22. март 2020.22. мар 2020.
ПРИЧА О ДР ДАНИЕЛИ ПАУНОВИЋ ПАВИЋ
Немогуће је не волети је
Др Даниела Пауновић Павић ради као ендокринолог на КБЦ „Бежанијска коса“. Медицина је за њу била једина могућа опција. Да је одустала од ње, каже, одустала би од саме себе. Свесна да је „сурово одбацила неке друге таленте“ које је имала, радост налази у свом тројству – породица, пријатељи, пацијенти
Др Даниела Пауновић Павић рођена је у Шапцу 1964. године. Њеног оца, Мошу Павића, који је свој радни век је провео у шабачкој општини, многи памте по добру. Мама Бранка радила је у Самоупраној заједници образовања. Одрастала је у улици Милоша Обилића, код Соколане, окружена родитељима, родбином и пријатељима, на потезу између „Милевине“, Музичке школе и Гимназије.
С обзиром да је хтела широко образовање, уписала се у Шабачку гимназију. Иако је била врсни математичар, веома рано се определила за студије медицине. Уписала је смер Просторно планирање зато што је био једини који је дозвољавао упис на Медицински факултет. Предавали су јој професори високог калибра који се памте по надимцима, Јоза математику, Кулон физику, а Коман српски. Освајала је награде на такмичењима из математике без имало напора све док то није „саботирала“ знајући да жели да иде у другом правцу. Вредна и организована, била је ђак генерације.
- Ни сама не знам зашто, али медицина је за мене била једина опција. Желела сам да помажем људима и нисам видела ни један лош апект наше струке. Млад човек све види идеално, буђења долазе касније. Професор Кулон дуго није могао да пређе преко мог избора факултета. Рекао ми је да се такав таленат не гура под тепих. Током студија се, сваки пут када би сретао мог оца распитивао за мене, чак и поздрављао, али случајне сусрете са мном је вешто избегавао. Тек кад сам дипломирала, пришао ми је и честитао. Касније је био мој пацијент, чиме смо обоје били дирнути.
Кроз смех каже да је техничар просторног планирања, воли активности везане за уређење простора за становање и дворишта, што је „стечена љубав“. Даниела се често и искрено смеје. Засузила је неколико пута током разговора „правдајући се“ да никада до сада није на такав начин рекапитулирала свој живот.
Усмерено образовање о ком се са доста осуде говорило, имало је и својих добрих страна. Цео разред би се из основне „преселио“ у средњу школу, а дружење би се наставило. Даниела је остала пријатељ са својим школским другарима. Каже да „права, искрена пријатељства настају рано, и ако се негују, трају за цео живот, зато што су чиста и искрена, без имало интереса и калкулација .
- Можда се не виђамо довољно често (живот нас одводи на различите стране), али кад се нађемо заједно, настављамо тамо где смо стали. Ту су Јелена, Мрка, Врача, Никола, Мира, Саша, Јасна, Снежа, Москва, Дражен... Са некима сам десет година била заједно у разреду, а са Сашом Рашиним још у вртићу. За мене је остао Саша Рашин зато што га је тако звао мој отац, који је био пријатељ са Сашиним оцем.
Онако како је наумила, тако је и урадила. Уписала је студије медицине и завршила за пет година. По дипломирању се вратила у родни град, где је упознала свог супруга, Драгана Пауновића, који по мајци има шабачке корене. Познавала га је са факултета, где су се мимоилазили, али их је судбина сустигла у Шапцу. Тада, сада већ давне осамдесет девете, оформљено је чврсто шабачко језго, осам нераздвојних парова, пријатеља за цео живот, од којих је већину упознала у првим данима своје професионалне каријере. Но, дошли су нови изазови у „страшним деведесетим“.
