Пост и хипокризијa: "Боже, хвала ти што нисам као остали људи"

У понедељак је почео Часни пост, Света Четрдесетница, најдужи и најстрожи пост у години. Православно учење налаже да Велики пост проводимо у покајању (промени), праштању и молитви, са циљем да највећи хришћански празник, Васкрс, дочекамо у радости. Постити би требало, као и све друго, из истинских убеђења. Нема места за хипокризију и "ореол праведника", што је замка у коју се лако упада. Духовна гордост је тешко излечива.


ДИЛЕМА РАЗРЕШЕНА У ЈЕВАНЂЕЉУ
Вечиту дилему да ли су они који посте бољи од оних који не посте, особито на почетку сваког поста, као последицу површног поимања суштине хришћанства и живота у вери, разрешио је Господ Христос у јеванђелској причи О митару и фарисеју:
„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, фарисеј и цариник... Фарисеј говораше: Боже, хвала ти што нисам као остали људи, или као овај грешни цариник... постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник стајаше у дну храма, бијући се у прса говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, цариник отиде оправдан доме своме, а не фарисеј. Јер сваки који узвисује себе понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука, 18, 9-14).
Пост је превасходно духовни подвиг. Посно јело је средство, а не циљ.
Ево примера из живота два велика светитеља; Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Светог Илариона и припремио печено пиле. Епифаније одби речима: „Опрости брате, од кад се замонаших не једох ништа заклано“. Епифаније рече: „А ја, од кад се замонаших, никад не легох у постељу, док све не опростих противницима својим“. Задивљен Иларион узврати: „Твоја врлина, свети човече, већа је од моје!“
Један светитељ рече другом: „Никад ме сунце не виде да једем“. Смирено узврати овај други: „Никад ме сунце не виде да се гневим на ближњега свога“. „Брате“, рече први, „твоја врлина већа је од мога поста“.
Све ово илуструје суштину живота у вери. Има хришћана који не једу месо, али „једу џигерице“ својих ближњих. Суштина поста је смирење, трпљење, праштање, добра дела, нежност и брига за своје најближе. Ако је то тешко и недостижно, онда пробајмо срдачан поздрав, благ осмех, мио поглед, топлу реч, раширене руке и срце према нашим ближњим. То је вредније од хиљаду постова. Бог од нас тражи срце: „Сине дај ми срце своје.“... и додаје: „Милости хоћу а не жртве!“
Уздржање од мрсне и јаке хране јесте лек за утишавање телесних страсти, које су извор обести, гнева, беса, насиља, похоте сваке врсте... Дакле, победа духа над телом. Рвање са собом. Борба и победа духовног над телесним у себи... Силазак у себе, трагање за собом, сусрет са собом у себи. Ко сретне себе у себи, више је него да је срео анђела, кажу свети оци Цркве.
И, на послетку: „Телесно пости, а врлином и добротом душу гости.“
Протођакон др Љубомир Ранковић