Херој је онај ко има храбрости за своју судбину

Необичне околности често нас наведу на пут за који нам се чини да није наш, да га нисмо бирали, да нам је наметнут и да није оно о чему смо сањали, најчешће још у дечачким данима. Изрека, понекад у форми реторичког питања „ко зна због чега је то добро“ у тексту који је пред вама добила је смисао и одговор. Проф. др Владо Теодоровић је данас декан Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду, признати стручњак, не само у Србији, него и у међународним оквирима. О ветерини не само да није размишљао у доба када настају најсмелији планови, већ она није у његовим мислима била ни када је стекао средњошколску диплому и градио пут ка академским оквирима.

Почетак осамдесетих година прошлог века био је важан период у животу овог младог човека. Како је логичан след наговештавао ђак генерације Педагошке школе одлучио се да своје образовање настави у престоници тадашње велике државе и стекне диплому Медицинског факултета. Ипак, једна не тако (важна) оцена била је препрека за бели мантил и звање доктора.

-Желео сам да упишем Медицински факултет. У то време, 1981. године, није се полагао пријемни испит, подносили смо документа, али сам због четворке из француског био изван листе. Како сам био упоран и занимао ме исход уписа отишао сам до Медицинског факултета у Београду. Тада сам увидео да немам довољно бодова како бих био примљен. Недостајало ми је пола поена. Нисам имао намеру да одустанем тако лако. Захваљујући успесима на републичким такмичењима стекао сам право на диплому Николе Тесле - започиње причу декан Факултета ветеринарске медицине Владо Теодоровић, рођени Шапчанин.

-Одрастао сам у Карађорђевој улици, капија до Јанкове школе (54 или 56). У дворишту са Миланом Парлићем. Отац је био грађевински радник и после радничке колоније смо се преселили на Тркалиште где сам провео део детињства. Када сам напунио 12 година, прешли смо у улицу Стојана Новаковића где и данас живи мој отац. Долазим из бројне породице и некако смо бирали занимања у складу са пословима фамилије. Мајка је била медицинска сестра, те сам желео да будем део тога, али, ето, судбина је одредила други пут.

Изгледало је да су места за будуће лекаре „резервисана“ само за носиоце Вукових диплома, али упорност је професора Теодоровића нагнала да не одустаје олако. Ехо животног позива прерастао је у продоран глас. Уверен је био да ће потврда о признањима постигнутим на такмичењима бити довољна за индекс Медицинског факултета, али Мојре су нит живота овог „чивијаша“ другачије исплеле.

-Вратио сам се у Шабац по образац за Теслину диплому како бих коначно уписао студије, но ту није био крај мојих „мука“. Нисам добио потребну потврду, јер нису имали неопходан формулар што је захтевало ново путовање у Београд. Када сам се коначно „изборио“ са папирологијом и отишао до Медицинског, сазнао сам да је рок за пријаву истекао. Случајно, или не, најближи, факултет у том тренутку је био Ветеринарски. И дан данас имам диплому Николе Тесле, али не и Медицинског факултета - појашњава, сада уз осмех, наш саговорник.

Уколико бисмо погледали званична школска сведочанства, записе у индексу увидели бисмо да су студије ветерине за декана Тодоровића биле подједнако успешне као и године основног и средњег образовања у родном граду.
-Често кажу да не треба да се хвалимо, али када су успеси и образовање у питању, нема разлога да будемо стидљиви. Можда ће неком звучати претенциозно, али због просека на студијама који је био преко 9 добио сам стипендију Српске академије наука и уметности. Износ није био мали и чинио је 70 одсто просечног личног дохотка у земљи. То ми је омогућило боље услове за студирање, а свакако олакшало и родитељима мој боравак у Београду.

Прво радно искуство Владо је стекао у Шапцу у Агроиндустријском комбинату (АИК), а потом је уследио позив из матичне образовне установе, која га је одабрала као најбољег студента свих генерација смера Хигијена и технологија намирница анималног порекла.
-За 40 година, колико постоји овај смер био сам најбољи студент. Најпре сам радио као асистент, потом су уследиле магистратура и докторат, а затим сам и завршио и специјализацију. Прошао сам сва звања, а на челу Факултета сам од 2012. године. Члан сам Ветеринарске академије науке.

