Инфо

Берза

  • aero 830 ⚫ 0,00%
  • cero 1.000 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.811 ▼ -2,11%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • ikrb 500 ▲ 44,93%
  • jesv 5.102 ▼ -0,16%
  • kopb 4.800 ⚫ 0,00%
  • lsta 726 ▲ 20,60%
  • mtlc 2.040 ▼ -2,39%
  • niis 723 ▼ -0,14%
  • ppla 300 ▼ -14,29%
  • tgas 10.974 ▼ -0,27%
  • tigr 35 ▼ -12,50%
  • trgom 950 ▼ -0,21%
(15. март 2019.)
НИКОЛА МИТРОВИЋ, СТУДЕНТ У БЕЧУ- ЗАЉУБЉЕНИК У КОЊИЧКИ СПОРТ

Лепота пута ка циљу

Дипломирани ветеринарски техничар, студент Правних наука у Бечу. Упркос великом броју Срба у аустријској престоници, недостаје му аутентични српски дух и препознатљива средина. Упис на студије у Аустрији отежан онима који нису држављани чланица ЕУ. Додатни послови, значајан извор прихода
Лепота пута ка циљу
“Глас Подриња”, често на својим странама доноси разговоре са људима који могу послужити за пример да се знањем, радом и упорношћу могу досегнути снови. Из броја у број смо вам презентовали заокружене приче успешних суграђана, остварених личности на свим животним пољима. Овог пута, волели би смо да са вама поделимо искуство Николе Митровића, дипломираног ветеринарског техничара из Лознице, бившег ученика шабачке Средње пољопривредне школе, данашњег студента Правних наука у Бечу. Великог заљубљеника у животиње и коњички спорт.
Одговор зашто смо се одлучили за сторију о једном “тек” студенту, а не неком “старијем” и “утицајнијем” лику, лежи у уверењу да ћете до краја текста, спознати истинитост реченице: “лепота пута ка циљу је често значајнија од досезања истог”. Констације коју ових дана често слушамо, али је чујемо само уколико је примером поткрепимо.
Од ветеринара до правника
У петом основне је био уверен да ће бити ветеринар. Друга опција није постојала. Ни то што су га значајни други упућивали на негативне аспекте професије, ни чињеница да се заправо боји великих животиња нису могли да га поколебају. Након осмољетке, у којој, како каже и није био неки ђак, долази у Шабац и уписује Средњу пољопривредну школу. Тиме је направљен још један корак ка циљу, али и велики скок ка животној промени. Нова средина, нове околности, нови односи, препакују Николин унутрашњи свет, и стварају добре предуслове да, како наводи, упозна себе и схвати шта жели.
-Захваљујући времену проведеном у Средњој пољопривредној школи нашао сам своје право ја, и спознао своја права интересовања. Ту сам осетио потребу да се образујем, читам, ширим своје видике и постанем академски грађанин. Ту сам схватио да ми више леже друштвене науке од природних, и вероватно сам једним делом и тада знао, иако сам се спремао да упишем Медицину, да то неће бити мој животни позив- каже Никола Митровић и објашњава:
-Са Медицине сам се пребацио на Права већ у првој години. Наравно да су ми природне науке биле лакше за учење, али размишљао сам да ми је више у интересу да четири године учим оно што теже памтим и на крају радим оно што волим, него да шест година лако упијам градиво, а онда се целог живота питам зашто сам изабрао баш то.
Почетак велике љубави
Оно по чему ће још заувек памтити средњошколски период је свакако буђење љубави према коњима. Животињама којих се раније плашио, али им се истовремено и дивио.
-Пред сам крај прве године средње школе, на Економију су стигли коњи. Ја који сам тај део школског дворишта кад год сам могао заобилазио, али сам се случајно баш тог тренутка ту затекао. Садашњи директор школе је јахао, стајао сам по страни и задивљено гледао. Био ме страх. Међутим човек је био прилично уверљив и наговорио ме да пробам. Осећај када сам први пут узјахао коња никада нећу заборавити. Готово неописива мешавина снаге, моћи и лепоте. Снажна жеља да изгалопирам, иако ми је да дођем до тог ступња требало доста времена. Цело летњи распуст сам, те године, провео у Шапцу због те нове љубави- описује Никола Митровић почетке своје нове љубави.
