4. april 2019.4. apr 2019.
Sećanje Branislava-Brane Divića na prve gradske auto trke u bivšoj Jugoslaviji
Vreme kad se živelo za hobi
Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Šapcu vožene prve gradske auto trke u bivšoj Jugoslaviji. Pravila izmišljana u “hodu”, snaga motora pojačana snagom strasti i entuzijazma vozača. Glavobolja nadležnih i oduševljenje sugrađana. Čarolija nestala kada je novac stao na mesto ljubavi.
Teško je uspomene izraziti jezikom činjenica. Ono što je ostalo utisnuta istina prošlosti za jedne, često odstupa od pamćenja drugih. Zbog toga kroz sećanje Branislava Brane Divića na početak sedamdesetih i prve gradske auto moto trke u Šapcu i bivšoj Jugoslaviji, nemamo nameru da verno nabrajamo podatke, već prenesemo emociju jednog drugog vremena, vremena kada se za hobi živelo, a ljubav, trud i entuzijazam bili na većoj ceni od novca.
Ljubav sa oca na sina
Te sedamdeset i prve Šabac je bio mali grad sa velikom dušom. Mesto sanjara i entuzijasta koji su verovali da snagom sopstvene volje mogu da oblikuju svet. U kući bivšeg oficira kraljeve vojske, povremenog šofera Divića u Karađorđevoj ulici, ljubav prema automobilima sa uspehom je našla put od oca ka sinu. Tada tridesetogodišnji Branislav, uveliko radi na svom “ljubimcu” fići abartu.
-Mnogo sam voleo svog oca, a voleći njega zavoleo sam automobile. Daleke 1946. vodio me je na trke automobila u Beograd. Staza je vodila oko Kalamegdana. Posle toga se, po mojim saznanjima, do šabačkih uličnih trka 71. godine nigde u Jugoslaviji kroz grad nisu održale- priča Brana Divić i sa ponosom dodaje:
-Proveo sam 1.000 sati radeći na svom autu. Ne sećam se više koliko je to iznosilo u neprospavanim noćima. Ujutro sam regularno išao na posao. Ništa mi nije smetalo. Tako je to kada nešto radiš iz ljubavi. To nove generacije teško mogu da razumeju. Ne shavatju pokretačku moć ljubavi koju je današnji materijalizam uništio.
Delovi su bili retkost. Da bi finalni rezultat bio auto koji je razvijao tada neverovatnih 175 kilometara na sat, Brana se snalazio na različite načine. Uglavnom ih je sam pravio, a ono što nije mogao iz Italije je nabavljao.
-Nešto sam krio na granici, nešto prijavljivao. Nije bilo mnogo razumevanja. Za gume su me na carini “odrali”, uprkos činjenici da sam imao “papir” koji je potvrđivao da sam sportista. Sa druge strane, uvek je bilo zanatlija koji su mogli da pomognu. Prednji feder je po mojoj zamisli iskovao Jusa kovač iz Male. Volan je bio specijalan, točkovi drugačiji... Na kraju to više nije bio fića, već skroz novo vozilo, podignuto samo sedam centimetara iznad zemlje da bi tako brzo išao. Moj prvi komšija, Dragan Pejić, tada skoro dete, mnogo je voleo automobile i trčao uz mene, ali se nije puno u mehaniku razumeo. Sa druge strane mehaničar Bata Arnautović mi je dosta značio. Uveče napravim auto, dam mu novac za gorivo da razradi motor i celu noć vozi gde stigne, ne bi li ga ujutro naštimovao da idem na trke- seća se Brana Divić.
Spektakl za građane,
glavobolja za policiju
Dovijajući se za delove istovremeno kuje planove o auto trci kroz gradske ulice. Veliku podršku u toj zamisli imao je od tadašnjeg sudije za prekršaje Ljube Kurtića. Zahvaljujući njegovom autoritetu i beogradskim vezama, Ministarstvo tehnike je, uprkos protivljenju gradskih službi u leto 1971. odobrilo održavanje auto trka u Šapcu.