Професионални успех је само делић у мозаику постојања, доноси радост, али не даје потпуну слику без испуњеног живота у периоду који називамо слободно време, а често крије суштинску срећу.
-Сваки посао захтева посвећеност и преданост. Један живот није довољан како би постигли све оно о чему сањамо, али треба бити задовољан оним што имамо и то ценити. Када радите и градите нешто, све се ослика у начину како приступате свакодневном животу. Одувек сам волео да одем у госте и да будем домаћин како бих боље упознао људе. Бити људско биће је лако, а бити човек је тешко. Одгонетнути тајну нечијег карактера је велика вештина, а некад нам то не иде од руке. Имам троје деце и она су моје највеће задовољство и смисао живота. Деца могу бити добра или лоша, а то су све отисци и утисци времена, породице у којој стасавају.

У успешном човеку мора да се крије стална жеља за усавршавањем. Кроз спознају постојећег, треба трагати за нечим новим, неистраженим, а обавеза старијих је да подстичу истраживачки дух.
-За младог човека велика мотивација и подстицај је када урадите нешто ново и будете први. Наравно, за то вам је потребна и помоћ, подршка колега и ментора. Не можете увек успети све сами. Некада се суочите са бројним непознаницама, а ту је важно да имате неког поред себе.

Присећа се школских дана и правећи паралелу са садашњошћу, не може да не уочи разлике, али су оне попут жига утиснутог од родитеља и околине на дете, младо биће, на самом почетку, ништа другачије од оног у прошлости и будућности.
-Деца су увек иста, када је њихов карактер у питању и менталитет. Погледајте изреку да су табула раза, као бели лист папира, а оно што родитељи и околина испишу то су они касније у животу. Нове генерације сигурно да имају више знања и са већим предзнањем долазе до факултета. Деца су као вода, и покушавају да иду линијом мањег отпора и то доводи до тога да имате лоше стручњаке. Нису они мање паметни, интелигентни, или способни од старијих генерација, али се мање труде. Због тога бирају факултете, занимања где могу лакше да дођу до посла, дипломе. Сигурно да постоје факултети који су изузетно добри, но не постоји интересовање. Велики проблем је смањен број студената, односно ученика.

-На тежи начин сам схватио да се од проблема не може побећи, већ их морате савладати. Моја разредна Радмила Пандуровић предавала је Руски језик, који је неколицини мојих другова и мени био тежак, а и она је за наше ондашње стандарде била престрога. Решење смо видели у преласку у друго одељење, оно које изучава Француски језик. На крају ми је једна четворка, баш из француског „отела“ индекс Медицинског факултета из руке.

Иако не долази често у родно место са поносом истиче склоност Шапчана ка напретку, наглашавајући традицију која наш град боји најлепшим бојама.
-Одлика Шапчана је иновативност. Као што смо имали прву апотеку, фијакер, клавир тако се и данас трудимо да будемо испред других. Шабац је посебан град, а у протеклих десет година је враћен сјај вароши, онако како сам замишљао да једна варош изгледа, налик на европске. Шапчани су отвореног ума и схватања. Погледајте само различитости које постоје, имамо синагогу, православну и католичку цркву. Моја мајка је радила као медицинска сестра са часним сестрама. Када би Србија живела као што је Шабац одувек функционисао много би боље било за све.

Избор на позицију декана је велико признање, али је од првог дана тежио да на сваки начин унапреди рад цењене високошколске установе. И на овој позицији је следио нове трендове.
-Студенти су обукли тоге, а то није наишло свуда на одобравање. Основали смо Међународни центар за сарадњу, започели издавачку делатност. Факултет штампа све потребно и радо дајемо књиге за библиотеке. Књига је најдражи поклон који носимо у госте. Трудимо се да будемо добри домаћини свима.