9. новембар 2019.9. нов 2019.
Шабачко позориштe
"Шумадија" кроз пустињу и прашуму реалности
Поштоваоци и љубитељи позоришне уметности 12. новембра имаће прилику да погледају представу "Шумадија" на Великој сцени градског театра у Шапцу. Почетак изведебе заказан је за 20 часова.
„Хало. Добар дан. Да ли је то Српска академија наука и уметности? Овде Ф. Знате, ја пишем песме. За децу, да. Желео бих да постанем ваш члан. Молим? Да позовем сутра? Треба ми и препорука? Важи...“ реплика је којом драмски писац Филип Вујошевић публику познаје са главним протагонистом представе „Шумадија“.
Ф. (41) је млад, перспективан писац поезије за децу, или бар тако мисли. Сасвим обичан, просечан становник једне мале замље у Европи. Живи сам, проводећи време у сањарењу и покушајима да афирмише своје стваралаштво које упркос свему сматра изузетно вредним. Наизглед сасвим ординарна тема позоришног комада. Ипак, вишеслојност приче, баш као и сценографија открива посматрачу комплетну, „ширу“ слику, тек када се коцкице сложе.
Колико је реалност коју живимо апсурдна и где је квака 22 на духовит, али болан начин открива нам уигран ауторски тим представе, редитељка Маја Пелевић и Филип Вујошевић.
Шумадија" је псеудоаутобиографски комад Вујошевића, који говори о положају уметника у Србији данас. Прати главне ликове кроз јаву, сан и телевизијске програме, кроз пустињу тезгарења у маркетингу и прашуму политичке стварности и поиграва се са како је и сам писац навео истинама и заблудама, јер то даје слободу.
Инспирацију Филип је пронашао у непосредном искуству и раду у једној маркетиншкој агенцији, као и његов (анти)јунак Ф. који се самозаварава да је то само једна успутна станица ка успеху и да га неколико слогана за кондиторске производе дели од циља, да постане признати и познати песник. Уверен у своју генијалност, види и ту шансу да се искаже, али му не иде.
Маштарије су неограничене, оне га воде далеко, чак до Молдавије, земље која у свима буди различите асоцијације, а њему делује као обећана и место где је све могуће. Уз планове о каријери, снива и (не)остварену љубав, толико нереалну да је ни снови не могу "истрпети", са глумицом Сузаном Лукић која у представи „игра“ себе што уноси нове елементе у тумачењу заплета. Линија између реалности и сањарења, претвара се у плес на граници нормалности и лудила, где је једна реч довољна да се неповратно закорачи ка тамној страни и потпуном делиријуму.
У представи играју: Владимир Милојевић, Сузана Лукић, Соња Милојевић, Александра Ристић и Кристина Пајкић и сцене прати пажљиво одабран аудио и видео материјал који уз костиме и сценографију формира истовремено мозаик симбола и транспарентности. Свака сличност са стварним ликовима и догађајима је случајна, или пак није?
У „Шумадији“ на крају олује није дуга, нити она води ка ћупу злата, вечној срећи, а упитна је и слобода појединца, друштва и избора. Једино преостало решење је у приступници и потпису, али за човека коме се снови руше и док спава, реалност спутава, ни та ординарна идеја не може да се реализује, већ и ту следи одбијање: „Жао ми је, можете бити само наш симпатизер. Попунили смо број чланова.“
Ипак, једно писмо је стигло, једна позната рука је пружена баш када је одлучио да прекрати све муке једним скоком наде, или очаја. Отварају ли се врата успеха за Ф. или се само затварају врата реалности? Да ли смо као Ф. залутали у пустињи и прашуми, некој Шумадији (не)реалности, пробудили успаване медиокритете остаје као отворено питање док не схватимо да је слобода део наше одговорности.
„Хало. Добар дан. Да ли је то Српска академија наука и уметности? Овде Ф. Знате, ја пишем песме. За децу, да. Желео бих да постанем ваш члан. Молим? Да позовем сутра? Треба ми и препорука? Важи...“ реплика је којом драмски писац Филип Вујошевић публику познаје са главним протагонистом представе „Шумадија“.
Ф. (41) је млад, перспективан писац поезије за децу, или бар тако мисли. Сасвим обичан, просечан становник једне мале замље у Европи. Живи сам, проводећи време у сањарењу и покушајима да афирмише своје стваралаштво које упркос свему сматра изузетно вредним. Наизглед сасвим ординарна тема позоришног комада. Ипак, вишеслојност приче, баш као и сценографија открива посматрачу комплетну, „ширу“ слику, тек када се коцкице сложе.
Колико је реалност коју живимо апсурдна и где је квака 22 на духовит, али болан начин открива нам уигран ауторски тим представе, редитељка Маја Пелевић и Филип Вујошевић.
Шумадија" је псеудоаутобиографски комад Вујошевића, који говори о положају уметника у Србији данас. Прати главне ликове кроз јаву, сан и телевизијске програме, кроз пустињу тезгарења у маркетингу и прашуму политичке стварности и поиграва се са како је и сам писац навео истинама и заблудама, јер то даје слободу.
Инспирацију Филип је пронашао у непосредном искуству и раду у једној маркетиншкој агенцији, као и његов (анти)јунак Ф. који се самозаварава да је то само једна успутна станица ка успеху и да га неколико слогана за кондиторске производе дели од циља, да постане признати и познати песник. Уверен у своју генијалност, види и ту шансу да се искаже, али му не иде.
Маштарије су неограничене, оне га воде далеко, чак до Молдавије, земље која у свима буди различите асоцијације, а њему делује као обећана и место где је све могуће. Уз планове о каријери, снива и (не)остварену љубав, толико нереалну да је ни снови не могу "истрпети", са глумицом Сузаном Лукић која у представи „игра“ себе што уноси нове елементе у тумачењу заплета. Линија између реалности и сањарења, претвара се у плес на граници нормалности и лудила, где је једна реч довољна да се неповратно закорачи ка тамној страни и потпуном делиријуму.
У представи играју: Владимир Милојевић, Сузана Лукић, Соња Милојевић, Александра Ристић и Кристина Пајкић и сцене прати пажљиво одабран аудио и видео материјал који уз костиме и сценографију формира истовремено мозаик симбола и транспарентности. Свака сличност са стварним ликовима и догађајима је случајна, или пак није?
У „Шумадији“ на крају олује није дуга, нити она води ка ћупу злата, вечној срећи, а упитна је и слобода појединца, друштва и избора. Једино преостало решење је у приступници и потпису, али за човека коме се снови руше и док спава, реалност спутава, ни та ординарна идеја не може да се реализује, већ и ту следи одбијање: „Жао ми је, можете бити само наш симпатизер. Попунили смо број чланова.“
Ипак, једно писмо је стигло, једна позната рука је пружена баш када је одлучио да прекрати све муке једним скоком наде, или очаја. Отварају ли се врата успеха за Ф. или се само затварају врата реалности? Да ли смо као Ф. залутали у пустињи и прашуми, некој Шумадији (не)реалности, пробудили успаване медиокритете остаје као отворено питање док не схватимо да је слобода део наше одговорности.
Актуелно
Најновији број
18. април 2024.
