Тагоре: Мисао без страха и усправна глава

У свету преплављеном егзистенцијалним и страхом од короне, уз све остале личне драме, свако од нас требало би да потражи своје сигурно место. У спољашњем и(ли) унутрашњем свету. За некога је то викендица поред реке или на планини, молитва или медитација, шетња са псом или разговор (и ћутање) са блискима... Како год.

За неке је место спокоја, сасвим извесно, поезија.

На данашњи дан у Калкути, тамо где је и рођен, напустио овај свет индијски песник, драматург и филозоф, Рабиндранат Тагоре.

Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.

Када је, пре 85 година, посетио Београд, дочекали су га онако како се данас дочекују велике филмске звезде. Генијални Шапчанин, Станислав Винавер, све време му се обраћао са "Мајсторе", а сутрадан је у листу "Време" овако забележио:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.
Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама…”

За овај наш дигитални сусрет, издвојили смо Тагореову песму "Молитва".

МОЛИТВА
Тамо где је мисао без страха и глава се држи усправно
Где је знање бесплатно
Гђе свет још није поломљен у комаде
Тесним познатим зидовима
Тамо где речи излазе из дубине истине
Где неуморна тежња пружа своје руке према савршенству
Где бистра струја разума још није изгубила пут
У туробној пустињи мртвих навика
Тамо где је ум вођен твојом руком
У увек растућу мисао и акцију
У том слободном рају, мој Оче,
Пробуди моју земљу