22. август 2019.22. авг 2019.
Ауторски текст председника Заједно за Србију и председавајућег Савеза Србију Небојше Зеленовића
ТЕХНОЛОГИЈА ВУЧИЋЕВЕ ВЛАДАВИНЕ
„Када је дошао на власт, дошао је у прилику да своју опсесију за неограниченом моћи и што више новца претвори у кошмар грађана Србије. Проценио је, на жалост исправно, даће, уколико на почетку владања покаже западу да је спреман да призна Косово, запад бити спреман да дуго, предуго времена толерише његово урушавање демократије, слободе медија и елементарних европских вредности.“
Почетком 1991. у федеративној Југославији, републике Словенија и Хрватска проглашавају независност. Према границама нацртаним после Другог светског рата у комунистичкој Југославији велики број Срба не живи у Србији па Милошевић лансира политику, или боље речено паролу, „Сви Срби у једној држави“. Испоставило се касније да је једини циљ такве политике био очување голе власти. Почињу оружани сукоби, прво у Словенији а затим почињу сурови ратови у Хрватској и Босни.
Београд. Главни град Југославије и Србије. Седељка у стану у центру града. Позната новинарка антирежимски и демократски настројена, улази у дебату са једним изразито високим студентом права за кога нико не зна ни ко је ни откуда се он ту појавио. Он заступа ултрадесничарске ставове које у то време у Србији промовише Војислав Шешељ, вођа ектремне Српске радикалне странке (СРС), која ће током читавих ратних деведесетих бити снажна потпора Милошевићу у свим његовим походима. Иако као искусан новинар препознаје да он апсолутно не верује у оно што говори, младић то тако елоквентно ради да је новинарка запањена. Неколико дана касније она у Скупштини среће Шешеља и каже му – упознала сам једног студента који заступа твоје сумануте ставове боље од тебе, а искрено ме је уплашио јер је оставио неодољив утисак да би са истим жаром причао и било шта дуго, односно да ни у шта не верује. Такав ми треба! – рече јој Шешељ! Тог тренутка почиње политичка каријера Александра Вучића. Биће десна рука Шешељу наредних петнаестак година. Од тог дана до данас он се бави политиком и борбом против политичких неистомишљеника са толиком страшћу и амбицијом која је одмах пресла границу рационалног, и то увек само са једним циљем – власт по сваку цену.
Војислав Шешељ, осуђени ратни злочинац, некада политички идол и политички отац, а данас потчињени сарадник Александра Вучића је доктор права који је факултет завршио за две године, а докторирао на тему "Политичка суштина милитаризма и фашизма". Странку оснива 1991. године, ултра-националистичким говорима у ратом окруженој Србији, екстремним понашањем и изазивањем сукоба, скандала у Скупштини, као и суровом страначком дисциплином која подсећа на милитаристичке и фашистичке организације које је читав зивот проучавао и на којима је докторирао. Веома брзо успева да уз свесрдну помоћ Милошевића направи странку број два у Србији, која ће Милошевићу служити за плашење и Европе и демократски оријентисаног грађанства у Србији по принципу – ’ако не желите мене, добићете радикале’.
У таквом окружењу политички расте Александар Вучић, који годинама беспоговорно слуша свог великог вођу. Од њега учи манипулативне пропагандне методе, начин вођења странке, као и агресивно сукобљавање са свим политичким неистомишљеницима. Вучић се од почетка истицао по агресивности већој и од самог Шешеља, па је таквим ангажманом заслужио место министра информисања у Милошевићевој ратној влади. Био је шеф Милошевићеве ратне пропаганде, упамћен по затварању великог броја независних медија и драконским казнама уведеним преко његовог скандалозног закона о информисању. Ове епизоде ће се чак и Вучић накратко постидети, барем декларативно, у периоду када се политички преобратио и постао и неискрени заговорник европских вредности. Министар информисања је био и за време НАТО бомбардовања Југославије 1999., када је заговарајући политику тоталног сукоба са НАТО решио стамбено питање добивши од Владе Србије готово бесплатно стан од близу 120м2 у најмодернијем и најскупљем београдском кварту док су његови вршњаци гинули на Косову.
