Чекам, тренирам, надам се

-Рукомет је мој живот и дан без њега ми је тако досадан. Када не тренирам, волим да гледам мој спорт, да и на тај начин учим, постајем бољи, разноврснији играч. Трудим се да сваки корак у каријери буде такав да стичући ново искуство у спорту и животу постанем бољи рукометаш и снажнија особа – далеко од куће, у данима без тренинга и недељама без утакмице, о спорту који једнак животу причу за ваш и наш лист причу почиње АЗИЗ МОХАМЕД АИДИ, репрезентативац Туниса и нови леви бек шабачке „Металопластике.

У наш град је дошао из родне Манубе. Храбро је прихватио позив из Србије и са непуне 22 године се први пут отиснуо ван свог Туниса на други континет.

-Када ми је агент изложио понуду, врло брзо сам рекао „Да“ и са много узбуђења кренуо у нову авантуру. Српски рукомет изузетно ценим, а Металопластика је највеће име у њему. Верујем да је ово изванредна прилика да напредујем на сваки начин. Недостаје ми мој град, пријатељи, али осећам њихову подршку, а у срцу сам понео и жељу за успехом. У Шапцу се живи спорије него у Мануби, култура и град су другачији, али се навикавам захваљујући дивним саиграчима и људима из клуба.

Крајем фебруара је обукао плаво – бели дрес, у четвртфиналу Купа наговестио нагосвестио потенцијал великих амбиција младог тима, али онда је све пореметило зло корона вируса.

-Нажалост цео свет погађа и нема сигурног места. Одлучио сам да останем у Шапцу и ту сачекам дефинитивну одлуку хоће ли бити наставка првенства или не. Могао сам да се вратим кући, али би онда поновни долазак овде био отежан, те сам у договору са клубом и породицом изабрап да останем. Чудно је и тешко без тренинга, без узбуђења утакмица, али нам је тренер дао вежбе које радимо у свом дому.

Канџе „круне“ су зграбиле планету, нашао се ту и Тунис. Непознат вирус и борба као и свугде на планету.

-Тамо је мало теже него овде, има више заражених, више оних који су, нажалост, изгубили битку са вирусом. Борба је слична. Апелује се на људе да редовно перу руке, да дезинфикују своје домове, дезинфекциона средства и вода су на пунктовима широм градова, у јавном превозу. Превенција пре свега.

Тунис је једна од две најјаче рукометне државе Африке. По популарности је, наравно, рукомет иза фудбала, али по резултатима значајно изнад. Магија овог спорта опила је и младог Аидија, још пре првог тренинга.

-Моја земља има велику рукометну традицију. Има неколико јаких клубова са великом армијом навијача, утакмице су посећене. Бавио сам се пливањем раније, али ме је повреда спречила да наставим. Ипак и док сам тренирао други спорт, омиљени ми је био рукомет. Отац ме је саветовао да следим своје снове, отишао сам на први тренинги и снови су почели да се остварују. Рукометши, наши „орлови из Картагине“ су понос нације, десет пута шампиони Африке, четврти на свету 2005. увек на Олимпијским играма

Док није обукао плави дрес шабачког клуба носио је црвено – наранџасти највећег тима његове отаџбине, а сада жели да у месту двоструког шампиона Европе почне његов пут до највећих рукометних висина.

-Есперанса Спортив је освајач 90% првенстава и мој бивши клуб је инспирација за друге који покушавају да га скину са трона. Поносан сам на резултате које смо постигли. Желим да направим нешто велико са Металопластиком, а снивам да потом браним боје Барселоне, мог омиљеног клуба, Париза, Кила, Веспрема, Вардара, наравно, желим и да будем део сенироске репрезентације Туниса на Купу Африке, Светском првенству, Олимпијским играма.

У свакодневном контакту је са породицом и пријатељима и у несвакидашњим околностима нада се скором повратку уобичајеним активностима професионалног спортисте.

-Све што сам постигао дугујем породици и пријатељима. Осећам носталгију, човек сам, али у разговору са њима увек проналазе речи које ме чине јачим, одлучнијим, снажним да победим то недостајање, а у Шапцу сам нашао дивне пријатеље који су ту за мене 24 сата. Првих дана по доласку је било тешко, али захваљујући њима сада се далеко од куће осећам као код куће. Чекам и највећа жеља им је да им за све вратим играма на терену и заједничким победама.