Maria Gajić: Ljubav prema nauci odvela me do Prinstona

Maria Gajić je svoj prvi intervju dala „Glasu Podrinja“ skromno i nenametljivo predstavljajući biografiju na kojoj bi joj pozavideli i znatno stariji od nje. Neko bi rekao da dete istaknutih naučnika, dr Zorana Gajića, poreklom iz Šapca, doživotnog profesora na Univerzitetu Rutgers u Nju Džerziju i njegove supruge dr Verice, profesorke na Univerzitetu Ajman u Dubaiju, nije ni moglo imati drugačiji put, ali život ume da demantuje te tvrdnje.

Ljubav i traženje
Svestrana i sa brojnim hobijima- ljubiteljka muzike, životinja, kuvanja i ručnog rada, smatra da je njen život mogao otići u nekom drugom smeru.

-Oduvek sam volela muziku i nikad nisam zamišljala sebe da radim neki uobičajeni, svakidašnji posao. Volim i umetnost. Kako sam odrastala u porodici naučnika, prirodno je da sam zavolela nauku. Okružena ljudima velikog znanja, uvek sam mogla nešto novo da čujem, iako to kao dete nisam baš najbolje razumela. Kad sam dovoljno odrasla, shvatila sam da nauka nije samo zabava i počela suštinski da je razumem- priča Maria.

Tako je istinski zavolela nauku. Sledeći korak je bio šta od ponuđenih oblasti izabrati.

-Otišla sam na koledž. Dvoumila sam se između biologije i hemije. Volela sam način na koji sve funkcioniše u biologiji. Interesantna je zbog različitih sistema i obrazaca koje pokušavaš da shvatiš. Počneš da razmišljaš na višem nivou, da tragaš za odgovorima zašto nešto funkcioniše na određeni način i onda stigneš do jedne male „zečje rupe“- specifičnog molekula i odgovora na pitanje šta je koren svega što uzrokuje da se nešto desi i to je bilo moje pitanje- kaže.

Na fakultetu je otkrila da je posebno zanima molekularna biologija. Sada je na trećoj godini doktorskih studija na Prinstonu, a prethodno je pohađala Univerzitet Rutgers.

-Bila sam na državnom univerzitetu gde i moj otac radi. Prinston, Harvard, Jejl su veoma konkurentni. Biti na Rutgersu baca svetlo na to kako je biti na dve različite strane istog spektra. Bez Rutgersa ne bi bilo Prinstona. Mnogo mi je dao, takođe i obuku koja mi je omogućila Prinston. Neki ljudi gledaju sa visine na državne univerzitete, svi cene velika imena i mogu to da razumem, jer zaista znače u biografiji- ističe.

Uzori, okolnosti i borba
Napominje da je obrazovanje u Americi veoma skupo, te da roditelji ceo život štede da deci obezbede školovanje, neretko i deca rade dodatne poslove da zarade novac za studije.

-Bila sam veoma srećna da imam priliku da odem na koledž koji nije možda imao ime kao drugi, ali je imao resurse. Bio je veći, više moje polje. Morate da tražite prilike, neće vam se pružiti tek tako- objašnjava.

Povratak u Šabac- povratak kući
Odrastala sam u srpsko- američkom domaćinstvu dolazeći u Šabac svako leto ili svako drugo leto. Brat i ja smo rođeni u Americi, ali imamo roditelje koji su Srbi i govore srpski sa nama. Jedemo srpsku hranu, dolazimo ovde leti, ta kultura i stil života su uvek bili prisutni, ne možda svakodnevno, pošto nisam živela ovde, ali uvek sam imala taj osećaj da kada dolazim ovde dolazim kući. Dođem ovde, vidim tetku, šetam glavnom ulicom sa tatom, hranim golubove kokicama. Do dana današnjeg je tako. Sada, naravno, ređe dolazim, zbog posla i obaveza, ali me svaki dolazak vrati u detinjstvo. Stvari se menjaju, radnje su drugačije, ali i dalje je isto mesto iz vremena kad sam bila dete.

Foto: Glas Podrinja

Srećna okolnost je bila što je brat Zoran već prošao taj put i njegovo iskustvo i saveti su bili dragoceni.

-Bila sam veoma srećna i privilegovana u tom smislu. Brat je stariji pet i po godina. Završio je koledž do trenutka kad sam se prijavljivala. On je takođe doktor medicine i bavi se molekularnom biologijom i jedna je od najpametnijih osoba koje znam. Znala sam da je taj univerzitet pravi izbor za mene. Uspela sam da radim u laboratoriji već drugog semestra, posle samo četiri meseca. Bila sam srećna. Moj prvi mentor za istraživanje bio je neverovatan i on je doprineo da zavolim nauku više i dao mi priliku da radim eksperimente koji su mi pružili potrebno iskustvo da upadnem na Prinston- napominje.

Dolazak na Prinston bio je posebna priča. Osim prelaza sa velikog državnog univerziteta na privatni, zadesio je još jedan nezgodan trenutak- štrajk.

-Studenti su se borili za veća prava i plate za svoj rad, svi fakulteti su prestali sa radom nedelju dana. To je bilo na mojoj završnoj godini. S druge strane, veliki univerzitet nije imao sredstava za svaku laboratoriju. Onda sam otišla na Prinston gde su imali sve tehnologije i opremu koju možete da poželite. Bili su nam dostupni veoma skupi i korisni mikroskopi koji su suštinski za moja laboratorijska istraživanja. Veoma sam srećna što u vreme kada nauka nema mnogo novca i dalje radimo, a to je važno- naglašava.