Након демократских промена 2000. и одласка Милошевића у Хаг, Вучић прелази у опозицију где ће остати наредних 12 година. Активно се бавио екстремистичком политиком и вредно се припремао за тренутак када ће преузети власт и применити све што је научио. У том периоду остаје упечатљив његов, чинило се тада, искрени плач на сахрани Слободана Милошевића док је читао писмо Шешеља из Хага, али и скандалозно скидање табле са именом улице убијеног првог демократског премијера др Зорана Ђинђића.
Жеља за влашћу, моћи и новцем натерали су Вучича да се 2008. јавно одрекне Шешеља, односно да декларативно промени политику за 180 степени. Формално напушта ултрадесничарску идеологију схватајући да са њом никада неће преузети власт. Некадашњи Шешељев неуспешни кандидат за четничког војводу, постаје лажни демократа и европејаац, а формулу за долазак на власт дефинитивно је уобличио када се међународној заједници заклео да ће прихватити независност Косова, на исти начин као што се пред Шешељем у рано време заклињао ’да треба убити то Мулимана за сваког убијеног Србина’ – без било какве разлике.
Када је дошао на власт, дошао је у прилику да своју опсесију за неограниченом моћи и што више новца претвори у кошмар грађана Србије. Проценио је, на жалост исправно, да уколико на почетку владања покаже западу да је спреман да призна Косово, да ће запад бити спреман да дуго, предуго времена толерише његово урушавање демократије, слободе медија и елементарних европских вредности.
Потписао је Бриселски споразум и добио читаве године на поклон, године у којима је поништено све што је урађено на демократизацији Србије после слома Милошевићевог режима. Тада је у пуној мери дошао до изражаја његов "ментални склоп" – бескрајна понизност према већем и снажнијем, у овом случају према међународној заједници, а са друге стране – агресија према незаштићеном и немоћнијем, а то су сви противници његове личне власти.
Одмах по потписивању Бриселског споразума креће у процес стављања свих кључних медија под своју директну контролу. Блицкригом спроводи готово потпуну медијску цензуру тако да обичан свет не може да чује другу страну нити било какву критику власти.
Основна полуга медијског мрака је ТВ Пинк, најгледанија комерцијална телевизија у земљи. Власник је контровезни Жељко Митровић, слуга брачног пара Милошевић чији је син уз помоц Вучићеве власти избегао затвор кад је усмртио колима девојку на пешачком прелазу, док је пијан возио велики џип великом брзином. Раскалашан зивот и неколико крупних погрешних пословних потеза довели су га у толике дугове да је једини начин да не банкротира био да постане слуга новог господара.
Друга полуга је жута штампа коју је истовремено, различитим механизмима, ставио под потпуну контролу – уценама, претњама, полицијом, финансијским изнуривањем, а на крају их је све чак и формално купио јер није хтео да ризикује се једног дана окрену против њега. Од тог тренутка жута стампа фабрикује свакодневно измишљене афере усмерене против његових политичких противника, спинује догађаје, измишља државне ударе, готово свакодневно најављује безрезервну подршку Путина њему лично у борби за Косово, а повремено и подршку Трампа и дивљење целог света у његовој месијанској улози „спасавања“ Србије.
Истовремено,врши континуирани притисак на преостале медије који му нису у потпуности наклоњени, са захтевом да се укидају емисије и склањају новинари који имају утицај у јавности, а који су макар благо критички настројени према њему. Слободни медији се гуше тако што ниједна државна фирма на њима не сме да се рекламира, а приватне фирме су под притиском финансијске полиције уколико се осмеле да плате неки оглас на тим медијима. Јавно се шиканирају новинари који смеју да кажу или напишу било шта што није по његовој вољи.
Шешељ који је у међувремену постао Вучићев незванични сарадник, у мају 2018. у ретким тренуцима искрености је изјавио: "Вучић је прочитао све што постоји на тему пропаганде и манипулације јавним мњењем." И то дисциплиновано примењује.
