Инфо

1. јануар 2021.1. јан 2021.
Аутор: Christopher Johnson from Tokyo, Japan - IMG_3156Uploaded by BokicaK, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=80435889

Аутор: Christopher Johnson from Tokyo, Japan - IMG_3156Uploaded by BokicaK, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=80435889

Разговор са Александром Рашићем

Обруч радости и жала

Не морате бити пасионирани поклоник кошарке да би знали много чињеница из каријере некадашњег репрезентативца, нашег Шапчанина, Александра Рашића. Наступао је у седам држава, доживљавао радости за цео живот и тренутке које ће га увек морити, али сада на све то гледа као спортско сазревање
Добитник првог признања “Најбољег спортисте Подриња у дијаспори” у избору вашег и нашег листа за 2017. годину, кошаркашке дане проводи у Румунији (КК “Клуж”), где личним искуством помаже у изградњи кошарке нашег источног суседа. Претходне сезоне својим поенима је донео титулу и Куп тиму за који наступа.

Румунију спортски познајемо по фудбалу, раније рукомету, но последњих година наши квалитетни тренери и играчи потписују уговоре са кошаркашким, одбојкашким и ватерполо клубовима у овој земљи.

- Тешко је описати популарност спорта у Румунији. Буквално је сваки спортски објекат пун, не само у већим градовима, него и мањим местима. Има много људи који желе да уложе у спорт, не жале средства. У кошарци су буквално од нуле кренули, а сада се већ види напредак. Организовали су једну групу на Европском првенству, стално организују тренерске семинаре, доводе играче и тренере из Србије и Литваније као нација познатих по кошаркашкој традицији. Посвећеност и улагања су велика што је одлична база, раде са планом и мислим да ће кроз неколико година то дати значајне резултате.

У досадашњој каријери си променио седам држава. Колико је тешко прилагођавање на нови живот, окружење, нове људе?

- Теже је када имате породицу јер су честе промене ипак незгодне за децу. Лично нисам имао великих проблема у прилагођавању било којој држави. Месец, два је више чудно и необично, него тешко, после се навикнете и свакодневица иде својим током. Радо се сећам Литваније, Сијене, у Турској је било најлакше јер су нам менталитети слични, Румунија ми је пријатно изненађење.

Искуство спортског пресељаја имао си већ као дете када си из Шапца отишао у Железник.

- То су најтежи тренуци, тешки за мене и за моје родитеље. Знао сам због чега идем, али сам само чекао викенд да дођем кући. Значила ми је помоћ оца који је убрзо нашао ангажман у Београду, те је био близу. Није живео самном, али када год треба био је на располагању. Ипак, када сам стекао другове, уписао и средњу школу у Железнику, све је било лакше. Испоставило се да је одлазак у ФМП био прави потез, но, нискрено, уколико бих се ја нашао у ситуацији као моји родитељи онда, не знам како бих поступио.

Кога од бројних стручњака са којима си радио можеш да издвојиш као најважније у својој каријери?

- Сваки остави важан делић у напретку, али бих издвојио најпре Владу Вукоичића који је радио са нама у млађим категоријама ФМП-а. У тим годинама се играч гради као личност и као кошаркаш, све после је прилагођавање стиловима, игри, а оно је могуће само са правом основом какву сам добио од Владе. “Мега” је направила сјајан потез што је млађе категорије поверила баш њему. Уз Вукоичића, морам поменути и Душана Дуду Ивковића, без кога је питање да ли бих икада обукао репрезентативни дрес и да ли бих остварио тај сан.

Више од две деценије си посвећен кошарци. Шта видиш као врхунац каријере?

-Партизан и репрезентацију. Ту сам доживео и најлепше и најтеже моменте у спортској каријери.

Носио си дрес Партизана у тренуцима највећих резултата клупске кошарке у овом веку?

- Освојили смо све те сезоне, а ма како претенциозно звучало, уверен сам да би, да смо остали на окупу и после Ф4, били озбиљни кандидат за титулу Евролиге. Није било тима који је могао да нас победи у Пиониру, апсолутно није. Атмосферу и подршку које су донели победе против невероватно јаке Бареслоне, каснијег шампиона, потом у Арени против Макабија нећу никада заборавити. Наравно, зар може нестати из сећања финале против Цибоне у Јадранској лиги?

У Партизану остаје и највећи клупски жал твоје каријере?


- Свакако меч против Олимпијакоса у полуфналу у Паризу 2010. године. Изгубили смо финале у последњој секунди, а потом сам имао шут за други продужетак који нисам погодио. Прошло је скоро осам година, а жалим исто као и дан после утакмице.

Тих година је и репрезентација започињала повратак у врх европске и светске кошарке.

- Велико и важно искуство у каријери, а у хијерархији неостварених жеља титуле и медаље са репрезентацијом су на врху. Били смо сјајан тим предвођен невероватним тренером Ивковићем. Колико и утакмицу против Олимпијакоса, толико памтим и полуфинале против Турске 2010. на Светском првенству, када су нам судије однеле финале. Могли смо много и у Словенији 2011. али повреде су нас потпуно пореметиле и резултат је стицајем тих околности био испод наших могућности.

Сваки кошаркаш некада гледа у правцу Америке, НБА лиге.

- Размишљање о НБА лиги сам завршио у дечачким сновима, када смо сви задивљени потезима највећих играча света. Ипак, с годинама сам посматрао аналитички и видео да не бих физички могао да одговорим тим изазовима, те сам брзо Америку склонио из планова, посветивши се каријери у Европи. Нема жала за најјачом лигом јер није било ни жеље, ни реалне могућности да се опробам тамо.

Колико се професионални спортиста преиспитује током каријере?

- Да сам имао ово искуство пре, рецимо, десет година, вероватно бих донео неке другачије одлуке, али верујем да је најважније за спортисту да се посвети садашњости и тренутку. Спорт је љубав и посао. Потписали сте уговор, прихватили обавезе и од тог тренутка само се посветите раду, трудећи се да у томе пронађете све позитивно што ће вас ности ка успеху. Када сам почео тако да размишљам, све је било много лакше.

Јавља ли се некада засићење тренинзима, припремама?

- Има тренутака када је тешко отићи на тренинг, када вас путовања одвоје од најближих, али то је посао који је наша одредница, егзистенцијална база. Један од разлога што је у Турској било сјајно је што смо имали један тренинг дневно, а остатак дана сте посвећени онима које највише волите. То је теже када имате два тренинга дневно, но, опет кажем, све је то део посла који смо изабрали.

Колико човека мења породица. Бити кошаркаш момак и кошаркаш супруг и отац није исто.

- Нови вид зрелости свакако. Док сте сами, свесно или не, углавном размишљате о свом комодитету, а са породицом Ви нестајете у листи приоритета, ваше потребе и жеље су на дну, посвећени сте деци, њиховим потребама у складу са којима организујете дан, време, обавезе. Постајете други, бољи човек.
Д. Б.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa