Инфо

24. март 2020.24. мар 2020.
Eкскурзија у светлост: Ено је шишава...
110 ГОДИНА ОД ДОЛАСКА ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ У ШАБАЦ

Eкскурзија у светлост: Ено је шишава...

Најплеменитије намере претворене у опасност по живот у Панчеву. „Мали Париз“ само ноћу. Продор ђакона у срце гласом. Оптужена и забрањена без суда и разлога. Смрт у оскудици
Забране нису пут, скривања су пречица до радозналости, а упозорења „будилник“ за инат. Шапчанин Иван Глишић, професор у пензији, писац и текстописац из нашег града, био је 60-их година студент у Београду. Исидора Секулић и Милош Црњански беху неподобни и само су, успутно помињани у градиву. Једна је била „верски фанатик“, други „монархиста“. Оптужени и осуђени од истих „судија“, без смисленог образложења. Када нешто не може, баш онда „мора“.

-На факултету овлаш се прелазило преко њеног живота и рада. Власт се позивала и на лоше мишљење које је књижевни критичар Јован Скерлић имао о њој и њеним литерарним остварењима. Сматрао је да жени није место за писаћим столом, него у кухињи. Бесмисао свега није ми дала мира. Почео сам да читам њене књиге, и да проучавам њен живот – присећа се Иван Глишић за наш лист док разговарамо о лику и делу ерудите која је део живота провела у Шапцу.


Ено је шишава...


Нови, двадесети век је тек „растао“. Имао је свега девет година. Из измаглице је у шабачко пристаниште упловљавало путничко пловило. На чврсто тло нове државе закорачила је жена, дамског става и погледа који не одудара од држања. Започињала је нови живот, али није то била услуга авантуристичком духу, већ присилни бег, на који су је други, без суда и кривице, натерали. Још су се мисли развлачиле између безброј питања, анализа сувише базираних на претпоставкама и страха од прошлог, садашњег и будућег.

У погранични град је дошла уз помоћ пријатеља, њених нових суграђана, из друге државе, у време затегнутих односа. Иако бриге нису дозвољавале да широм отвори очи, пред њом се пружао Мали Париз, у мислима, ушушкана верзија града светлости, богатог опчињавајућег живота. Држављанка Двојне монархије, моћног суседа, сада је само избеглица. Звала се Исидора, од оца Данила, Секулић.

- Свестраност Исидоре Секулић огледала се у њеној неутољивој глади за новим знањима. Распусте и све друге периоде у којима није радила користила је за путовања (Немачка, Француска, Норвешка), не баш блиска и данас, а камоли на крају 19. и почетка 20. века. Учила је стране језике, слушала предавања о књижевности, враћајући се богатија за радост духовног просвећења. Студије је завршила у Пешти. Као и у Панчеву, Исидора је и у Српској краљевској вишој женској школи предавала математику, немачки језик и гимнастику, наравно, гимнастика је онда представљала нешто слично физичком васпитању.

Менталитет Балкана, заоставштине погрешно схваћеног традиционализма прождирао је сваку тежњу за модерним, ренесансним чак и пет векова од почетка тог раздобља на географски блиском подручју.
-Не само у Шапцу, већ у целој Србији сликари су били „мазала“, глумци „комедијанти“, писци „шкрабала“, а музичари „крештавци“ и „цигулигулци“. Вапили смо за просветним радом, али у таквом окружењу борба за просвећење била је претешка. Већина је уметнике сматрала неозбиљним, а уметност чак непожељним хобијем, да не говорим о занимању.
Идеја о Малом Паризу постепено се дробила, све док с временом није постала потпуни прах на самој граници претварања у ништавило.

-Разочарења градом и новим суграђанима су је сустизала јако брзо. Беше то „Мали Париз“, али само ноћу, само по хедонистичким мерилима тренутног задовољства, неретко ван граница доброг укуса. Духовни живот далеко од метрополе Француске. Имала је кратку косу, а када би се појавила у граду, у друштву свог пса Хектора, говорили би „ено је шишава“. Нису јој „праштали“ што није кувала, већ се хранила у хотелу „Европа“, било је „скандалозно“ што се купа у јавном купатилу уместо у кориту. У делу „Сапутници“, објављеном током боравка у Шапцу, проблем провинцијске свести, оне која обитава у прошлости, без свести о будућности, напретку, сажела је у реченици да су ту „мртви живи, а живи мртви“.

Нису разумели овде како Исидора Секулић не види смисао у удаји, како дане проводи без мушкарца заштитника. На другој страни, она је желела да од ученица створи образоване, самосвесне даме. Покушавала је на разне начине да подстакне еманципацију, али су отпори средине несавладиви. Познат је случај да је довела оперу у Шабац, ученице су пратили „мангупи“ који су током представе добацивали извођачима, подсмевали се изведби, додавали се шеширима. Стрес и разочарење су даље рушили иначе крхко здравље гимназијске професорке. Мали отклон од свега налазила је у седељкама у домовима угледних Шапчана.

