Marija Đurković u rukama drži ključeve svih kategorija

Iza nje su hiljade kilometara za volanom, ali i godine provedene u učenju i usavršavanju. Marija Đurković iz Duvaništa danas je vozač svih kategorija, instruktor vožnje, master inženjer saobraćaja i ADR savetnik. Deceniju nakon što je stekla ta zvanja, kaže da je svaki korak na tom putu utemeljen u ljubavi prema poslu uz koji je odrasla.

-Sve se nekako dešavalo paralelno- studirala sam, radila i polagala vozačke kategorije. U osnovi je bila ljubav prema poslu i potreba da pomognem porodici, jer imamo svoje kamione i bavimo se transportom. Odrasla sam uz taj posao. Možda je neobično što sam se kao žena opredelila za profesionalnu vožnju, ali meni je to bilo logično. Uvek je nedostajao još jedan vozač, pa sam pomislila da bar tako mogu da pomognem- priča Marija.

Foto: Privatna arhiva

Odrasla sam uz taj posao. Možda je neobično što sam se kao žena opredelila za profesionalnu vožnju, ali meni je to bilo logično. Uvek je nedostajao još jedan vozač, pa sam pomislila da bar tako mogu da
pomognem

Želja koja je naišla na podršku
Vozi kamion, automobil, motor, traktor, bicikl... Praktično sve što ima točkove. U široj porodici prva je žena koja je sela za volan kamiona. U martu je, priča, bila u Turskoj, spojivši posao i godišnji odmor. Njena želja nije naišla na otpor bližnjih, naprotiv. Dugo je razmišljala o tome, čak i pre nego što je počela da polaže.

-Veoma sam zahvalna svojoj porodici i prijateljima, jer sam od njih uvek imala bezrezervnu podršku. Mislim da je upravo podrška najbližih jedan od najvažnijih preduslova za uspeh. Da nije bilo ljudi koji su me podržavali, verovatno bih u nekom trenutku i odustala. Zapravo, tek kada neko drugi nabroji sve što sam uradila, sama postanem svesna toga. Meni je sve to bilo prirodno- kaže.

Problem sa nedostatkom radne snage
Istraživala sam i došla do podatka da je prosečna starost profesionalnog vozača oko 55 godina i da Srbiji nedostaje između 50.000 i 70.000 profesionalnih vozača. U narednom periodu imaćemo ozbiljan problem sa nedostatkom radne snage i tek tada će se videti koliko su ovi poslovi važni. Bez vozača nema punih marketa, apoteka, pumpi i normalnog snabdevanja, a mladog kadra za ovaj posao je sve manje.

Upisala je saobraćajni smer u Mačvanskoj srednjoj školi u Bogatiću. Na listi želja bila je i Tehnička škola, pa je iz praktičnih razloga, zbog putovanja, prešla u Šabac. Nakon toga je završila Politehniku u Zemunu i stekla zvanje master inženjera saobraćaja. Sve ispite je položila iz prve- i tipovanje i vožnju. Pošto se zakon menjao 2016. godine, položila je i za traktor.

Foto: Privatna arhiva

Prvi ispit na drumu
Instruktorski ispiti usledili su iz želje da se u nekom trenutku povuče iz transporta i bavi obukom kandidata. Ipak, prvi izlazak na drum prošao je neočekivano, kao mali test izbora koji je uspešno prošla.

-Sećam se prvog dana kada sam krenula kamionom. Mama je, kao i svaka majka, za srećan put prosula vodu. I baš tog prvog dana jedan kamion je prešao na moju stranu i otkinuo mi retrovizor. Nije bila moja krivica, ali sam se strašno potresla. Došla sam kući ubeđena da više nikada neću sesti u kamion. Roditelji su mi rekli da takve stvari mogu svakome da se dogode i da nema razloga da odustanem. Popravili smo šta je trebalo i nastavili dalje. Posle toga, srećom, više nisam imala nijedan takav peh. Tako generalno funkcionišem u životu, jer ako žalim zbog prošlosti, neću moći da idem dalje- navodi.

Foto: Privatna arhiva

Borba sa predrasudama
Nekada se, kaže, smatralo da je vozač samo „šofer“, da je neobrazovan i da je to zanimanje koje ne zahteva znanje. Međutim, ta profesija obuhvata mnogo više od onog što se čini.