Glavobolja za policiju, predstavljala je pravi spektakl za građane. Oko kružne staze obuhvaćene ulicama Maršala Tita, Stojana Novakovića, Vojvode Mišića i Ive Lole Ribara po Divićevim rečima okupio se ceo grad. Šapčanima nije smetala, usled nedostatka obezbeđenja na stazi, ni ugrožena lična bezbednost. Željni dešavanja, došli su da vide i podrže.
-Ceo grad je taj dan bio na ulici. Bilo je opasno voziti, jer nismo imali obezbeđenje. Ne daj Bože da smo izleteli sa staze. A bilo je “klizavih situacija”. Jedan auto mi je smetao, i tri puta sam ga udario jer mi je sekao put. To je bio NSU 1200 i pokojni Ajdarić u njemu. Bio sam brži, a on mi nije dao da ga obiđem, pa ga ja udarim. To je tada bilo strašno, ali ne i za mene, jer sam ja svoj auuto radio sam- seća se toka trke Brana i nevolja sa policijom:
-Policija nije bila oduševljena trkama. Tadašnji šef Moša mi je isključio jednog učesnika koji je vozio motor jer je ostao bez dozvole, nije pomogao ni moj protest da se radi o trci, a ne javnom saobraćaju.
Bez puno pravila
Propozicije su bile klizna kategorija. Za sport kod nas u povoju, skoro da nisu postojala, kako Brana kaže smišljana su u hodu.
-Niko nije znao pravila. Sve se svodilo na improvizaciju- objašnjava Divić, koji je posle drugih gradskih auto moto trka u Šapcu, održanih 1972. godine, prestao da se takmiči, ali je strast prema automobilima i sada jaka kao tih dana.
-Nakon tih drugih trka se više nisam takmičio. Otišao sam u biznis, otišao sam iz Šapca. Međutim, kao što nikada nisam bez ovog grada i Save mogao, ne mogu ni bez automobila. Pratim auto moto trke i danas, i zbog njih sam i svet proputovao. Što se samog hobija tiče siguran sam da ću mu se nekad vratiti. Voleo bih ponovo da imam radionicu i organizujem trke. Ovo što se danas radi nije ništa, jer je pobednik onaj ko ima više para i kupi savršeniji auto. Voleo bih da mladi nauče da cene osećaj zadovoljstva kada nešto sam uradiš i osete lepotu entuzijazma koja te kroz taj posao nosi- zaključuje Brana Divić.
T.Trifković
Teško je uspomene izraziti jezikom činjenica. Ono što je ostalo utisnuta istina prošlosti za jedne, često odstupa od pamćenja drugih. Zbog toga kroz sećanje Branislava Brane Divića na početak sedamdesetih i prve gradske auto moto trke u Šapcu i bivšoj Jugoslaviji, nemamo nameru da verno nabrajamo podatke, već prenesemo emociju jednog drugog vremena, vremena kada se za hobi živelo, a ljubav, trud i entuzijazam bili na većoj ceni od novca.
Ljubav sa oca na sina
Te sedamdeset i prve Šabac je bio mali grad sa velikom dušom. Mesto sanjara i entuzijasta koji su verovali da snagom sopstvene volje mogu da oblikuju svet. U kući bivšeg oficira kraljeve vojske, povremenog šofera Divića u Karađorđevoj ulici, ljubav prema automobilima sa uspehom je našla put od oca ka sinu. Tada tridesetogodišnji Branislav, uveliko radi na svom “ljubimcu” fići abartu.
-Mnogo sam voleo svog oca, a voleći njega zavoleo sam automobile. Daleke 1946. vodio me je na trke automobila u Beograd. Staza je vodila oko Kalamegdana. Posle toga se, po mojim saznanjima, do šabačkih uličnih trka 71. godine nigde u Jugoslaviji kroz grad nisu održale- priča Brana Divić i sa ponosom dodaje:
-Proveo sam 1.000 sati radeći na svom autu. Ne sećam se više koliko je to iznosilo u neprospavanim noćima. Ujutro sam regularno išao na posao. Ništa mi nije smetalo. Tako je to kada nešto radiš iz ljubavi. To nove generacije teško mogu da razumeju. Ne shavatju pokretačku moć ljubavi koju je današnji materijalizam uništio.
