Dugogodišnji novinar „Glasa Podrinja“ u penziji Cvetin Mićić: Filolog po struci, novinar po opredeljenju

Za sebe kaže da je Šapčanin sa Letnjikovca rođen u Gradojeviću kod Crniljeva 1941. godine. Imao je tek šest godina kad je porodica doselila pod Letnjikovac a otac se zaposlio u „Zorku“.

- U „Zorki“ je i penziju zaradio. U osnovnu školu sam išao sa Letnjikovca u Pocerski Pričinović četiri niža razreda, a četiri viša u „Janko Veselinović“ u Šapcu. Kad je došlo vreme da se upiše srednja, hteo sam u Beograd jer sam imao rođaka koji je bio radioamater a mene je tada sve oko toga jako zanimalo, ali se nije moglo od radničke plate moga oca. Upisao sam Ekonomsku školu u Šapcu, imao odlične ocene, čak dobio najpre zadružnu a potom i opštinsku stipendiju. Tako sam se, po završetku srednje škole, zaposlio u opštinskoj upravi i tamo ostao dve i po godine. U međuvremenu se u Šapcu otvorilo Odeljenje Više pedagoške škole, a kako me je još od malih nogu oduševljavala književnost, upisao sam je. Bio sam redovan član šabačke Biblioteke, često odlazio i uzimao knjige za čitanje.

Jednom me je Dragiša Penjin, koji je tada bio mlad novinar, sreo u holu biblioteke, razgovarao sa mnom da bi potom napisao tekst za Glas Podrinja o meni, tada dvanaestogodišnjem dečaku, kao velikom ljubitelju knjige i pisane reči. Završio sam Višu pedagošku i počeo da radim kao nastavnik tada srpsko-hrvatskog jezika, najpre u Brezjaku kod Loznice gde sam proveo četiri godine. Onda sam upisao drugi stepen Filološkog fakulteta u Beogradu, na Odseku za srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Posle rada u Brezjaku, u potrazi za boljim uslovima rada, dobio sam posao nastavnika u Padini kod Kovačice u Osnovnoj školi „Maršal Tito“ koja se, interesantno, i danas tako zove. Odatle me je put odveo nazad u Šabac i u „Glas Podrinja“. Zapravo, novinarstvo me je sve vreme pratilo. Još od srednje škole, negde u trećem razredu kada sam pisao i bio urednik školskog lista. Uređivao sam novine „Naš glas“ i bio član redakcije „Mladog Podrinca“. Zapravo, još dok sam bio u Brezjaku, počeo sam da radim kao dopisnik iz ovog dela Mačvanskog, tada Podrinjskog okruga, jer je u to vreme Glas Podrinja imao rubriku odnosno dodatak na dve strane pod nazivom „Lozničke novine“. Pamtim i danas teme nekih tekstova, a među prvim tekstovima napisanim za „Glas“ bio je izveštaj o poseti ministra poljoprivrede Brezjaku - priseća se Mićić.

-Dobitnik je više novinarskih nagrada, odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem.

Jedno kraće vreme, oko dve godine, bio sam glavni urednik „Radio Šapca“, međutim, tražio sam da me vrate u redakciju. Nekako sam, tek tu, „bio svoj na svome“

Izveštač „od srca“
Kada je dobio ponudu da i zvanično pređe i počne da radi u „Glasu Podrinja“, već je uveliko radio kao nastavnik u Padini. Prihvatio je, i 1971. godine prelazi najpre u redakciju Radio Šapca.

- Dve godine sam imao status pripravnika iako sam već imao deceniju i više staža iza sebe. Posle par godina su redakcije radija i novina spojene u jednu zajedničku. Nešto kasnije je otvoreno i dopisništvo televizije iz koje se kasnije izdvojila Televizija Šabac. Učio sam zanat od starijih i iskusnijih kolega, Vite Bujišića i Jove Kursule, Penjina, Brane Škulića. Ispostavilo se da znam dosta o ekonomiji i privredi pa sam često pisao o šabačkim preduzećima i onim na prostoru Okruga.

Sećam se da sam jednu Novu godinu dočekao sa rudarima u Zajači u jami, jer sam hteo da uradim priču o njima i o preduzeću koje je bilo najstarije industrijsko preduzeće u tadašnjem Podrinjskom okrugu. Taj, i još dosta tekstova, napisao sam što bi se reklo „od srca“. Puno sam pisao i o Hemijskoj industriji „Zorka“, o novim objektima i fabrikama i često sarađivao sa tadašnjim rukovodstvom, Aleksandrom Mitrovićem, zatim Radenkom Žunićem, pisao i o drugim fabrikama koje su radile u to vreme i nosile privredni i ekonomski razvoj grada. Stariji su nas savetovali kako da radimo i ja sam vrlo brzo „ušao u posao“ i napredovao u redakciji. Jedno kraće vreme, oko dve godine, bio sam glavni urednik „Radio Šapca“, međutim, tražio sam da me vrate u redakciju. Nekako sam, tek tu, „bio svoj na svome“. Jedno vreme sam bio dodatno angažovan na uređivanju službenog opštinskog lista koji sam pripremao na osnovu materijala sa sednica koje sam pratio, kao i na pripremi i uređivanju nekoliko fabričkih novina koje su u to vreme izlazile. Objavljivao sam tekstove u listovima „Metaloplastike“, „Dekora“, „Obnove“, „Jele“ - navodi Mićić.