-Леп глас најлакше је продирао до Исидориног срца. Живела је код предака доктора Милановића. Моја колегиница, данас покојна, Цеца Милановић, испричала ми је причу о љубави са једним ђаконом. Уживала је у његовој вештини певања, друштву, причи, међутим он се одлучио да ипак остане веран свом позиву и ту је био крај једне велике љубави већ у зачетку. На том искуству настало је дело „Ђакон Богородичине цркве“, диван љубавни роман у славу најтананијих емоција и свега што оне носе. Ипак, роман је забрањен одмах по објављивању 1919, осудиле су га обе цркве, као светогрђе. Поновно је објављен тек 30 година после њене смрти.

Као да су проблеми усуд Исидоре Секулић. Попут живота, ни њено дело није знало пут до „сунчевог зрака“. Та љубав је њу коштала премештаја у Београд 1912. после свега три, бурне, године у Шапцу. Исте године постала је и држављанка Србије. Престоница је постала и њено последње коначиште 46 година касније, али ни тамо није прихваћена.

Почело је панчевачким „грехом“


После студија Исидора Секулић радни век започиње у Женској гимназији у Панчеву. На школовање није гледала као формалност, већ пут ка измени живота. Сматрали су је престрогом. Просвету је живела, није ту улогу ограничавала на зидине школског здања и баш то јој је донело „паклене проблеме“.

-Одлазећи на богослужења опчинио ју је глас Петра Кранчевића, сина богатог трговца Атанасија. Од рођења лошег здравља, Исидору је већ онда морила болест и о њеном здрављу је бринуо лекар Коста Алексић. Од његовог сина Владимира, доброг Петровог друга, сазнала је за неуредан живот који је овај водио „по диктату“. Отац га је спремао за трговца, укалупивши га у модел „мушкарчине“ која се бије, пије и јури лофре (јефтине проститутке).
Један поглед и разговор још младе професорке Исидоре и Петра био је довољан за њу да схвати колико наметнути стандарди изопаченог хедонизма наносе патњу врло талентованом бићу. Убедивши га, кроз честе дијалоге, како је факултет, а не позив трговца, његова судбина, себе је увела у „вртлог мука“.

-Атанасије није хтео ни да чује. Сина је затворио у кућу, а Исидору оптужио за недозвољену везу, не бирајући средства да јој се освети. Имао је моћ угледа и новца, охолост неуког бића. Саслушавана је у Земуну, пред просветним иснпекторима, претње биле су свакодневне. Несрећа не иде сама. Она није имала нечасне намере, али је својим бићем освојила срца и Петра и Владимира. Обојица су је просили, одбила их је у чуду, ниједног тренутка није гледала, ни размишљала о њима на тај начин.

У Панчеву више не беше мира за њу, одлазак је једина солуција, правац су нудили пријатељи из Шапца...

Живот у осуди
Нису јој ни промене после великих ратова доносиле било шта добро. После Првог била је „издајник“, јер није била на фронту, а после Другог, због књиге о Његошу, Милован Ђилас ју је прогласио „верским фанатиком“. Скерлић је говорио „Магла у глави, лед у срцу“, док је Велибор Глигорић, Исидору описивао као „бездушну, уседелицу, мушкарачу“. Од већине означена као „луда и чудна“, од државне врхушке „проказана“, од личног поноса усмерена да одбија милостињу, осуђена је на живот од скромне пензије до свог коначног краја 1958. године. „Без икакве аранжиране сахране, без говора и венца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.“ (И. С.)


Иван и Исидора
Почаст значајној, а због некњижевних разлога, потцењеној књижевници, Иван Глишић је одао кроз два дела: „Исидора или Кључ од себе“, за коју је рукопис окончан још 1988. године, али објављена, у наставцима, тек 2001. године. За њу је аутор добио и награду Новинско издавачког предузећа „Плави јахач“ и Задужбине Исидоре Секулић у оснивању (до данас није настала). Уз њу је публиковао и књигу „Ескурзије у светлост“, где је одломке из Исидориних приповетки и романа уобличио у виду песама.
-Овом књигом желео сам да докажем да би Исидора, да се бавила и писањем песме, била боља од Силвије Плат. Књигу је илустровала млада Шапчанка Сања Карић. Нажалост и данас је став о Исидори махом негативан. Мало ко зна за њу, тек понеко, а још је предмет увреда и лажи – додао је Глишић.

Биографија
Исидора Секулић је рођена у Мошорину 1877. године. Школовала се у Новом Саду, Сомбору, Пешти, а радила у Панчеву, Шапцу и Београду. У Београду је и умрла 1958. године. Била је прозни писац, романописац, есејист, полиглот, ликовни критичар и академик, прва жена члан Српске академије наука и уметности.


Д. Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa