Boban Milićević Tulija iz Bogatića upravlja parnom mašinom starom 113 godina

Parna mašina u dvorištu Bobana Milićevića Tulije ne može da govori, ali svedoči o vremenu kada je obilazila mačvanska dvorišta i pokretala vršalicu. Danas je jedan od retkih sačuvanih primeraka koji i dalje radi, zahvaljujući čoveku koji je tokom života bio prvi taksista u Mačvi, svirao kontrabas, držao kafanu, učestvovao u pokretanju termalne banje u Bogatiću i nadasve ostao privržen starim zanatima i tradiciji.

Foto: "Glas Podrinja"

Mašina kroz vreme
-Napravljena je 1913. godine. Ima na njoj i kataloški broj. Pronašao sam sve podatke- težinu, visinu i ostalo. Mi smo je kupili 1993. godine u Ečkoj. Dovezli su je ljudi labudicom, a ja sam je, zajedno sa pokojnim Vlastimirom Petrovićem potpuno restaurirao za tri meseca. Sve smo rastavili i ponovo napravili. Organizovali smo pet, šest, možda i deset godina čuvenu manifestaciju „Izažanjac“ kod mog druga Lola Martinovića i pokazivali kako radi- navodi Tulija.

Nema tu, kaže, više mnogo održavanja, napravljena je da traje. Zub vremena ne može mnogo, ali i najbolji materijal ne vredi bez pažnje.

Foto: "Glas Podrinja"

-Najveći problem bio je da nađem specijalno ulje za podmazivanje cilindra i razdelnika pare. Preko fiksnog telefona sam tražio direktora Železnica, pa ljude sa Šarganske osmice, jer i oni imaju parnu lokomotivu. Na kraju sam dobio adresu tehničkog direktora iz Kruševca i zamolio ga da mi naprave tri do pet kilograma tog ulja. Posle sedam dana javio mi se trgovački putnik, uzeo adresu i broj telefona i doneo ulje na pumpu u Šapcu. Pitao sam koliko košta. Nije hteo ni da ga častim. To ulje može da se kupi i u inostranstvu, ali je skupo- priča.

Za deset godina potrošio je tri litre i ostalo mu je još možda sto grama. Sa parnom mašinom prešao je mnoge kilometre kako bi je pokazao ljudima koji su pamtili vreme kada je bila nezamenljiv deo svakog većeg imanja.

-Nekada je mašina radila od dvorišta do dvorišta ili na gumnu. Vršidba je trajala po tri- četiri sata, ponekad i ceo dan, zavisno od roda. Više smo ulja potrošili kada smo išli u Banovo Polje na vašar ili u Crnu Baru na Hajdučko veče. Treba preći desetak kilometara, a mašina sve vreme radi- objašnjava.

Foto: "Glas Podrinja"

Majstor za sve
Vremena su se promenila, nema više radne snage i kombajni su preuzeli posao. Istovremeno, mnogi ljudi koji su sa njim radili danas više nisu među živima.

-Od majstora Vlastimira sam mnogo naučio. Tako je bilo i za stolarski posao, i za automehaničarski. Nisam bio vulkanizer, ali sve oko struje, automobila i mehanike znam. Ovo novo, elektronika i kompjuteri, to me ne interesuje. Ako nešto ne znam, pitam mlađe. Nije sramota pitati- dodaje.

Nadimak
To je ostalo od mog dede. Baba se preudala za Tulu, pa su posle bili Tulin, Tulija, i tako je ostalo. Ovde me ne znaju ni po prezimenu. Znaju me kao Bobana Tuliju, a mnogi i kao Bobana taksistu.

Tako je Boban izučio mnoge zanate i nema, kaže, posla koji ne može da uradi i popravke koju ne ume da završi. Sve što je staro dvadeset i više godina njemu je poznato.

-Gledam kako je neki majstor nešto uradio, kako je zavario, ispravio, koje je alate koristio. Svaki zanat ima svoje. Zato kažem- zanat se krade- ističe.

Prvi zanat počeo je da uči u Bogatiću. Onda je otišao u Šabac kod čuvenog radio-mehaničara Lole Banjca. Kod njega je proveo godinu i po dana popravljajući televizore, radio- aparate i tranzistore, što je kasnije preraslo u dugogodišnju strast.

-Pošto sam učio za radio- tehničara, od 1968. godine skupljam stare radio- aparate. Imam ih sigurno četrdeset, od 1918. godine pa do šezdesetih, kad su došli tranzistori. Devedeset odsto tih radio- aparata i danas je ispravno. Samo sam neke prepravio da mogu da primaju današnje UKT stanice. Ko god mi donese stari radio, ja ga restauriram. Sve se rasklopi, sredi se drvo, lakira, nađu se delovi.
Najteže je pronaći lampe. Hteo sam tu kolekciju da poklonim. Opština je uzela kolekciju mog komšije akademskog slikara Dragana Martinovića, pa sam rekao- kad se otvori prostor, pokloniću i svoje- priča.

Foto: "Glas Podrinja"

Unucima igračke iz radionice
Igračke unucima nije donosio iz radnje. Nastajale su u njegovoj radionici- prvo traktor, zatim retro automobil, a potom i fijaker u kom su se vozila deca iz komšiluka.

-Nijednu igračku im nisam kupio, sve sam svojim rukama napravio. Prvo mali traktor, kao „Džon Dir“, na akumulator. Bio je sav od metala i nije išao brže od četiri- pet kilometara na sat. Kad su malo porasli, Vuku i Dušanu sam napravio retro automobil, kao „Mercedes“. I on je bio metalni, ali sa jačim motorom i dva akumulatora, pa su mogli da odu do varošice i da se vrate- priča.