Delovi su bili retkost. Da bi finalni rezultat bio auto koji je razvijao tada neverovatnih 175 kilometara na sat, Brana se snalazio na različite načine. Uglavnom ih je sam pravio, a ono što nije mogao iz Italije je nabavljao.
-Nešto sam krio na granici, nešto prijavljivao. Nije bilo mnogo razumevanja. Za gume su me na carini “odrali”, uprkos činjenici da sam imao “papir” koji je potvrđivao da sam sportista. Sa druge strane, uvek je bilo zanatlija koji su mogli da pomognu. Prednji feder je po mojoj zamisli iskovao Jusa kovač iz Male. Volan je bio specijalan, točkovi drugačiji... Na kraju to više nije bio fića, već skroz novo vozilo, podignuto samo sedam centimetara iznad zemlje da bi tako brzo išao. Moj prvi komšija, Dragan Pejić, tada skoro dete, mnogo je voleo automobile i trčao uz mene, ali se nije puno u mehaniku razumeo. Sa druge strane mehaničar Bata Arnautović mi je dosta značio. Uveče napravim auto, dam mu novac za gorivo da razradi motor i celu noć vozi gde stigne, ne bi li ga ujutro naštimovao da idem na trke- seća se Brana Divić.
Spektakl za građane,
glavobolja za policiju
Dovijajući se za delove istovremeno kuje planove o auto trci kroz gradske ulice. Veliku podršku u toj zamisli imao je od tadašnjeg sudije za prekršaje Ljube Kurtića. Zahvaljujući njegovom autoritetu i beogradskim vezama, Ministarstvo tehnike je, uprkos protivljenju gradskih službi u leto 1971. odobrilo održavanje auto trka u Šapcu.
Glavobolja za policiju, predstavljala je pravi spektakl za građane. Oko kružne staze obuhvaćene ulicama Maršala Tita, Stojana Novakovića, Vojvode Mišića i Ive Lole Ribara po Divićevim rečima okupio se ceo grad. Šapčanima nije smetala, usled nedostatka obezbeđenja na stazi, ni ugrožena lična bezbednost. Željni dešavanja, došli su da vide i podrže.
-Ceo grad je taj dan bio na ulici. Bilo je opasno voziti, jer nismo imali obezbeđenje. Ne daj Bože da smo izleteli sa staze. A bilo je “klizavih situacija”. Jedan auto mi je smetao, i tri puta sam ga udario jer mi je sekao put. To je bio NSU 1200 i pokojni Ajdarić u njemu. Bio sam brži, a on mi nije dao da ga obiđem, pa ga ja udarim. To je tada bilo strašno, ali ne i za mene, jer sam ja svoj auuto radio sam- seća se toka trke Brana i nevolja sa policijom:
-Policija nije bila oduševljena trkama. Tadašnji šef Moša mi je isključio jednog učesnika koji je vozio motor jer je ostao bez dozvole, nije pomogao ni moj protest da se radi o trci, a ne javnom saobraćaju.
Bez puno pravila
Propozicije su bile klizna kategorija. Za sport kod nas u povoju, skoro da nisu postojala, kako Brana kaže smišljana su u hodu.
-Niko nije znao pravila. Sve se svodilo na improvizaciju- objašnjava Divić, koji je posle drugih gradskih auto moto trka u Šapcu, održanih 1972. godine, prestao da se takmiči, ali je strast prema automobilima i sada jaka kao tih dana.
-Nakon tih drugih trka se više nisam takmičio. Otišao sam u biznis, otišao sam iz Šapca. Međutim, kao što nikada nisam bez ovog grada i Save mogao, ne mogu ni bez automobila. Pratim auto moto trke i danas, i zbog njih sam i svet proputovao. Što se samog hobija tiče siguran sam da ću mu se nekad vratiti. Voleo bih ponovo da imam radionicu i organizujem trke. Ovo što se danas radi nije ništa, jer je pobednik onaj ko ima više para i kupi savršeniji auto. Voleo bih da mladi nauče da cene osećaj zadovoljstva kada nešto sam uradiš i osete lepotu entuzijazma koja te kroz taj posao nosi- zaključuje Brana Divić.
T.Trifković
Aktuelno
Najnoviji broj
18. april 2024.
