Sreća uvek prati hrabre

Početak Slađanine priče liči na uspomene mnogih naših sugrađana rođenih sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Bezbrižnost, dečja graja, miris toplog asfalta koji u sebe upija i amortizuje i najveće dečje snove. Atmosfera svemogućeg, uverenje da se znanjem može pokoriti svet.
Razlike postaju uočljivije tokom devedesetih. Dok većinu njenih vršnjaka počinje da gutua beznađe, Sredojevićeva, nošena nepokolebljivom snagom mladosti i ogromnom podrškom porodice, istrajava u svojoj misiji sticanja veština kojim će u budućnosti moći da izgradi život po njenoj meri.
Danas, kada je na svim poljima uspešna i ostvarena žena, onima koji tek kreću na put ličnog i profesionalnog traganja poručuje da se rad, obrazovanje i upornost bez izuzetka ispalte, odnosno da sreća uvek prati hrabre, te da koliko god izgledale neprijateljski, okolnosti mogu i da se promene, a na nama je da pokušamo i to potvrdimo.

Između bezbrižnosti i discipline
Najranije uspomene na detinjstvo vezane su za ulicu “Vuka Karadžića” i dečja okupljanja tokom letnjih večeri. Posebnu draž imale su posete Staroj robnoj kući gde je zahvaljujući činjenici da joj je otac bio šef, a majka trgovac mogla da zaviri i “iza kulisa”. Osnovnu školu pamti kao hram različitosti, ali i mesto dominacije reda, rada i pravila. Predahe od učenja, često je pronalazila u vožnji rošula kod starog Zabrana i ŠUP škole.
-Sećanja na te najranije dane mogu podeliti u dve kategorije. Ona koja su vezana za igru i naša dečja okupljanja, i druga koja se tiču doživljenog u osnovnoj školi “Vuk Karadžić”, gde sam se sa punom ozbiljnošću usresredila da što više saznam o svetu oko nas. Ono po čemu je ta škola bila posebna je činjenica da se tu bolje nego na bilo kom drugom mestu moglo naučiti uvažavanje razlika. Odnosno, bez obzira da li smo došli iz čisto radničkih porodica, porodice lekara, muzičara, da li smo bili deca iz šabačke male, niko se tih osamdesetih nije izdvajao, svi smo bili isti, ujedinjeni vibracijom opšteg optimizma- kaže Slađana Sredojević, i ističe da danas kada prolazi pored svoje osnovne škole u njoj dominira osećaj ponosa, jer “sama ta zgrada, dvorište, nastavni program, osoblje, u naboljem obliku ispunjavaju svoju svrhu i dostojanstveno opravdavaju ime koje nose”.
Gledano iz prspektive sadašnjeg trenutka, spoj bezbrižnosti ulične igre sa vršnjacima, sa jedne, i, poštovanje razlika i discipline ukorenjene u osnovnoj školi, sa druge strane, mogu se uzeti kao činioci jednačine uspešnog savladavanja kasnijih životnih zadataka. Ono što joj je dodatno pomoglo u vremenu koje je usledilo, je adekvatnost i stučnost nastavnika koji su joj znanje nesebično prenosili.
-Iz osnovne škole pamtim profesorku Žabaljac koja je predavala fiziku, profesorku Novku koja mi je iz engleskog podarila znanje koje koristim ceo život, profesora Boru iz matematike. Pamtim ih gotovo sve, jer u tom periodu me dosta toga interesovalo, iz svega sam bila odlična, iako mi ni u jednom trenutku niko nije rekao da moram da učim. To sam jednostavno osećala, jednostavno sam naslućivala da je u zananju moć- objašnjava Slađana, koja je zbog svoje svestranosti, imala brojne prednosti, ali i teškoću da jasno definiše svoj put.
Ekonomska škola kao posledica trenutka
Ozbiljnija nedoumica se prvi put javila prilikom odabira srednje škole. Širina i svestranost su morale da se usmere, jer početkom devedesetih, sve počinje da se menja. Bezbrižnost prelazi u opštu zabrinutost koja će kasnije prerasti u rat, a znanje zarad znanja više nije na ceni, te Gimnazija u stratu otpada.
-Postojao je pritisak da izaberem srednju školu posle koje imate neko zanimanje. To su bile sugestije odraslih, a ja nisam znala šta želim. Imala sam neke apstraktne misli da budem saobraćajni tehničar, ali je konačni izbor bila srednja ekonomska. Zašto? Verovatno iz razloga da se posle nje što pre zaposlim- priča Slađana, kojoj je srenjoškolski period osenčen tamom tadašnjih društveno političkih dešavanja.
