Европа. Србија. Шабац. Бенска Бара, централно градско насеље. Улица др Андре Јовановића. 21. век. Сваког пролећа, лета и ране јесени, иста слика. Најмлађи у песку који заузима 4 м2, на поломљеним љуљашкама које шкрипе. Око њих, чаше, флаше и остаци бурне ноћи око некадашње чесме.
У њој хрпа смећа. На преосталом простору они који деца више нису. Музика из кола и звучника која се може чути и до центра града. Аутомобили који круже, заустављају се, отворе прозор и оду, мало касније се поново појаве. Галама. У поподневним сатима када је време одмора. Ноћу. До зоре. Комшије су годинама тражиле помоћ од свих надлежних. Углавном, нико није био надлежан. Они који деца више нису пекли су роштиљ, певали, грували, гађали, разбијали светиљке, канте за смеће, контејнере, ролетне, цвеће, прозоре, играли фудбал са лубеницама, уместо лопте добацивали се са противпожарним апаратом. Радили многе ствари које се спортом и рекреацијом не називају. За то време, комшије су децу која то јесу, водиле на Стари град и испред туђих зграда да се играју. Звали смо полицију, комуналну полицију, новинаре у помоћ. Међутим, нико од нас није смео да прича у камеру. Плашили смо се за своју главу па и ролетне, цвеће и прозоре.
У Шапцу, у 21.веку. Комшинице тинејџерке када виде групу од 30-так момака у мраку, трчале су од ћошка до стана, ђаци нису могли у становима да уче, старији да се одмарају а ни да изађу на клупе испред или иза своје зграде. Ноћу од буке и музике са звучника, не могу да спавају а ни да изађу на своју терасу. Није много помогао ни ноћни чувар. Радио је до поноћи. Журка испод прозора, тада је тек почињала. Деца и игралиште никада никоме нису сметали, већ само оно што спорт није.
Трачак наде станарима околних зграда појавио се пре неколико година када су у сандучићима угледали анкетне листиће из Градске управе. После тога, уследили су разговори и састанци, рекли смо своје проблеме. Анализирани су сви аспекти, урађен пројекат, изложен, усвојен на јавној расправи. Почели су радови.
Сада нека група, зауставља људе на улици, звони на врата. Жели да обесмисли неколико година рада и осмисли како ће изгледати простор не испод њиховог прозора, него у зградама у којој живе неки други људи. Људи који желе паркић за своју и комшијску децу која не могу без надзора да прелазе улице сами, који су одушевљени што би део простора био и инклузивни. Што би и родитељи и баке и деке имали могућност да седну и одморе се. Без врсте музике коју не воле да слушају, без стакла од флаша и чаша, без спорта који то није. Људи који имају право на сан и живот без страха у својим зградама. У Шапцу. У Србији. У Европи, бар на географској карти. У 21. веку.