Касније је од оца за рођендан добио свог коња, а сваки празник користио да оде до Италије да вежба препонско јахање, које у његово време у Шапцу још није заживело.
До индекса у Бечу преко “оштре” бирократије
Да жели да студира у иностранству знао је већ у трећој години средње школе, једино око чегаје био неодлучан је место. Логичан одабир била је Италија, ту су му већ отац и брат, али је приликом коначне одлуке превагнуо Беч.
-У Беч сам дошао 1. октобра 2015. године. Тада сам имао одређено знање језика, али сам морао да похађам и курс преко Универзитета. Сећам се, како ме је тих дана нервирало што овде на све стране чујем Српски, јер сам ја силно желео да причам и вежбам Немачки. Данас више немам тај проблем, и приличо ми прија балкански дух овог града, међутим упркос великом броју Срба на бечким улицама често ми недостаје наш аутентични дух и позната средина- прича Никола, и додаје да је за разлику од времена када је он уписивао факултет, данас бирократија пооштрена, снага интелекта се ставља у други план, док је од пресудног значаја материјална обезбеђеност и обимна папирологија.
Упућени кажу, да се на тај корак држава Аустрија одлучила да се заштити од најезде оних који долазе са студентским визама не да студирају, него да раде, док се стварно заинтересовани за стицање дипломе бечког Универзитета, на време распитају и спреме.
Прича о штали са 100 коња и царском возу
Никола у Бечу живи у студентском дому, a они овде другачије функционишу од наших. Приватни су и у буквалном смислу личе на станове за издавање. Како би употпунио студентски буџет, након испуњавања факултетског распореда, увек има неки додатни посао. Један од њих је била и брига о коњима у приватној Школи јахања у којој се одржава Светско такмичење у дресурном јахању надомак Беча. За великог заљубљеника у ове племените животње, рекло би се иделан ангажман: добија новац за нешто, што би иначе он требао да плаћа.
- Богата породица, плата одлична. Три радна дана у недељи, по четири сата друшења са коњима. Од 100, колико их је било у штали, ја сам бринуо о 12 грла. Због средњошколске дипломе, коју сам овде превео, имали су велико поверење у мене. Међутим, као и све штале, и ова је била око сат и по вожње од Беча у једном правцу. Устајао сам у пет, да бих био тамо у седам, но то ми није представљало велики проблем, већ чињеница да ми је распоред обавеза на факултету био пребукиран. Нисам могао да се ускладим, па сам морао да одустанем- каже Никола којег су одвојеност од породице, апсолутна препуштеност сопственим ресурсима и велики број обавеза, усмерили ка развијању високог степена организационих способности. Тако да нас није изненадио податак из радне биографије да је скоро годину и по дана провео као шеф персонала у царском возу ресторану којим је превежен Франц Фердинанд у Сарајево 1914. године, а данас је претворен у ресторан.
-То је воз који је припадао Хабсбуршкој монархији. Радио сам за краљицу Херту Маргаред Хабсбург, коју сам и упознао. Путовали смо по целој Аустрији, а једном годишње смо ишли до Прага, Опатије, Будимпеште. На почетку јако примамљиво, али опет тешко ускладиво са редовним студијама, тако да сам решио да се у такве авантуре више не упуштам док не завршим факултет- каже Никола Митровић, који је можда завршио са “великим” пословним подухватима, али се свакодневног чувања кућних љубимаца, као додатне активности и неизмерног задовољства не лишава.
-То је и посао и задовољство. Имам “сталног клијента” бигла који се зове Боo, а ја га зовем Босиљко. Доживљавам га као мог пса. Ја вичем на њега, он лаје на мене, ми се мазимо, играмо. На почетку ме опасно нервирао, онда смо стицајем околности били раздвојени четири дана, и тада сам схватио да не могу да живим без њега... И тако наше дружење траје већ две године- са осмехом прича будући правник.
Т.Т.

Најновији број

21. март 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa