Одлука о спасу кроз повлачење

Прелазак војске Краљевине Србије преко Црне Горе и Албаније до Солуна представља једну од највећих голгота српског народа у историји, можда и највећу, а данас је тачно 105 година како је врховна команда донела одлуку о повлачењу. Баш 22. новембра 1915. одбијени су предлози о контраофанзиви, капитулацији и одлучено је да се отпочне повлачење.

Председник Владе Никола Пашић ипутио је писмо команди Антанте да Србија остаје уз савезнике, да се не предаје, уз сигурност да ће се Рат завршити поразом непријатеља.

После великих успеха на ратиштима током 1914. године, Србија се суочила са новом офанзивом Централних сила, потпомогнутих новим савезником, Бугарском. Са три стране мала и већ измучена Краљевина је нападнута и снаге за одбрану није било, непријатељ је био превише јак. Суочени са лошим стањем на бојишту, у врховној команди су одлучивали између капитулације, покушаја реорганизације и контраудара или повлачења на једином могућем путу, преко Црне Горе, Косова и Албаније до Грчке, где је требало да се наши ратници споје са савезницима и опораве, спремајући се за повратак и ослобођење. Превладала је солуција повлачења. Осим што су се морали повлачити у најтежим зимским условима преко неприступачних планинских делова, војници су се суочили са ударом Бугарске и херојска битка Црне Горе, савезника, у боју на Мојковцу омогућила је пролаз до Албаније. Спорадично су Срби нападани и у држави где није постојала утврђена власт. Многи су на том путу умрли од зиме, глади, исцрпљености.

Према наводима на Википедији, у званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.