Дисциплина у ескпанзији. Бицикло кошта, али се ретко квари. Код возача доминира храброст и физичка спремност. Заштитна опрема неопходна. Најближа стаза у Радовашници. Шабачки “Фрирајдери”: чувари природе, промотери Цера и помало адреналински овисници
Да ли сте некада чули за downhill дисциплину у бициклизму? Ако нисте, теоретски то је дисциплина где се возач, на наменски опремљеном бициклу, спушта низ брдо просечном брзином око 50 км/х (на бржим деловима и до 70км/х). Спуст траје у просеку четири минута, а сама стаза је на местима јако стрма, са контра нагибима, обогаћена скаконицама, ишарана корењем биљака и дрвећа. Практично, “рајдери” се пењу гурајући бицикло уз брдо често више од сат времена, да би се низ њега спустили вртоглавом брзином и скоковима од којих посматрачу, буквално, застаје дах.
Downhill вожња је у свету позната од седамдесетих година прошлог века. Од те прве трка у САД, до првог светског првенства протекло је две деценије, тако да се за почетак експанзије downhill бициклизма узима 1990. година. У Србији тек последњих година добија на популарности. Најпознатије државне стазе су на Копаонику и Златибору. Нама најближа је у манастирској шуми у Радовашници. Трасирана је упоредо са пешачком “Стазом здравља”, а изграђена захваљујући члановима екипе “Фрирајд” из Шапца. Екипе која заједно четири године тренира, али уједно промовише Цер и његове скривене лепоте.
Downhill авантура Сваке недеље стаза у Радовашници је место за нову downhill авантуру. Овог пута у подножју смо затекли: Милан Јевтића, Сашу Швабић-Швабу, Стевицу Корошеца и подмладак: Вељка Росића и Игњата Мишковића. Отпакујући опрему из аутомобила, укратко су нам објаснили основна правила и захтеве вожње “низбрдо”.
-Ово је мало есктремнија дисциплина бициклизма у односу на остале. Због тога нас нема пуно. “Фрирајд” Шабац тренутно броји 5 одраслих чланова. Иако нам је у интересу да овај спорт омасовимо, не жалимо се јер поред нас, старијих, имамо и подмладак, који уз сагласност родитеља тренира- објашњава за “Глас Подриња” Милан Јевтић, испред “Фрирајда” Шабац.
Због пословних обавеза, заљубљеници у адреналински спуст кроз шуму се у Радовашници окупљају, углавном, само недељом. Бицикла, с обзиром да је реч о примерцима опремљним за спуст довозе аутомобилима. Реч је о изузетно скупим двоточкашима, али, на сву срећу, једном када их опреме, кажу да се тешко кваре. Уколико се то и деси, на сцену ступа урођена сналажљивост и помоћ пријатеља са различитих страна.
-Реч је о скупом спорту. Доброг бицикла за ову дисциплину нема испод 1.000 евра. Она су направљена за спуст и мало теже их је возити по равном- потврђује Јевтић.
Да би се спустили по правилима низ стазу пресудна је храброст. Затим вештина. Од свих заинтересованих, 20 одсто настави да тренира. Дисциплина је захтевна физички, падови су чести, заштитна опрема је неопходна.
-Људи се варају ако мисле да је ово обична вожња бициклом. Теже је спустити се него попети. То захтева кондицију и снагу. Током спуста тело вам је напето. Возите стојећи, а не седећи на седишту. Тежина вам је пребачена на задњи точак.Трпе руке, трпе ноге, неопходна је добра физичка спремност да би се само одржали у том положају, а камо ли скакали, заобилазили препреке... Напорно је, али вреди, каже Милан и додаје: -Безбедност је на првом месту. Опрема је обавезна. Кациге морају бити full face, затим ту је гладијатор, штитиници за колена и лактове.
Сами своји мајстори Превасходна заслуга за стазу у Радовашници припада Милану и Шваби. Даску по даску направили су 11 скакаоница, трасирали пут, да ником од излетника и пролазника не сметају.
И даље врше поправке и преправке. Поправке, јер се често деси да оно што чланови “Фрирајда” на стази направе уништи немар посетилаца. Преправке, јер следеће године планирају да на овој локацији одрже такмичење, а за тај догађај све мора савршено да штима.
-Живимо са природом. Волимо планину, волимо шуму. У сваком њеном делу уживамо. Интерес нам је да популаризујемо овај спорт, али и оживимо Цер који је неправедно скрајнут из наших живота. Мислимо да мали број Шапчана зна какво природно благо има у својој непосредној близини. Зато смо ми ту. Да се за ову планину чује и у Шапцу и у Србији- истиче Милан, а Шваба додаје: -Имамо среће да је ово манастирска шума. Манастир нам је дозволио да правимо стазу овде, једини услов је био да све буде од природних материјала. Мештани нас готиве, са ловцима немамо проблема, шумари су на нашој страни. Сви који воле природу су уз нас.
Они који руше и они који граде Међутим, постоје и они други. Они који су одрастали, или одрастају далеко од спознаје да смо са природом једно. Они који свој привид надмоћи над другим живим бићима манифестују ломљењем, кршењем, уништењем. Због тога не изненађује што се често деси, да оно што ови момци поставе, путници намерници растуре, излетници за собом оставе ђубре. У том смислу су “Фрирајдери” на свашта наилазили.
-Поставимо клупу, неко са њом потпали роштиљ. Ваљда нису имали од чега у шуми да наложе ватру- ироничан је Стевица, и у истом маниру наставља: -Једном смо наишли на пуну гајбу разбијених пивских флаша. За то је баш требало труда.
На жалост, овакви примери су бројни, али екипа “Фрирајда” не одустаје од чувања и заштите зелених потенцијала. У плану им је да поставе корпе за смеће на сваких пар метара, организују спортска дешавања на видиковцу код крста. У плану им је оживљавање Цера.
-Долазимо овде због природе, дружења и спорта. Чини нам се да су људи заборавили да живе у складу са окружењем. Желимо да их подсетимо на то. Желимо да сваки наш суграђанин осети лепоту мириса и боја ових шума, ужива у звуковима крошње на ветру, птица и других становника овог крја. Само повратком природи, можемо се вратити себи, повратити креативност и мир за савладавање изазова савременог живота. У томе нећемо одустати- поручују “Фрирајдери”.