Dragoceni izvori: Hroničar i kritičar

- Prelistavajući sve brojeve „Glasa Podrinja“ od njegovih početaka pa sve do 2000. godine, za rad na monografiji „Dva veka modernog Šapca 1804 – 2000“, imao sam priliku da osim zanimljivih podataka, dobijem i okvirnu sliku načina na koji se ovaj list menjao kroz vreme. U svojim prvim decenijama izlaženja, „Glas Podrinja“ je bio najznačajnije javno glasilo Šapca i okoline. Na 25 - godišnjicu izlaska prvog broja, počelo je eksperimentalno emitovanje novog medija, Radio Šapca. Koju deceniju kasnije, u medijski prostor Šapca ulazi i televizija, da bi danas, pored novina, radija i televizije, možda i najveći uticaj na informisanje građana imale društvene mreže. Najjednostavnije rečeno, kako su se okolnosti u državi menjale, tako se menjao i „Glas Podrinja“.
U prvih nekoliko decenija izlaženja ovog lista, skoro pa sve do kraja 1980 - ih, dosta su obrađivane teme koje su se ticale izgradnje grada, gradske infrastrukture, privrede. Nesumnjivo jedan od onih novinara čiji tekstovi su mi posebni bili interesantni, bili su i tekstovi Cvetina Mićića. Njegovi članci o privredi grada, izgradnji naselja Benska Bara, HI ,,Zorka”, stanju na periferiji (brojni tekstovi o Letnjikovcu) i drugim temama značajno su mi upotpunili sliku o razvoju, ali i problemima grada koje je obuhvaćeno u nekoliko decenija rada novinara Mićića. Primera radi, u jednom tekstu iz 1975. godine (Glas Podrinja, broj 1458, 27. mart 1975, str. 5) on ukazuje na brojne probleme u izgradnji naselja Benska Bara, poput nedostataka društvenih objekata ali i garaža, zelenila, zatim navodeći brojne primere loše izvedenih radova na u to vreme novim zgradama u ovom naselju. Naša slika o prošlosti je vrlo često nostalgična i ulepšana, pa prelistavanje ovog i sličnih tekstova pisanih iz pera ljudi koji su u to vreme bili živi svedoci promena, aktivno prateći šta se dešava u gradu, predstavlja pravu dragocenost. Mislim da bi i danas novinari trebali više obrađivati teme koje se tiču razvoja i infrastrukture grada – navodi Dejan Živanović, istoričar, autor monografije „Dva veka modernog Šapca 1804 – 2000“.

Dogovor za dobar Glas
Redakcija „Glas Podrinja“ imala je redovne dnevne sastanke kad su se delili zadaci za taj dan, seća se. Jednom sedmično, držali su se nedeljni sastanci kada je analiziran rad svih članova redakcije u toj nedelji i dogovarano u kom pravcu treba usmeriti rad ubuduće.

- Nije bilo nesloge, a ne znam ni zašto bi je bilo. Dosta se radilo, svako je znao šta mu je zadatak. Pomagali smo jedni drugima, razgovarali o temama i tekstovima. Iznosili svoja mišljenja bez da se neko zbog toga naljuti. Znali smo da slušamo jedni druge, bez preterane sujete. Znala se hijerarhija i čija je „starija“. Imali smo podelu rada po oblastima, jedno vreme čak i uže redakcije. Bio sam na čelu privredne redakcije, potom političke, pisao o radu opštinskih organa i mesnih zajednica. Imam utisak da su me dosta cenili u redakciji. Radio sam puno, nisam odbijao poslove, preuzimao sam i deo organizacije. Radio sam što bi se reklo, svojski, ni sve godišnje odmore nisam bio iskoristio kad sam otišao u penziju. U „Glasu Podrinja“ sam proveo 28 godina, sve do penzije sa punih 40 godina staža u koju sam otišao 2001. godine. I danas kupujem „Glas“ redovno, ne preskačem ni jedan broj. Tematski je raznovrsniji nego ranije. Vidim da i sad redakcija dobro radi, što mi je posebno drago. Uvedene su nove rubrike, nove oblasti o kojima se piše poput zdravstva. Nastavite samo tako, nemam zamerki – poručuje kolegama Cvetin Mićić, novinar u penziji.

S.G.