Свима је из власти и блискима власти строго је забрањено гостовање у преосталим нережимским медијима, али и учетвовање представника власти у било каквим дебатама и ТВ дуелима са било киме ко је критички настројен.
Забрањено је изношење у јавност било каквих неслагања или јавна дебата између министара о било ком питању, а улога самих министара у јавности, али и у реалном животу, сведена је на ниво техничког особља које спроводи све његове налоге. Председница Владе је предмет посмеха, нико је не помиње чак ни у кафанским политичким препричавањима, када се све изговара шаптањем директно на ухо због нескривеног страха од Вучићевог прислушкивања.
Креирање нереалног "позитивног очекивања" код осиромашених грађана је свакодневно. Константно се фабрикују егзактна обећања – „биће просечна плата XXX тад и тад“, „биће та и та страна инвестиција“, „биће тад и тад завршен XXX пројекат“... У 99% случајева то се не обистини, али се затрпава новим обећањима, а нико не сме или нема где да пита зашто обећано није и остварено. Са истим жаром као када је у Милошевићево доба обећавао хлеб за три динара, данас на невероватан начин обећава производњу летећих аутомобила или обавезно учење кинеског језика у основним школама.
Поред опозиционих полтичара, медијски се линчује сваки интелектуалац или било која јавна личност и спортиста који се усуди да се критички осврне на власт. Механизам је доведен до савршенства – Вучић лично дефинише мету, а онда креће лавина најстрашнијих лажи преко ТВ Пинк и целокупне жуте штампе. Нико није поштеђен, а у једном тренутку мета је био чак и Новак Ђоковић, када је изјавио нешто што му се није допало.
Страначко запошљавање и стварање „ботовске армије“ је вероватно јединствен случај у свету. Свако запослење у републичким и локалним органима власти, у свим државним И парадржавним предузећима из целе земље, одобрава се у једној јединој (страначкој) канцеларији у Београду. Суровост иде дотле да се више стотина хиљада ових људи годинама држи у статусу запослених на одређено време и онда се уцењују продужетком уговора, и то поново на одређено. Ти људи имају радну обавезу да иду на Вучићеве скупове, да прикупљају сигурне односно капиларне гласове, да пишу позитивне коментаре о вођи на интернет порталима и друштвеним мрежама, да блате опозицију и сваког критичара власти. Ови људи немају избора јер немају од чега да живе.
Лажна борба против корупције је једна од основних полуга његове моћи. Када је дошао на власт, та маркетиншка борба се свела на хапсење најбогатијег човека у Србији Мирослава Мишковића, што му је донело раст популарности. Тај човек нити је правоснажно осуђен, нити је било ко након судске пресуде завршио у затвору због озбиљне корупције. С времена на време, спроведе маркетиншки дириговану акцију борбе против криминала и корупције, похапси неке људе без доказа, они на крају буду пуштени, али он добије оно што је хтео – стварање лажне слике о правди и правичности док се његово лично и страначко окружење нелегално богати као нико у новијој историји. Много више него у време Милошевића.
Нову економску елиту као подршку личној власти Вучић остварује деловањем у два правца. Први је присилна купопродаја успешних малих и средњих предузећа, где се власници приморавају да их продају људима из Вучићевог окружења. Други правац су послови са државом где је апсолутно немогуће да и најмањи посао добије било ко, ко није део режима, односно близак режиму.
Вучић управља сопственом странком на начин веома сличан вођењу Национал-социјалистичке странке у Немацкој 30-тих година. Апсолутно било каква критичка реч је најстрожије забрањена, беспоговорно се слуша водја и спроводи његова воља која се исказује у агресивној комуникацији, претњама и вредјањем чак и најближих сарадника. Циљ је заплашити све и свакога, а и најмања непослушност се кажњава, укључујући полицијско-судске прогоне и медијско линчовање. Застрашујуће делују телевизијски снимци са седница страначких органа када функционери по петнаест или двадесет минута морају да аплаудирају великом вођи – тога смо се нагледали у светској историји и добро знамо чему је то водило.
