Radiša Paunić iz Badovinaca donirao kožu Milu iz Branjeva

Radiša Paunić iz Badovinaca i Mile Ivanović iz Branjeva još se nisu upoznali, a ipak su jedan drugom promenili život. Nakon nezgode u kojoj je tridesetogodišnji Mile zadobio teške opekotine zbog kojih je bio u životnoj opasnosti, pedesetsedmogodišnji Radiša je prvi put legao na operacioni sto kako bi mu donirao kožu.

Transplantacija je uspela i obojica se uspešno oporavljaju od procedure.

Borba za život
-Preko jedne Vajber grupe sam saznao da je momku 1996. godište hitno potrebna transplantacija i da je životno ugrožen. Pisalo je da mu je izgorelo 60 posto kože. Popravljao je svoj motor kada je došlo do pucanja benzinske pumpe i paljenja benzina. Odlučio sam se da mu pomognem. Supruga Nevenka me odmah podržala, ćerka Nataša i sinovi Nikola i Nemanja, prijatelji takođe- kaže Radiša, penzionisani zastavnik.

Foto: Privatna arhiva

Pre sedam godina i sam je bio u sličnoj situaciji, kada je u bolničkom krevetu u Beču, u komi, boreći se za život, bio njegov tridesetogodišnji sin.

-Rekao sam sebi da idem da pomognem da to dete preživi. Ne mora mi reći ni hvala, imaće moju kožu na sebi. Radujem se što je preživeo kao da je moj sin. Vratile su mi se emocije koje sam proživljavao sa svojom porodicom i mogao sam da razumem kako se Milovi bližnji osećaju. Upeli smo da spasemo dete- uzbuđeno priča.

Stupio je u kontakt sa sestrom povređenog mladića Anom, koja živi u Šapcu. I sam Mile, priča Radiša, rođen je u Šapcu i živeo u Štitaru do 17. godine, nakon čega se seli u Branjevo kod oca, selo sedam kilometara udaljeno od granice. Transportovan je iz Banjaluke helikopterom na kliniku u Beogradu.

-Imam 57 godina i nikada pre toga nisam operisan. Dobio sam spisak neophodnih nalaza koje je potrebno uraditi da bih bio potencijalni donor. Otišao sam u Bogatić sa tim spiskom. Tamo sam uradio rendgen pluća, u Šapcu sam išao na kardiologiju i u Zavod za javno zdravlje da uradim neophodnu laboratoriju. Prikupio sam desetak- dvanaest papira da bih to poneo na kliniku- navodi.

Foto: Privatna arhiva

Operacija i oporavak
Na Univerzitetskom kliničkom centru Srbije- Klinici za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, dočekali su ga hirurg i anesteziolog. Boško Đurđić, Milov prijatelj, takođe je dao 15 posto kože kao i Radiša.

-Doktorka me pitala da li sam spreman da ostanem 14 dana, ja sam odgovorio da nije problem, penzioner sam i mogu ostati i dva meseca. Došao sam, legao na krevet, i oni su me odgurali u salu. Iz tog kreveta prebacili su me na operacioni sto, ubacili kateter i to je možda najveća neprijatnost celog postupka. Stavili su mi masku na usta i rekli dva puta „diši duboko“, treći put nisam ni čuo, već je delovala anestezija. Nakon toga se budim i vidim sebe na krevetu koji guraju hodnikom. Dva i po sata je trajalo kao jedna sekunda. Nisam nikad bio na operacionom stolu, korisno je bilo da vidim kako to izgleda- kaže uz osmeh.

Možeš u životu da činiš i dobro i loše, kaže, ali jednog dana treba da ostaviš iza sebe lepu reč da je tvoja deca čuju od ljudi kad izađu sutra među svet

Pošto je oporavak tekao odlično, doktor je deveti dan rekao da može da ide kući. Svakih sedam dana dolazio je na previjanje. Sve ukupno se završi za tri do četiri nedelje, objašnjava. Niko ne bi trebalo da misli da mora biti hrabar ili heroj da bi to uradio. Koliko god da traje operacija, subjektivni utisak je da je svega nekoliko sekundi.

-Bio sam vojnik 25 godina, 17 puta sam do sada dao krv. Ko poštuje proceduru, nema problema. Bio sam jednom na Ostrogu 20 dana, posle sam se osećao kao da lebdim. Danas se osećam tako. Ništa meni to ne znači. To traje koliko te uspavaju, kao milisekunda. Verujem u našu medicinu. Ja sam vojni osiguranik i uvek idem na VMA. U Klinički centar nikad nisam ušao, ali kad sam došao, osećao sam se kao da sam u Švajcarskoj. Oduševljen sam klinikom po svim pitanjima- hrana, higijena, smeštaj, posteljina, doktori, medicinske sestre i tehničari- dodaje.

Rekao sam sebi da idem da pomognem da to dete preživi. Ne mora mi reći ni hvala, imaće moju kožu na sebi. Radujem se što je preživeo kao da je moj sin

Pobratimi
Mile je počeo da vežba hodanje, saznao je da su mu oslobodili tri prsta od zavoja da može da klikne na telefon da se javi porodici.

-Izgorele su mu ruke, grudi i noge. Saznao sam od anesteziologa da je transplantacija moje kože uspela 100 posto, da se koža primila, čak i na grudima. Za mene jednostavan postupak, ništa nije bolelo. Jedino što malo svrbe rane kad se obnavlja koža. Pokretan sam. Čovek se potpuno oporavi za 30 dana- dodaje.

Možeš u životu da činiš i dobro i loše, kaže, ali jednog dana treba da ostaviš iza sebe lepu reč da je tvoja deca čuju od ljudi kad izađu sutra među svet.

-Nas dvojica i Boško ćemo biti pobratimi. Nije to nikakav veliki poduhvat. Učinio sam to da mi bude čista duša. Ne mogu da opišem koliko se lepše osećam, veselije. Ispunio sam svoju dušu. Vladari su pravili manastire i crkve, to im je bilo duševno zadovoljstvo. Ja nemam novca da napravim manastir ili crkvu. Ali zato mogu da dam parče kože sa sebe da spasim nečiji život. Ako ništa drugo, osećaš se mnogo lepo kad uradiš jedno dobro delo- zaključuje Radiša.

Biće prilike i da se sa porodicom momka kome je spasao život vidi, upozna i sprijatelji. Poklone ne želi i ne prima. Sve što ima, skromno kaže, već mu je u srcu i duši, a preko toga ništa više nije mu potrebno.