- Atmosfera predstojećeg rata se osećala svuda. U višim razredima, stariji drugari iz ulice su odlazili na ratište. Preovladala je tama, a ja sam bila preokupirana daljim ličnim traganjima. Savesno sam učila sve predmete, iako se u nekima nisam pronalazila. Tih godina, da li zbog smrti dede za kojeg sam bila vezana, ili profesora koji je znao da intrigira duh željan znanja, jako me k sebi provukla filozofija. U jednom trenutku sam osetila da bi to mogla biti moja buduća profesija, ali se to nije desilo. Razmišljala sam i o arhitekturi, no ni za to nisam imala dovoljno podrške da pokušam, pa sam na kraju, možda i inercijom donela odluku da nastavim školovanje na Ekonomskom fakultetu- ističe Slađana Sredojević.
Žudela sam za svetom, a nismo mogli ni do Segedina
Fakultet je upisala 1993. godine. Periodu najvećeg siromaštva i beznađa. Nije bila sigurna u predmet studiranja, ali je bila svesna jake potrebe da “vidi svet”. Paradoks je bila je činjenica da se tada iz Srbije nije moglo ni do Segedina, a kamo li do “belog sveta”.
Teško vreme za državu, gubitak dostojanstva među sugrađanima, i mučninu koju cela situacija stvara, uspela je da prevaziđe fokusiranošću na cilj: sticanje fakultetske diplome. Takođe, uprkos teškim trenucima, gašenju nekih starih poznanstava, to je bilo vreme stavarnja i jačanju novih prijateljstava.
-To je bio period velikog siromaštva, zbog kojeg sam patila, ali me od predavnja toj patnji čuvala izuzetna snaga mladosti, koja me gurala napred. Tada sam osvestila u pozadini uvek tinjajuću želju da vidim svet. Dečji snovi o tome da ću tu ideju realizovati preko razmene studenata su se srušili, ali uprkos svemu u meni je postojala nada i nepokolebljivost da će stvari u jednom trenutku da se promene- seća se Slađana,koja se u trećoj godini fakulteta, trenutku najveće izolacije Srbije, usmerava na Spoljnju i unutrašnju trgovinu, tada najmanje atraktivan smer, ali za nju jedinu opciju, jer asocira na međunarodno saradnju i otvorenost.
-Izabrala sam taj smer samo sa jednim motivom. Da budem spremna kada trenutak promene dođe- objašnjava Sredojevićeva, kojoj je rečenica “čini sve što možeš”, vremenom prerasla u životni moto.
Tokom trće i četvrte godine, Slađana je zavolela ekonomiju. Uživala je u učenju, iako, nije imala predstavu kome će u zemlji pod sankcijama biti od koristi spoljna trgovina, ali ono na šta je posebno ponosna je činjenica da je bila dovoljno snažna i prkosna da sledi sebe.
Osnovne studije završava 1999. godine. Vreme promene, ne da se nije nadziralo, nego se činilo crnjim nego što je bilo. Zemlja je bombardovana, a do posla se nije moglo bez partijske knjižice.
Sa odličnim prosekom u indeksu, i koferom punim snova vratila se u rodni Šabac. Tu, na žalost, nikome nije bila potrebna.
-Konkurisala sam na nekoliko mesta, ali sam bila odbijena. Pokušala sam da odem kod sestre u Nemačku, samo da odmorim, ali su me procenili kao “rizničnu”, pa nisam dobila vizu. Onda sam jako patila. Osećala sam se bespomoćno, osećala sam da kao mlad i obrazovan čovek nikom nisam potrebna. Ali, na svu sreću, u mojoj prirodi nije da dugo budem u beznađu, vrlo brzo sam se skupila, i počela da razmišljam šta mi je činiti, jer, napokon nisam bila samo ja u pitanju. Sve vreme studiranja sam imala ogromnu podršku roditelja i porodice, i ne bi bilo fer da to na kraju upropastim- seća se Slađana, koja posle nekoliko meseci od diplome, odlučuje da prebaci svoju dokumentaciju u Beograd.
Trenutak promene: svet počinje da dolazi meni
Uoči 5. oktobra 2000. godine, počinje da odrađuje pripravnički staž u Saveznom ministarstvu finansija. Među odabrane je ušla putem Konkursa, koji je, uprkos neverici okoline, prošao u fer pleju. Odnosno, priliku da rade dobili su najbolji sa liste, bez obzira na stranačku pripadnost.