- Наша ћерка Бојана, јако је везана за Шабац зато што је ту провела своје детињство са баком и деком који су је обасипали пажњом и љубављу. Нас двоје смо отишли у Београд на специјализацију, а она је остала са њима. То су биле године када није било једноставно организовати чување малог детета у Београду са родитељима коју су заузети већи део дана. Нисмо хтели ни да је издвојимо из средине у којој се осећала најсигурнијом. Била сам викенд - мама. Одлучила сам да, уместо да са њом будем сваки дан по пар сати, нервозна и љута што не учим, „погинем“ у Београду четири-пет дана, а викендом будем потпуно посвећена свом детету.
У том тренутку зазвонио је телефон. Бојана је позвала мајку да је пита како је. Нисмо били изненађени овом „случајношћу“ која сведочи дубоку везу између мајке и ћерке.
Пауновићи су неколико година функционисали као „породица на точковима“, на релацији Шабац – Београд, док се нису преселили у престони град. Даниела се запослила у КБЦ „Бежанијска коса“, где двадесет година ради као ендокринолог.
- Двоумила сам се између кардиологије и ендокринологије, али данас сам задовољна својим избором. Често ми долазе пацијенти из Шапца, за које сам увек ту, јер то је дуг који уредно и радо одужујем, пре свега, за свог оца.
Шабац је једна од оних љубави којима се увек враћа. Свесна своје „чврсте везаности за шабачку чаршију, никад није покушала да јој се отргне“. Своје „батерије пуни“ шетајући се стазама младости „од једне до друге робне куће“.
- Са срцем у Шапцу, Београд прихватам рационално, са свим предностима и манама. Тешко је у њему напунити батерије зато што је структурално потпуно промењен. Све што је у Шапцу на корак, два или на пет, десет минута, у Београду је на сат или два. Често се смејемо чињеници да наши шабачки пријатељи много више уживају у Београду него ми који живимо и радимо у „Белом граду“.
Бојана није кренула родитељским стопама. Мајка јој је саветовала да добро размисли ста жели, да не уписује медицину само зато што јој је то блиско због чињенице да „живи са два доктора који кући преносе све вибрације свог посла“.
- У овом нашем послу човек не може да остане равнодушан на тешке судбине, људску патњу, колико год дуго да ради.
Посебно је тешко суочавање са сопственом немоћи у ситуацијама када не може да се помогне. Супруг и ја посао носимо кући, размењујемо оно што нам се догодило зато што, будући да смо обоје лекари, разумемо једно друго. Због тога сам рекла Бојани да потражи себе изван наших прича које је свакодневно слушала.
Одлучила се за економију и после завршеног факултета у Београду, наставила школовање у Лозани у Швајцарској. Живи и ради у Цириху
- Шта бисте рекли а да Вас нисам питала?
- Ви сте мене питали много више од онога што бих ја рекла (смех)
- Када бисте поново започињали живот, да ли бисте поновили кораке?
- Нажалост, живот и време у ком живимо ставили су нашу професију на велика искушења. Из ове перспективе размишљам зашто сам тако сурово одбацила таленте које сам имала. Можда не бих поновила свој избор да сам знала да ће бити овако трновит пут у нашој струци, можда бих изабрала нешто друго, али да сам одустала од медицине, на неки начин бих одустала и од саме себе.
- Да ли још увек свирате клавир?
- Јако ретко. Време ми не дозвољава, а клавир тражи посебну посвећеност. Понекад свирам за своју душу.
Тројство Даниелиног живота представља породица, пријатељи и пацијенти. Свима је посвећана. Пријатељи је доживљавају као свестрану особу, неког ко може све и ко се безганично даје другима.
- Породичне и пријатељске везе треба пажљиво градити и неговати зато што су оне непроцењиво богатство у животу, а својих се корена треба сећати да бисмо били бољи људи.
Причу о Даниели завршавамо речима њене пријатељице: „Она кад воли, воли целим бићем. Зато је немогуће не волети је“.
АНЕГДОТА СА САШОМ РАШИНИМ.