Kada su unuci prerasli igračke, ni one nisu završile na otpadu, već su radovale drugu decu.

-Kupio sam polovni skuter, skinuo motor i napravio fijaker. Vozio sam decu, a sada sam ga poklonio komšijama da se i druga deca voze. Nudili su mi i po 3.000 evra, govorili da ih pravim i prodajem, ali nisam hteo. Ništa nisam bacio, sve je ostalo- dodaje.

Taksi, kafana i drugi poslovi
Svirao sam 35 godina, držao kafanu, četiri godine bio taksista i menjao poslove kako je život nalagao. Bio sam prvi taksista u Mačvi, 1978. godine. Imao sam „ford karavan“ i držao ga kao malo vode na dlanu- uvek čistog, sređenog i ispravnog. Vozio sam sve- i lopove, i svirače, i prostitutke, i bolesnike, i gastarbajtere, i švercere. Nije bilo važno da li je ponoć ili podne, ako treba za Beograd- vozio sam. Posle četiri godine pokojna žena me je nagovorila da prestanem. Zaposlio sam se u fabrici plastike u Bogatiću kao automatičar, a 1991. godine prešao sam u kafanu koju su otvorili moji ujak i ujna. Bila je to jedna od retkih kafana u kojoj je živa narodna muzika svirala svakog praznika i svakog vikenda. Znali su me svi muzičari, jer sam i sam svirao po selima, oko Subotice, pa i po Beogradu. Danas je drugačije. Nekada su ljudi dolazili zbog druženja, a sada se muzika najčešće sluša sa telefona.

Restaurirao je i automobile. Imao je „Opel“ iz 1955. godine, ali ga je prodao jer mu je bio potreban novac da ćerke pošalje na fakultet.

-Ovaj „Mercedes 124“ je kod mene već dvadeset pet godina. Ne bih ga prodao ni da mi neko ponudi nov novcat auto. Dok ima nafte i vode, on će da ide. Ovi novi automobili, senzori, čipovi... To je strašno. Staneš na auto- putu i možeš samo da gledaš- ističe.

Ima i motor iz 1918. godine, benzinac, američku donaciju posle Prvog svetskog rata. Koristio se za navodnjavanje i ispravan je i danas.

-Moram nešto da čeprkam. Ne mogu da sedim skrštenih ruku. Imam radionicu i tu pravim šta god poželim. Nemam strug, ali imam drugare koji ga imaju- kaže.

Od zapuštenog izvora do izletišta
Krajem devedesetih godina kao potpredsednik Saveta Mesne zajednice Boban Tulija pokrenuo je uređenje Jokinog graba, prirodnog izvorišta udaljenog oko pet kilometara od Bogatića. Sa prijateljima je očistio prostor, izbetonirao prilaz, postavio ploče i šljunak, sredio put i prilaz, a stare telefonske govornice su restaurirali i postavili. Zahvaljujući tome, Jokin grab je postao mesto koje su posećivali ljudi ne samo iz Bogatića i Mačve, već i iz drugih gradova. Kasnije je, u dogovoru sa vlasnikom placa, uredio baštu, šank, doveo vodu i obezbedio sve uslove za posetioce. Kaže da nikada nije radio zbog zarade, već da je želeo da sve bude pošteno i da se dobit ravnopravno deli. Kada su počele nesuglasice i naplata ulaza posetiocima, odlučio je da se povuče.

Istrajnost i vreme koje menja sve
Dok pokazuje radionicu i predmete koje je godinama obnavljao, priznaje da danas sve manje ima onih koje to zanima.

-Ćerke su zavolele to što radim. Vole da sve bude lepo sređeno, ne našminkano, nego ispravno. Kod mlađih više nema tog interesovanja. Ne kažem da je to loše. Mobilni danas ima i kameru, i prevodi, i sve živo. Imam fiksni telefon još od osamdesetih godina i preko njega komuniciram. Na mobilni se javim retko, ako je kod mene- kaže.

Iako je u životu radio najrazličitije poslove i prošao kroz brojne izazove, kaže da ga je zdravlje, uprkos svemu, dobro poslužilo.

-Jednom sam polomio kičmu. Hteo sam da restauriram vršalicu, pa sam pao i polomio dvanaesti pršljen. Dvadeset dana sam bio na Banjici. I danas imam šrafove u kičmi, ali, hvala Bogu, ništa ne osećam- priča.

Posle 41 godine radnog staža i decenije provedene u penziji, nema neostvarenih želja. Najteže mu je pao gubitak supruge Jasmine, sa kojom je proveo život.

-Prošlo je šest meseci otkako je umrla. Namučila se. Pred smrt mi je rekla: „Nemoj posle mene da sediš i tuguješ. Idi, sviraj, pevaj. Ne zbog para, nego zato što te to uvek držalo“- kaže.

Foto: "Glas Podrinja"

Njegova životna filozofija stala je u nekoliko jednostavnih rečenica.

-Sve što mi je trebalo, imao sam. Moje pare su samo one koje potrošim. Nije bogatstvo da stoje u slamarici ili u banci. Treba živeti pošteno, raditi i ostaviti nešto iza sebe. To je najveće bogatstvo. Nemoj da budeš proklet. To što imaš, stiči polako. Nikome ništa nije palo s neba. Ne može čovek da se skući za godinu ili dve. Brza tekovina, brza propast- zaključuje Boban.

„Starost u Mačvi - između usamljenosti i podrške zajednice“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.