Ljudski dodir u prenošenju znanja
Uporedo sa poslom razvijala se i akademska karijera. Sredojevićeva tvrdi da nikada nije planirala da svoje zvanje kruniše doktoratom, već se to jednostavno sticajem okolnosti desilo. Zahvaljujući doktoratu na temu Javno privatnog partnerstva i mogućnosti finansiranja infrastrukture na Balkanu, kao i knjizi koja je na osnovu teze objavljena, Slađanu danas pozivaju kao stručnog konsultanta i saradnika brojne organizacije poput Stalne konferencije gradova i opština, NALED-a, USAID-a. Međutim, posebno joj je drago prenošenje znanja studentima, jer ima tu čast da bude jedini domaći predavač na međunarodnom master programu na Pravnom fakultetu.
-Nije poenta samo stati pred studente i ispričati im lekciju. Najbitnje je da oni u vama osete ljudskost i želju da im pomognete i prenesete svoje iskustvo koje im može koristiti u njihovom poslu. Poenta je u ljudskom dodiru- ističe Sredojevićeva.

-Posle godinu dana, zahvaljujući svom radu i posvećenosti, dobila sam posao stručnog saradnika, a kasnije i savetika. Imala sam jedinstvenu priliku da budem deo prvih misija koje su dolazile u našu zemlju (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj), i prisustvujem istorijskim sastancima. Pregovaralo se tada o starom spoljnom dugu, o regulaciji novog članstva, jer smo kao Jugoslavija bili izbačeni iz svih tih institucija, o novim projektima za infrastrukturu. Koordinator svega toga je bio profesor Miroljub Labus- ističe Sredojevićeva, i kaže da su sve kolege od kojih je tada učila imale dobru dozu savremenog pristupa, ali i ranjivosti i ponosa, u odnosu na ono kroz šta smo kao narod ranije prošli.
Ovo je bio period u kojem je po Slađaninim rečima, svet kojem je stremila počeo da dolazi njoj u njen život. To su bili dani kada su se brojne dotadašnje odluke pokazale ispravnim, a pre svega odabir smera na fakultetu.
-Smer koji sam izabrala iz ljubavi, doveo je do ostvarenja sna i doveo ceo svet meni- ponosna je Slađana, koja je zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu, kasnije dobila brojne prilike da i sama ode u svet.
-Prvi odlazak u inostranstvo je bio put u Luksemburg, u Evropsku investicionu banku, potom, put u London u Evropsku banku za obnovu i razvoj. To su bili dani u kojima čovek koji je rođen u gradu koji nije glavni grad zemlje koja je do juče imala čelične granice pomisli da mu je život postaje film- opisuje osećanja Sredojevićeva, i dodaje:
-To su momenti u kojima se pitate kako je moguće da vam se sve isplatilo, i izbori i ulozi, i snovi od kojih nikada nisam odustajala. Da li je na to uticala sreća koja uvek prati hrabre i one koji puno rade, ili nešto drugo, ne znam,ali u svakom slučaju sam zahvalna životu i Bogu što mi je takve šanse davao, jer mislim da sam svaku opravdala.
Nakon formiranja državne zajednice Srbije i Crne Gore, Savezno ministarstvo prestaje da postoji, a Slađana učestvuje na projektu Svetske banke posvećenom reformi zdravstva u Srbiji. Po isteku godišnjeg ugovora, prelazi ponovo u državnu upravu, odnosno u Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom i fokusira se na donacije i razvojnu pomoć.