„Саша и ја смо помагали другарима на часовима математике, посебно на писменим задацима, али дозирано, да не буде баш много провидно. Професор Кулон је то знао и зато је смишљао како да нам доскочи. Једном приликом, у кабинету за физику, поставио је две клупе под таблу, а катедру иза клупа. Рекао нам је: „Вас двоје под таблу. Нећете ви мене преварити“. Погледали смо се и помислили: „Ово ће бити мало теже.“ Радио се двочас, а ми смо завршили наше задатке за мање од часа. Професор нам је рекао да изађемо напоље.. Е, то му је била грешка. Урадили смо решења за обе групе и успели да дотуримо разреду цедуљице.“
С обзиром да је хтела широко образовање, уписала се у Шабачку гимназију. Иако је била врсни математичар, веома рано се определила за студије медицине. Уписала је смер Просторно планирање зато што је био једини који је дозвољавао упис на Медицински факултет. Предавали су јој професори високог калибра који се памте по надимцима, Јоза математику, Кулон физику, а Коман српски. Освајала је награде на такмичењима из математике без имало напора све док то није „саботирала“ знајући да жели да иде у другом правцу. Вредна и организована, била је ђак генерације.
- Ни сама не знам зашто, али медицина је за мене била једина опција. Желела сам да помажем људима и нисам видела ни један лош апект наше струке. Млад човек све види идеално, буђења долазе касније. Професор Кулон дуго није могао да пређе преко мог избора факултета. Рекао ми је да се такав таленат не гура под тепих. Током студија се, сваки пут када би сретао мог оца распитивао за мене, чак и поздрављао, али случајне сусрете са мном је вешто избегавао. Тек кад сам дипломирала, пришао ми је и честитао. Касније је био мој пацијент, чиме смо обоје били дирнути.
Кроз смех каже да је техничар просторног планирања, воли активности везане за уређење простора за становање и дворишта, што је „стечена љубав“. Даниела се често и искрено смеје. Засузила је неколико пута током разговора „правдајући се“ да никада до сада није на такав начин рекапитулирала свој живот.
Усмерено образовање о ком се са доста осуде говорило, имало је и својих добрих страна. Цео разред би се из основне „преселио“ у средњу школу, а дружење би се наставило. Даниела је остала пријатељ са својим школским другарима. Каже да „права, искрена пријатељства настају рано, и ако се негују, трају за цео живот, зато што су чиста и искрена, без имало интереса и калкулација .
- Можда се не виђамо довољно често (живот нас одводи на различите стране), али кад се нађемо заједно, настављамо тамо где смо стали. Ту су Јелена, Мрка, Врача, Никола, Мира, Саша, Јасна, Снежа, Москва, Дражен... Са некима сам десет година била заједно у разреду, а са Сашом Рашиним још у вртићу. За мене је остао Саша Рашин зато што га је тако звао мој отац, који је био пријатељ са Сашиним оцем.
Онако како је наумила, тако је и урадила. Уписала је студије медицине и завршила за пет година. По дипломирању се вратила у родни град, где је упознала свог супруга, Драгана Пауновића, који по мајци има шабачке корене. Познавала га је са факултета, где су се мимоилазили, али их је судбина сустигла у Шапцу. Тада, сада већ давне осамдесет девете, оформљено је чврсто шабачко језго, осам нераздвојних парова, пријатеља за цео живот, од којих је већину упознала у првим данима своје професионалне каријере. Но, дошли су нови изазови у „страшним деведесетим“.
- Наша ћерка Бојана, јако је везана за Шабац зато што је ту провела своје детињство са баком и деком који су је обасипали пажњом и љубављу. Нас двоје смо отишли у Београд на специјализацију, а она је остала са њима. То су биле године када није било једноставно организовати чување малог детета у Београду са родитељима коју су заузети већи део дана. Нисмо хтели ни да је издвојимо из средине у којој се осећала најсигурнијом. Била сам викенд - мама. Одлучила сам да, уместо да са њом будем сваки дан по пар сати, нервозна и љута што не учим, „погинем“ у Београду четири-пет дана, а викендом будем потпуно посвећена свом детету.
