gotovo da nije bilo društvenog preduzeća za koje nisu radili. Od prvih objekata za Zorku pa sve do jednog od poslednjih velikih kapitalnih projekata - Šabačke šećerane.

- Zahvaljujući kvalitetu rada i dobro organizovanoj građevinskoj operativi, osim u Šapcu i na području Mačve, radili su širom tadašnje Jugoslavije. O tome svedoče brojni građevinski projekti koji se danas čuvaju u Arhivu. Kada je reč o arhivskoj građi, zanimljivo je da su i Arhiv i „Izgradnja“ osnovani iste, 1952. godine. Fond „Izgradnje“ danas je najobimniji fond u Arhivu, zauzima čak 120 dužnih metara arhivske građe, odnosno 827 arhivskih kutija. Tu su knjige, delovodnici, zapisnici sa zborova radnika iz sedamdesetih i osamdesetih godina, kao i brojna dokumentacija organa upravljanja.

Foto: Arhiv

„Izgradnja“ je bila organizovana kroz više OOUR-a. Imali su tesare, zidare i druge zanatske službe visokog kvaliteta, kao i razvijenu građevinsku operativu koja se vremenom usavršavala i modernizovala. Donošenjem zakona o transformaciji društvene svojine u privatnu, formirana su akcionarska društva i holding sistemi. To je, zapravo, bio početak kraja mnogih društvenih preduzeća, ne samo u Šapcu već i širom tadašnje Jugoslavije. Po mom mišljenju, „Izgradnja“ nije morala da doživi takvu sudbinu. U trenutku odlaska u stečaj posedovala je značajnu mehanizaciju, stručne kadrove i operativu sposobnu da nastavi sa radom. Međutim, nedostajala je odgovarajuća podrška i politička volja da jedno takvo preduzeće opstane. Stečaj je otvoren, a 2007. godine sprovedena je i likvidacija preduzeća – priča Petrović.

U najboljim godinama, tokom osamdesetih, „Izgradnja“ je zapošljavala oko 3.000 radnika, uz veliki broj sezonaca.

- „Zorka“ i „Izgradnja“ predstavljaju dva simbola razvoja Šapca u drugoj polovini 20. veka. Osim zgrada i industrijskih objekata, gradili su i mostove, naročito u manjim opštinama i na kanalima širom regiona. Dakle, njihovi radnici bili su osposobljeni za veoma različite vrste građevinskih radova – kaže Petrović.