Унутар странке постоје регионални страначки координатори који су паралелна власт и управљају свим структурама извршне власти у сваком региону у земљи, а одговорни су само и искључиво вођи. Њима су одговорни и председници општина, и локалне судије и тужиоци, и директори јавних предузећа. Они одређују које фирме ће добијати послове на локалу, они одређују ко ће купити локалне медијие, они застрашују локалне опозиционе активисте...
При странци постоје и посебне криминалне групе које служе како за гвоздену дисциплину унутар странке, тако и за плашење обичног народа, посебно по опстинама у унутрасњости. Њихов појавни облик је исти као током рата деведесетих – обријане главе на набилдованим телима, џипови, трговина дрогом, бејзбол палице и оружје. Вучић у потпуности управља и десничарским и навијацким групама које су његова додатна улична снага за застрашивање грађана. Као некадашњи припадник најјаче навијачке организације у земљи, свестан је да скандирање против председника на стадионима у Србији мозе лако да постане иницијална каписла експлозије општег незадовољства у земљи. Зато је легитимизовао навијачке полукриминогене организације дајући им грађевинске послове и штитећи их од процесуирања њихових кривичних дела. Све то ради само да му не би правили проблеме какве су имали претходници. Заузврат, трибине на стадионима су мирне у односу на власт, а геј параде које су некада те групе спречавале данас се одржавају без икаквих проблема јер вођа од тога има користи у међународним односима.
Александар Вучић нема никакву политику, не поштује никакве вредности, било кога или било шта. Његов једини циљ је лична и неограничена власт, а за остварење тог циља не постоје забрањена средства. Он дневно мења ставове, свесно лаже, манипулише, унижава институције и приватне животе хиљада људи. Његова једина политика су свакодневна истраживања јавног мњења и фокус групе као средство за манипулацију јавношћу. Када му истраживања покажу да треба давати лажна обећања, он то и ради. Када му сугеришу да треба дати изјаву против Америке или Европске уније – он за то ангажује сараднике и таблоиде. Када му се учини продуктивним стварање слике о пријатељству са Русијом – он ангажује све ресурсе да се велича Путин. Када се суочи са растом рејтинга опозиције – он их назива фашистима и издајницима. Када истраживања покажу да се профилише појединац који би га победио на фер изборима – он организује вишемесечни медијски линч тог појединца. Када фокус групе покажу нарастање незадовољства грађана због корупције – он организује фингирања хапшења…
Докле?
Београд. Главни град Југославије и Србије. Седељка у стану у центру града. Позната новинарка антирежимски и демократски настројена, улази у дебату са једним изразито високим студентом права за кога нико не зна ни ко је ни откуда се он ту појавио. Он заступа ултрадесничарске ставове које у то време у Србији промовише Војислав Шешељ, вођа ектремне Српске радикалне странке (СРС), која ће током читавих ратних деведесетих бити снажна потпора Милошевићу у свим његовим походима. Иако као искусан новинар препознаје да он апсолутно не верује у оно што говори, младић то тако елоквентно ради да је новинарка запањена. Неколико дана касније она у Скупштини среће Шешеља и каже му – упознала сам једног студента који заступа твоје сумануте ставове боље од тебе, а искрено ме је уплашио јер је оставио неодољив утисак да би са истим жаром причао и било шта дуго, односно да ни у шта не верује. Такав ми треба! – рече јој Шешељ! Тог тренутка почиње политичка каријера Александра Вучића. Биће десна рука Шешељу наредних петнаестак година. Од тог дана до данас он се бави политиком и борбом против политичких неистомишљеника са толиком страшћу и амбицијом која је одмах пресла границу рационалног, и то увек само са једним циљем – власт по сваку цену.
