Svaka slika je molitva

Iako je njegov otac želeo da završi ekonomiju i postane direktor neke ugledne firme, Dragan Bartula nije odustao od sna da postane slikar. Jer, mi jesmo ono što sanjamo. Ono što nas istinski priziva, naše je poslanje u ovom svetu. Da živimo ono što jesmo, jednostavan je recept za sreću. Da živi budemo. Da jesmo.

Zatekli smo ga u ateljeu (gde drugde), u koji se „zatvorio u septembru“, gde radi na ciklusu „Čuvari koplja Svetog Đorđa“. U dvorištu porodične kuće u Loznici, društvo nam je pravila ruska plava mačka Anka dok je Bartula zaneto, kao da priča prvi put, a sigurni smo da je uvek tako, govorio o slikarstvu.

- Prvi put sam izlagao '85. godine na Oktobarskom salonu u Šapcu. Kada sam došao na otvaranje, video sam da se moja slika nalazi između dva barda. Bio sam šokiran. Jedna mala gospođa išla je po galeriji i pitala “Ko je Bartula“? Bila je to Mica Kovačević, koja me je tražila da mi da honorar. I danas pamti kako su mi, zbog uzbuđenja, drhale ruke. Posle smo Gliša, Stankelja, moj kum i ja otišli u „Pikovu damu“ i ostali do zore.
„Pikova dama“ ostala je u pamćenju Šapčana kao mesto gde se okupljaju umetnici. „Stihovi su tekli“, a Ika svirao na harmonici. Gize (vlasnik) pred zoru je pevao „Melancolia in settembre”. U to vreme, kada je ovaj svet izgledao manje tesan i skoro vedar, Bartula je zavoleo Šabac. Zbog druženja, slikara i slikarstva, „Sonjine“ (galerije Kulturnog centra), „koja ima tematske grupne izložbe, više od dvadeset godina u postojanom kontinuitetu“, „Oktobarskog salona, jedne od najznačajnijih izložbi u Srbiji, koju je Tanja Marković podigla na visok nivo“...

opširnije u štampanom izdanju