-Ne želim da me zanimanje definiše kao osobu. Pored toga što sam vozač, završila sam školu, govorim dva strana jezika i bavim se poslovima koji zahtevaju veliko znanje i odgovornost. Organizujem utovar i istovar, vodim računa o dokumentaciji i carinskim procedurama. Dešavalo mi se da pripremim kompletan transport, završim papire i organizujem sve kako bi vozači sutradan mogli odmorni da krenu na put- napominje.

U saobraćaju je pažnja najvažnija
Poznajem žene koje su odlični vozači i muškarce koji imaju problem da se parkiraju. Vožnja je tehnika koja se uči vremenom i kilometražom. Imam deset godina vozačkog iskustva i ogroman broj pređenih kilometara, pa i dalje za sebe kažem da stalno učim, jer nikada ne naiđete na potpuno istu situaciju na putu. Najvažnije je voditi računa o sebi i o drugima, da budete koncentrisani na ono što radite- pratite vozila ispred, iza i pored sebe. Nemamo svi iste motoričke sposobnosti, niti smo uvek u istom psihičkom stanju, a upravo to često odlučuje kako ćemo reagovati u kritičnoj situaciji.

Predrasude o ženama za volanom nisu je zaobišle. Susretala se sa neprijatnostima i komentarima, iako su danas prisutni manje nego ranije.

-Dešavale su mi se situacije u kojima su ljudi sumnjali u moje sposobnosti samo zato što sam žena. Recimo, kada treba da parkiram kamion u rikverc, komentari su bili: „Da li će ona to uspeti?“ Ali sve su to tehnike koje se uče i uvežbavaju- napominje.

Foto: Privatna arhiva

Problem je, navodi, što mnogi učesnici u saobraćaju ne vode dovoljno računa o sopstvenoj bezbednosti. Dešavalo joj se da noću jedva izbegne biciklistu u tamnoj odeći, bez svetala i svetloodbojnog prsluka. To su situacije koje mogu tragično da se završe.

-Kao vozač najviše cenim bezbednost u saobraćaju. Važno je da vodimo računa jedni o drugima- o vozačima, biciklistima i pešacima. Sa više saobraćajne kulture i empatije svima bi bilo lakše. Često mi se dešava da me drugi vozači ne puste da se uključim sa sporednog puta, pa se iza mene stvara kolona. Nedostaje nam tolerancije. Danas se svima negde žuri, a saobraćaj je upravo mesto gde nema prostora za žurbu. Jedna greška može da ima ozbiljne posledice- ističe.

Foto: Privatna arhiva

Iskustvo demantuje pretpostavke
Ženama koje sebe vide u tom poslu poručuje da iskoriste priliku koja im se ukaže.

-Poznajem mnogo žena koje su odlični profesionalni vozači. Imam koleginice koje su među najboljima u raspoređivanju tereta, kao i žene koje uspešno rade u međunarodnom transportu. Uvek sam spremna da pomognem svakome ko želi da se bavi ovim poslom. Najvažnije je da čovek sledi svoj put, jer niko drugi to neće uraditi umesto njega. Kao kada učiš da voziš bicikl- ako ne kreneš, nikada nećeš naučiti- naglašava.

Foto: Privatna arhiva

Ocena vozača u Srbiji
Vozila sam kroz Bugarsku, Tursku, Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Nemačku i još neke zemlje. Kada bih ocenjivala našu saobraćajnu kulturu, dala bih joj neku trojku. Nismo toliko loši, ali imamo mnogo prostora za napredak. Turska je, recimo, prilično haotična kada je reč o poštovanju pravila. Sa druge strane, u odnosu na Sloveniju, imamo još mnogo da učimo. Rekla bih da smo negde između. Saobraćaj svake godine odnese ogroman broj života. Kada pogledate statistiku, saobraćajne nezgode su među vodećim uzrocima smrtnosti. Zato je važno da se više pažnje posveti bezbednosti.

U poslednje vreme se malo povukla iz svakodnevne vožnje i više se bavi organizacijom posla, ali ljubav prema volanu je ostala.

-I dalje se borim za položaj profesionalnih vozača, jer je to danas prilično degradirana profesija, i u domaćem i u međunarodnom transportu. Uslovi su često loši. Veliki problem su administracija, papirologija i čekanja na granicama. Umesto da se usavršavamo i idemo napred, veliki deo vremena gubimo na te stvari- objašnjava.

U narednom periodu planira da u Šapcu pokrene ADR obuke za vozače. Veruje da je u prethodnih deset godina postavila dobre temelje, a sada je vreme da na njima nastavi da gradi nešto novo.