Svetlana je najstariji radiološki tehničar u Zdravstvenom centru Šabac

-Nisam lekar, ali višedecenijsko iskustvo me je naučilo da na snimku prepoznam najtežu dijagnozu. Teško je kada je pacijent mlada osoba, a na samom kraju svog života. Ništa drugo ne možete da učinite, osim da takvim pacijentima podarite lepu reč. To su situacije koje mnogo bole i ovu tugu nosite dugo u sebi, priča Svetlana Radovanović, najstariji radiološki tehničar u Zdravstvenom centru Šabac, koja se ovim poslom bavi već duže od 42 godine.

Umesto da postane novinarka, što joj je bila mladalačka želja, Svetlanu je splet okolnosti doveo u šabačku srednju Medicinsku školu, u kojoj je tada postojao smer za obrazovanje radioloških tehničara. Sa diplomom deficitarnog zanimanja u rukama, umesto u svom rodnom gradu, zaposlenje je pronašla 150 kilometara dalje – u Smederevu, gde je ostala punih 18 godina.

Foto: Zdravstveni centar Šabac

– Dobro sam se snašla u Smederevu, tamo sam mnogo naučila, ali sam želela da se vratim u svoj grad. Tek 2001. godine ova želja mi se ostvarila zaposlenjem u Antituberkuloznom dispanzeru. Uslovi rada u to vreme i sada ne mogu da se porede. Nekada smo filmove ručno razvijali u komori, bili okruženi hemijskim isparenjima. Razvijač, fiksir, voda, sušenje. Sada je sve automatizovano. Fascinantno je koliko je tehnologija napredovala od 1983. godine, kada sam završila školu, do danas – priča Svetlana Radovanović.

Najteži period u radnom veku ove Šapčanke, kako naglašava, bili su meseci tokom pandemije kovida. Od druge polovine 2019. godine, otkriva nam, šabački pulmolozi primetili su veliku frekvenciju mladih pacijenata, mahom muškaraca između 30 i 40 godina života. Neobične promene na plućima jasno su se videle na rendgenskim snimcima, ali tada još uvek nikome nije bilo jasno šta je razlog ovome. A onda su usledile zabrinjavajuće slike iz Italije i Španije.

– Kada je prvi slučaj zaraze kovidom 19 potvrđen u Srbiji, znali smo da ulazimo u težak i neizvestan period. Nikada neću zaboraviti taj 6. mart 2020. godine. Zvanično smo krenuli u akciju, ne razmišljajući o sutrašnjem danu, već kako znamo i umemo da snimimo što više ljudi. Radilo se i po 12 sati, a bilo je dana kada sam imala i više od 120 ekspozicija dnevno. Najteže je bilo susretanje sa ljudima koji su čekali snimanje. Ispred ATD–a bila je trijaža pacijenata. Sećam se, bio je jul. Izađem i vidim zabrinuta i uplašena lica, a među njima prepoznam svoje kolege, prijatelje, lekare. Sve je ista muka spojila.

Svetlana Radovanović, odrasla je okružena prosvetnim radnicima, ali je svoj život posvetila medicini. I ćerka je za svoju profesiju odabrala prosvetu. „Svako pronalazi svoj put, a da mi se pruži druga prilika, sigurna sam da bih ponovo bila radiološki tehničar“, zaključuje Svetlana.