U Udruženju banaka, Sredojevićeva je razvila brojne poslove u domenu međunarodne saradnje i edukacije. Sa Evropskom bankarskom federacijom, čije je središte u Briselu učestvuje u radu na finansijskoj edukaciji i realizaciji brojnih projekata, poput Evropske nedelje novca, u kojem je ove godine učestvovala i Šabačka gimnazija.
-U ovom udruženju sarađujem sa 30 banaka, što iziskuje dosta energije i veliku koordinaciju, ali i zadovoljstrvo što raditi nešto što niko nije pre vas, i što će ostati iza vas- kaže Sredojevićeva koja je aktivna i u Evropskoj bankarskoj trening mreži, koja broji 42 članice, i gde se trenutno nalazi na funkciji presedavajuće u Komitetu za finansijsku pismenost i potpresednice cele asocijacije.
-Ne plašim se odgovornosti. U godinama sam kada imam samopouzdanje da preuzmem takve stvari, a motiviše me pre svega novo znanje. Želja za znanjem me nikada neće napustiti. Čak i kada mislim da želim da pojednostavim stvari, to se ne desi jer je potreba za novim izazovima jača- objašnjava Slađana.

-Tu sam provela tri godine, i imala sam sjajne kolege, kao i priliku da dva meseca provedem u Japanu na seminaru. Zauvek ću biti zahvalna japanskoj vladi koja je finansirala taj program i svojim pretpostavljenima u ministarstvu i našoj vladi koji su me delegirali- ističe Sredojevićeva, koja tri godine kasnije napušta javnu službu i prelazi u Udruženje banaka Srbije, u kojem je na funkciji Specijalnog savetnika za međunaroodnu saradnju i danas.
Netipična mama
Kao što smo na početku teksta naveli Slađana Sredojević je ostvarena u svim segmentima života. Za sebe kaže da je netipična mama devetogodišnjeg Davida, čija porodica funkcioniše u dve države Srbiji i Italiji zemlji njenog muža, Đorđa. Posebno je čini srećnom činjenica, da u svojoj maloj porodici uvek pronalazi podršku za svoje izbore i razumevanje za prekovremeni rad. Ono što Slađanu i Đorđa posebno spaja je strast za putvanjima i traganje za sličnostima u različitim kulturama, jer bez obzira na zidove koje nam političari uporno nameću, svi smo mi samo ljudi koji se isto smejemo i plačemo.

Elvisovim stopama
Slađanina priča treba da posluži kao primer da od snova nikada ne smemo odustati, koliko god nam se velikim oni činili. O tome svedoči njen ceo dosadašnji put, ali i činjenica da je kao velika ljubiteljka muzike i Elvisna Prislija, uspela, zahvaljujući podršci muža da poseti Memfis.
-Đorđo je inisistirao da “mama ide da ostvari svoj san”, i tako smo se sa petogodišnjim detetom našli u Americi. Bilo je predivno, Cilj je bio Memfis, i kada je taj cilj dosegnut nisam skidala osmeh sa usta pet dana i pet noći. Ni danas ne mogu da verujem da sam to ostvarila- kaže Slađana.

Imamo zajedničku strast da osvajamo svet zajedno. Možda to nosim još iz osnovne škole, i ta neka internacionalnost je deo moje ličnosti i interesovanja, kao i poriv da otkrijem šta je to isto u svima nama. Sa druge strane prilikom tih putovanja sebe doživljavam kao ambasadora svoje zemlje, priliku da kroz prijateljstva mnogo naučim o drugima i dosta kažem i prenesem o nama- kaže Sredojevićeva.
T.Trifković