Neprestan rast
Potpuno sam saglasna sa mojim ocem koji kaže da je nauka maraton, ne sprint. Mnogo je padova i uspona. Lako je da se predate kad ne ide sve kako treba, ali morate da imate motivaciju, ljubav i strast koji vas vuku napred. Samo tako dobijate pozitivne rezultate. Potrebno je da podjednako brinete o mentalnom i fizičkom zdravlju. Zato su važni programi koji uče studente da brinu i o sebi dok rade. Ako ne brinete o sebi, nećete uspeti u tom maratonu. Kao kad pokušavate da istrčite bez vode, nećete uspeti. Nisam još ni na polovini maratona. Ali samo nastavljate da trčite. Stalno učite i nikad ne prestajete da učite.

Susret sa Nobelovcem
Prinston je delovao nedostižan, a ipak se dogodio. Kada već jeste, nije želela da propusti svoju šansu.

-Mogla sam da ostanem tamo gde sam zadovoljna, što bi bilo divno, ali ovo je nova prilika da radim sa izvanrednim naučnicima, vrhunskim u svojim oblastima i budem deo zajednice gde svi sarađuju. Mi smo veoma mali departman. Istovremeno, nismo kompetitivni, jer smo svi eksperti za različite oblasti. Zato sarađujemo mnogo. Divno je i ispunjujuće iskustvo videti da se rad isplati. Imamo dobitnika Nobelove nagrade. Eric Wieschaus je srdačan i vrlo prijatan čovek, koji uvek sve ljubazno pozdravlja- kaže.

Brat i ona su odabrali slične puteve- oboje vole mikrobiologiju, nasuprot roditeljima koji su u inženjeringu.

-Brat je uvek bio tu i uvek je spreman da pomogne, ne samo meni, nego i mnogim studentima u laboratoriji. Čitao je moje eseje, davao savete. Tata me slušao kad sam brinula oko toga da li ću da padnem na testu iz organske hemije. Davao mi je savete od toga koja predavanja da pohađam, koji je bolji način da nešto napišem, do podsećanja da uzmem malo slobodnog vremena, da dišem i budem svoja, a ne da neprekidno radim. Osećam da me sve to zajedno učinilo više samopouzdanom- navodi.

Foto: Glas Podrinja

Bekstvo u drugačiji svet
Životinje su moja ljubav. Mnogo sam želela psa, ali nisam ga dobila do srednje škole. Sedeli bismo u kafiću i ja bih posmatrala lutalice kako jure za automobilima. Obavezno bih iskoristila priliku da ih nahranim kokicama ili nečim drugim. Moj tata je to zvao „lutalica šou“. Kad sam napunila 14 godina, konačno sam nabavila psa. Živi sa mnom sada. Imam i pticu, provodim mnogo vremena s njima kući. U slobodno vreme jašem konje. Volim muziku, mnogo čitam. Uvek mi je u stanu uključena muzika, ili imam knjigu u ruci dok gledam nešto. Uživam u čitanju priča i bekstvu u drugačiji svet na trenutak.

Žene uzori u nauci
Postoji razlika i u odnosu prema ženama u nauci, ali se radi na tome da se i to menja.
-Mama je šampion u nauci, uvek se trudila da mi pojasni da mogu napred i da stvorim svoju karijeru, da nisam manje vredna od muškog kandidata za isti posao. Muškarci imaju više asertivnosti i samopouzdanja i to se podržava, a kada žena to pokaže tretira se kao da je „previše“. U mom departmanu, srećom, nije tako. Šefica departmana je žena, Elizabeth R. Gavis, kao i direktorka studija, sada mentorka. Bila sam uzbuđena što radim sa ženom naučnicom. Ona ima neverovatnu karijeru. Ulaže mnogo vremena da nas ohrabri u radu- kaže.

Još nije odlučila da li u budućnosti sebe vidi kako gradi akademsku karijeru ili u industriji.
-Mislim da se sada nalazim na pravom mestu. Deo mene zna da neće biti promene bez ljudi koji su voljni da je naprave, da se postaramo da studenti budu pošteno tretirani. Deo mene voli da budem učitelj i mentor, ali još se tražim- smatra.

Savet mladima
Savetuje budućim studentima da počnu polako. Male stvari su važne. Ima mnogo naučnih eksperimenata koje mogu pronaći na internetu i probati u kućnim uslovima.

-Imala sam sreće da sam išla u srednju školu gde je bilo mnogo naučnih programa. Svakako, i dalje možete učiti i biti radoznali, čitati, možete tragati onlajn. Danas ima mnogo videa. Čak i kad ste na koledžu, ti video snimci su korisni da pojasne mnoge stvari. Setite se da iskoristite sva sredstva koja vam stoje na raspolaganju- poručuje.

Počela je u državnoj školi, nije mislila da će ići na Prinston, ali je njen put odredilo nešto mnogo važnije.

-Nastavila sam da se zaljubljujem u nauku. Da, pomaže zvučno ime i lepo je kad vam se ukaže ta prilika da idete na Prinston. Svakako nećete stići do tog nivoa ako stvarno ne volite nauku. Morate da negujete tu strast. Motivacija i ljubav su najvažniji. Ako ushićeno pričate o istraživanju kome ste se posvetili istinski, to se vidi. Na početku sam svog putovanja. Ali i dalje verujem da je najvažnije držati tu ljubav i strast prema nauci živom- zaključuje Maria.