У том тренутку зазвонио је телефон. Бојана је позвала мајку да је пита како је. Нисмо били изненађени овом „случајношћу“ која сведочи дубоку везу између мајке и ћерке.
Пауновићи су неколико година функционисали као „породица на точковима“, на релацији Шабац – Београд, док се нису преселили у престони град. Даниела се запослила у КБЦ „Бежанијска коса“, где двадесет година ради као ендокринолог.
- Двоумила сам се између кардиологије и ендокринологије, али данас сам задовољна својим избором. Често ми долазе пацијенти из Шапца, за које сам увек ту, јер то је дуг који уредно и радо одужујем, пре свега, за свог оца.
Шабац је једна од оних љубави којима се увек враћа. Свесна своје „чврсте везаности за шабачку чаршију, никад није покушала да јој се отргне“. Своје „батерије пуни“ шетајући се стазама младости „од једне до друге робне куће“.
- Са срцем у Шапцу, Београд прихватам рационално, са свим предностима и манама. Тешко је у њему напунити батерије зато што је структурално потпуно промењен. Све што је у Шапцу на корак, два или на пет, десет минута, у Београду је на сат или два. Често се смејемо чињеници да наши шабачки пријатељи много више уживају у Београду него ми који живимо и радимо у „Белом граду“.
Бојана није кренула родитељским стопама. Мајка јој је саветовала да добро размисли ста жели, да не уписује медицину само зато што јој је то блиско због чињенице да „живи са два доктора који кући преносе све вибрације свог посла“.
- У овом нашем послу човек не може да остане равнодушан на тешке судбине, људску патњу, колико год дуго да ради.
Посебно је тешко суочавање са сопственом немоћи у ситуацијама када не може да се помогне. Супруг и ја посао носимо кући, размењујемо оно што нам се догодило зато што, будући да смо обоје лекари, разумемо једно друго. Због тога сам рекла Бојани да потражи себе изван наших прича које је свакодневно слушала.
Одлучила се за економију и после завршеног факултета у Београду, наставила школовање у Лозани у Швајцарској. Живи и ради у Цириху
- Шта бисте рекли а да Вас нисам питала?
- Ви сте мене питали много више од онога што бих ја рекла (смех)
- Када бисте поново започињали живот, да ли бисте поновили кораке?
- Нажалост, живот и време у ком живимо ставили су нашу професију на велика искушења. Из ове перспективе размишљам зашто сам тако сурово одбацила таленте које сам имала. Можда не бих поновила свој избор да сам знала да ће бити овако трновит пут у нашој струци, можда бих изабрала нешто друго, али да сам одустала од медицине, на неки начин бих одустала и од саме себе.
- Да ли још увек свирате клавир?
- Јако ретко. Време ми не дозвољава, а клавир тражи посебну посвећеност. Понекад свирам за своју душу.
Тројство Даниелиног живота представља породица, пријатељи и пацијенти. Свима је посвећана. Пријатељи је доживљавају као свестрану особу, неког ко може све и ко се безганично даје другима.
- Породичне и пријатељске везе треба пажљиво градити и неговати зато што су оне непроцењиво богатство у животу, а својих се корена треба сећати да бисмо били бољи људи.
Причу о Даниели завршавамо речима њене пријатељице: „Она кад воли, воли целим бићем. Зато је немогуће не волети је“.
„Саша и ја смо помагали другарима на часовима математике, посебно на писменим задацима, али дозирано, да не буде баш много провидно. Професор Кулон је то знао и зато је смишљао како да нам доскочи. Једном приликом, у кабинету за физику, поставио је две клупе под таблу, а катедру иза клупа. Рекао нам је: „Вас двоје под таблу. Нећете ви мене преварити“. Погледали смо се и помислили: „Ово ће бити мало теже.“ Радио се двочас, а ми смо завршили наше задатке за мање од часа. Професор нам је рекао да изађемо напоље.. Е, то му је била грешка. Урадили смо решења за обе групе и успели да дотуримо разреду цедуљице.“
М.Ф.
Актуелно
Најновији број
18. април 2024.