Војислав Шешељ, осуђени ратни злочинац, некада политички идол и политички отац, а данас потчињени сарадник Александра Вучића је доктор права који је факултет завршио за две године, а докторирао на тему "Политичка суштина милитаризма и фашизма". Странку оснива 1991. године, ултра-националистичким говорима у ратом окруженој Србији, екстремним понашањем и изазивањем сукоба, скандала у Скупштини, као и суровом страначком дисциплином која подсећа на милитаристичке и фашистичке организације које је читав зивот проучавао и на којима је докторирао. Веома брзо успева да уз свесрдну помоћ Милошевића направи странку број два у Србији, која ће Милошевићу служити за плашење и Европе и демократски оријентисаног грађанства у Србији по принципу – ’ако не желите мене, добићете радикале’.
У таквом окружењу политички расте Александар Вучић, који годинама беспоговорно слуша свог великог вођу. Од њега учи манипулативне пропагандне методе, начин вођења странке, као и агресивно сукобљавање са свим политичким неистомишљеницима. Вучић се од почетка истицао по агресивности већој и од самог Шешеља, па је таквим ангажманом заслужио место министра информисања у Милошевићевој ратној влади. Био је шеф Милошевићеве ратне пропаганде, упамћен по затварању великог броја независних медија и драконским казнама уведеним преко његовог скандалозног закона о информисању. Ове епизоде ће се чак и Вучић накратко постидети, барем декларативно, у периоду када се политички преобратио и постао и неискрени заговорник европских вредности. Министар информисања је био и за време НАТО бомбардовања Југославије 1999., када је заговарајући политику тоталног сукоба са НАТО решио стамбено питање добивши од Владе Србије готово бесплатно стан од близу 120м2 у најмодернијем и најскупљем београдском кварту док су његови вршњаци гинули на Косову.
Након демократских промена 2000. и одласка Милошевића у Хаг, Вучић прелази у опозицију где ће остати наредних 12 година. Активно се бавио екстремистичком политиком и вредно се припремао за тренутак када ће преузети власт и применити све што је научио. У том периоду остаје упечатљив његов, чинило се тада, искрени плач на сахрани Слободана Милошевића док је читао писмо Шешеља из Хага, али и скандалозно скидање табле са именом улице убијеног првог демократског премијера др Зорана Ђинђића.
Жеља за влашћу, моћи и новцем натерали су Вучича да се 2008. јавно одрекне Шешеља, односно да декларативно промени политику за 180 степени. Формално напушта ултрадесничарску идеологију схватајући да са њом никада неће преузети власт. Некадашњи Шешељев неуспешни кандидат за четничког војводу, постаје лажни демократа и европејаац, а формулу за долазак на власт дефинитивно је уобличио када се међународној заједници заклео да ће прихватити независност Косова, на исти начин као што се пред Шешељем у рано време заклињао ’да треба убити то Мулимана за сваког убијеног Србина’ – без било какве разлике.
Када је дошао на власт, дошао је у прилику да своју опсесију за неограниченом моћи и што више новца претвори у кошмар грађана Србије. Проценио је, на жалост исправно, да уколико на почетку владања покаже западу да је спреман да призна Косово, да ће запад бити спреман да дуго, предуго времена толерише његово урушавање демократије, слободе медија и елементарних европских вредности.
Потписао је Бриселски споразум и добио читаве године на поклон, године у којима је поништено све што је урађено на демократизацији Србије после слома Милошевићевог режима. Тада је у пуној мери дошао до изражаја његов "ментални склоп" – бескрајна понизност према већем и снажнијем, у овом случају према међународној заједници, а са друге стране – агресија према незаштићеном и немоћнијем, а то су сви противници његове личне власти.
Одмах по потписивању Бриселског споразума креће у процес стављања свих кључних медија под своју директну контролу. Блицкригом спроводи готово потпуну медијску цензуру тако да обичан свет не може да чује другу страну нити било какву критику власти.
Основна полуга медијског мрака је ТВ Пинк, најгледанија комерцијална телевизија у земљи. Власник је контровезни Жељко Митровић, слуга брачног пара Милошевић чији је син уз помоц Вучићеве власти избегао затвор кад је усмртио колима девојку на пешачком прелазу, док је пијан возио велики џип великом брзином. Раскалашан зивот и неколико крупних погрешних пословних потеза довели су га у толике дугове да је једини начин да не банкротира био да постане слуга новог господара.
Друга полуга је жута штампа коју је истовремено, различитим механизмима, ставио под потпуну контролу – уценама, претњама, полицијом, финансијским изнуривањем, а на крају их је све чак и формално купио јер није хтео да ризикује се једног дана окрену против њега. Од тог тренутка жута стампа фабрикује свакодневно измишљене афере усмерене против његових политичких противника, спинује догађаје, измишља државне ударе, готово свакодневно најављује безрезервну подршку Путина њему лично у борби за Косово, а повремено и подршку Трампа и дивљење целог света у његовој месијанској улози „спасавања“ Србије.
Истовремено,врши континуирани притисак на преостале медије који му нису у потпуности наклоњени, са захтевом да се укидају емисије и склањају новинари који имају утицај у јавности, а који су макар благо критички настројени према њему. Слободни медији се гуше тако што ниједна државна фирма на њима не сме да се рекламира, а приватне фирме су под притиском финансијске полиције уколико се осмеле да плате неки оглас на тим медијима. Јавно се шиканирају новинари који смеју да кажу или напишу било шта што није по његовој вољи.
Шешељ који је у међувремену постао Вучићев незванични сарадник, у мају 2018. у ретким тренуцима искрености је изјавио: "Вучић је прочитао све што постоји на тему пропаганде и манипулације јавним мњењем." И то дисциплиновано примењује.
Свима је из власти и блискима власти строго је забрањено гостовање у преосталим нережимским медијима, али и учетвовање представника власти у било каквим дебатама и ТВ дуелима са било киме ко је критички настројен.
Забрањено је изношење у јавност било каквих неслагања или јавна дебата између министара о било ком питању, а улога самих министара у јавности, али и у реалном животу, сведена је на ниво техничког особља које спроводи све његове налоге. Председница Владе је предмет посмеха, нико је не помиње чак ни у кафанским политичким препричавањима, када се све изговара шаптањем директно на ухо због нескривеног страха од Вучићевог прислушкивања.
Креирање нереалног "позитивног очекивања" код осиромашених грађана је свакодневно. Константно се фабрикују егзактна обећања – „биће просечна плата XXX тад и тад“, „биће та и та страна инвестиција“, „биће тад и тад завршен XXX пројекат“... У 99% случајева то се не обистини, али се затрпава новим обећањима, а нико не сме или нема где да пита зашто обећано није и остварено. Са истим жаром као када је у Милошевићево доба обећавао хлеб за три динара, данас на невероватан начин обећава производњу летећих аутомобила или обавезно учење кинеског језика у основним школама.
Поред опозиционих полтичара, медијски се линчује сваки интелектуалац или било која јавна личност и спортиста који се усуди да се критички осврне на власт. Механизам је доведен до савршенства – Вучић лично дефинише мету, а онда креће лавина најстрашнијих лажи преко ТВ Пинк и целокупне жуте штампе. Нико није поштеђен, а у једном тренутку мета је био чак и Новак Ђоковић, када је изјавио нешто што му се није допало.
Страначко запошљавање и стварање „ботовске армије“ је вероватно јединствен случај у свету. Свако запослење у републичким и локалним органима власти, у свим државним И парадржавним предузећима из целе земље, одобрава се у једној јединој (страначкој) канцеларији у Београду. Суровост иде дотле да се више стотина хиљада ових људи годинама држи у статусу запослених на одређено време и онда се уцењују продужетком уговора, и то поново на одређено. Ти људи имају радну обавезу да иду на Вучићеве скупове, да прикупљају сигурне односно капиларне гласове, да пишу позитивне коментаре о вођи на интернет порталима и друштвеним мрежама, да блате опозицију и сваког критичара власти. Ови људи немају избора јер немају од чега да живе.
Лажна борба против корупције је једна од основних полуга његове моћи. Када је дошао на власт, та маркетиншка борба се свела на хапсење најбогатијег човека у Србији Мирослава Мишковића, што му је донело раст популарности. Тај човек нити је правоснажно осуђен, нити је било ко након судске пресуде завршио у затвору због озбиљне корупције. С времена на време, спроведе маркетиншки дириговану акцију борбе против криминала и корупције, похапси неке људе без доказа, они на крају буду пуштени, али он добије оно што је хтео – стварање лажне слике о правди и правичности док се његово лично и страначко окружење нелегално богати као нико у новијој историји. Много више него у време Милошевића.
Нову економску елиту као подршку личној власти Вучић остварује деловањем у два правца. Први је присилна купопродаја успешних малих и средњих предузећа, где се власници приморавају да их продају људима из Вучићевог окружења. Други правац су послови са државом где је апсолутно немогуће да и најмањи посао добије било ко, ко није део режима, односно близак режиму.
Вучић управља сопственом странком на начин веома сличан вођењу Национал-социјалистичке странке у Немацкој 30-тих година. Апсолутно било каква критичка реч је најстрожије забрањена, беспоговорно се слуша водја и спроводи његова воља која се исказује у агресивној комуникацији, претњама и вредјањем чак и најближих сарадника. Циљ је заплашити све и свакога, а и најмања непослушност се кажњава, укључујући полицијско-судске прогоне и медијско линчовање. Застрашујуће делују телевизијски снимци са седница страначких органа када функционери по петнаест или двадесет минута морају да аплаудирају великом вођи – тога смо се нагледали у светској историји и добро знамо чему је то водило.
Унутар странке постоје регионални страначки координатори који су паралелна власт и управљају свим структурама извршне власти у сваком региону у земљи, а одговорни су само и искључиво вођи. Њима су одговорни и председници општина, и локалне судије и тужиоци, и директори јавних предузећа. Они одређују које фирме ће добијати послове на локалу, они одређују ко ће купити локалне медијие, они застрашују локалне опозиционе активисте...
При странци постоје и посебне криминалне групе које служе како за гвоздену дисциплину унутар странке, тако и за плашење обичног народа, посебно по опстинама у унутрасњости. Њихов појавни облик је исти као током рата деведесетих – обријане главе на набилдованим телима, џипови, трговина дрогом, бејзбол палице и оружје. Вучић у потпуности управља и десничарским и навијацким групама које су његова додатна улична снага за застрашивање грађана. Као некадашњи припадник најјаче навијачке организације у земљи, свестан је да скандирање против председника на стадионима у Србији мозе лако да постане иницијална каписла експлозије општег незадовољства у земљи. Зато је легитимизовао навијачке полукриминогене организације дајући им грађевинске послове и штитећи их од процесуирања њихових кривичних дела. Све то ради само да му не би правили проблеме какве су имали претходници. Заузврат, трибине на стадионима су мирне у односу на власт, а геј параде које су некада те групе спречавале данас се одржавају без икаквих проблема јер вођа од тога има користи у међународним односима.
Александар Вучић нема никакву политику, не поштује никакве вредности, било кога или било шта. Његов једини циљ је лична и неограничена власт, а за остварење тог циља не постоје забрањена средства. Он дневно мења ставове, свесно лаже, манипулише, унижава институције и приватне животе хиљада људи. Његова једина политика су свакодневна истраживања јавног мњења и фокус групе као средство за манипулацију јавношћу. Када му истраживања покажу да треба давати лажна обећања, он то и ради. Када му сугеришу да треба дати изјаву против Америке или Европске уније – он за то ангажује сараднике и таблоиде. Када му се учини продуктивним стварање слике о пријатељству са Русијом – он ангажује све ресурсе да се велича Путин. Када се суочи са растом рејтинга опозиције – он их назива фашистима и издајницима. Када истраживања покажу да се профилише појединац који би га победио на фер изборима – он организује вишемесечни медијски линч тог појединца. Када фокус групе покажу нарастање незадовољства грађана због корупције – он организује фингирања хапшења…
Докле?
Актуелно
Најновији број
18. април 2024.
