Протејереј Илија Митрић о Дану рођења Исуса Христа: Вододелница историје васељене

Кроз добра и тешка времена, благостања и голготе, Божић је увек био празник радости, мира, сабирања у породици, дана када у срцу треба потражити посебну снагу за нови почетак, за превредновање свега, за рађање новог, бољег појединца. У свету измењеном у односу на само 365 дана раније, осетили смо страх, многи немоћ. Осетивши се усамљено, понели смо део цене гордости човечанства. Најрадоснији празник може бити прилика да се самоанализом усмеримо ка врлини, хармонији, миру у нама за којим чезнемо.

О Дану који је променио историју, о његовој суштини разговарали смо са Протојерејем Шабачке епархије Илијом Митрићем.

Када у нашим животима Христа поставимо на прво место, све остало дође на право место. Има један парадокс везан за Божић, то је да се рођење једног бескућника слави у сваком дому. Ваљало би да тај бескућник у нашем срцу на Божић нађе свој дом

Шта нас је 2020. научила, која је духовна порука за људе као појединце, али и читаво човечанство суочено са нечим невидљивим и непознатим?

www.rtk.r

Почео бих са звршним речима вашег питања. Протекла година нас је научила суочавању са невидљивим и непознатим. Почели смо цео свет да сводимо на видљиво и познато. Као да смо заборавили да видљива реалност није једина стварност. Онда смо одједном просто били присиљени да се изместимо из зоне свога комфора и закорачимо у непознато. Ово се десило на појединачном плану, већини људи на планети, и целој цивилизацији. Доживели смо једну кризу цивилизације која још траје. Изворно значење речи криза на грчком је суд. Човек се суочио са судом, са кушањем тј. искушавањем, пробом и испитом свега што је сматрао својим највећим достигнућем. Видели смо да је већина онога што смо сматрали битним у неким моментима нашег живота на овом суду неодрживо. Једна за другом падале су наше предрасуде, наши идоли о човеку као апсолутном господару света и свога живота. У судару са овом кризом почео је човек да све отвореније сумња у неке своје моћи које је сматрао неприкосновеним, у знање, лепоту, богатство, брзину и тако даље. Пред њим се нашала једна реч ТАЈНА. Ако смо се чему научили то је да човек није господар овога света, домаћин би већ могао бити, то му је и од Бога назначење, али господар дефинитивно није. Да је овај свет једна велика тајна у чије одгонетање се човечанство не може упутити признајући и прихватајући искључиво оно што се може оком или микроскопом видети и мером измерити. Има овај свет, поред физичке, и једну метафизичку потку, једну тајанствену духовну димензију која у овим граничним ситуацијама, у кризама бива посебно акцентована. Мислим да би то требало бити нека најзначајнија нота ове епизоде са корона вирусом. Намерно кажем епизоде јер сам дубоко убеђен у пролазност ове пошасти. Многи су у овом периоду остали без вољених и блиских, то су тешки губитци. Наша црква остала је без једног епископа, једног митрополита и патријарха, без десетине свештеника, монаха и монахиња, поделивши хлеб страдања са својим народом и у овој несрећи. Но без обзира на све нада нас не оставља, Хришћанство је вера оптимизма, вера у победу живота у добра над смрћу и злом. Довољно је погледати само у не тако далеку прошлост где је и кроз већа искушења и голготе пролазило човечанство. Рађају се и стасавају нове генерације и како то каже свети Јован Златоусти ,,На место оних који падају жњевени српом смрти Бог подиже друге да буду сведоци неуништивости живота,, при том ни они који су умрли нису заборављени него су и они загрљени вечном љубављу Божијом и од вечне смрти спасени Христовим Васкрсењем. Дакле нико и ништа није пропало, нада и поверење у Господа је ту јер верујемо и знамо да Бог зида и кад руши, како то каже свети Владика Николај.

Божић је празник радости, празник у коме се слави рођење нашег Спаситеља и свакоме од нас треба празнични дух оличен у миру душе. Који је пут до те хармоније у нама, оно опште што важи за све, како би упркос свему 7. јануара осванули истински као остварени људи?

Ту хармонију, коју сте поменули, у свакога од нас може унети само Онај који је хармонију света написао. За кога исповедање наше вере, Символ вере, каже ...кроз кога је све постало... Када у хармонији изоставите понеку ноту, то још некако и може да прође, да не наруши хармонију. Што више нотних деоница изостављате првобитна хармонија се претвара у какофонију, када избаците цео нотни запис и диригента музици је крај. Зато нам Христос и долази, зато се и рађа у пећини Витлејемској, да као Бог опет успостави хармонију између човека и Бога, човека и човека и човека и природе. Дошавши у свет Христос је доне ту хармонију и понудио је свакоме. Већ при рођењу његовом сва творевина учествује у хармонији: Анђели певају песму, пастири и мудраци, дакле и неуки и учени се поклањају Богодетету, небо звездом објављује рођење Спаситеља, земља му даје пећину као прво уточиште, а човечанство као своје највеће благо, за мајку даје Пресвету и Пречисту Богородицу Марију. Од тог уласка у пећину Витлејемску рођењем не престаје Христос да улази у пећине људских срца, чинећи од тих срца најлепше инструменте љубави. Он куца на вратима срца свакога човека наше је да отворимо и он ће својом љубављу мењати свакога од нас од људи који живе у пећинама, тачније од људи у којима живе хладне пећине људског срца у Богосличне и Христуподобне људе пуне љубави за све и свакога.

Божић је прави тренутак да се започне превредновање живота. Да се Богу, који се рађа као Богодете да би спасао свет, одговори са да на његов позив, и саучествује у делу спасења. Не зато што смо ми Богу потребни да би спасао свет, већ што је потребан наш пристанак да би спасао нас

У народу постоји она изрека „да се ваља“ на Божић нешто урадити, нешто започети, завршити, међутим шта се ваља тог дана како би направили корак да будемо бољи људи него што смо били?

Божић је прави тренутак да се започне превредновање живота. Да се Богу, који се рађа као Богодете да би спасао свет, одговори са да на његов позив, и саучествује у делу спасења. Не зато што смо ми Богу потребни да би спасао свет, већ што је потребан наш пристанак да би спасао нас. Када у нашим животима Христа поставимо на прво место, све остало дође на право место. Има један парадокс везан за Божић, то је да се рођење једног бескућника слави у сваком дому. Ваљало би да тај бескућник у нашем срцу на Божић нађе свој дом.

На једној страни у борби против вируса слушамо о неопходности дистанце међу људима, о посебном вођењу бриге о хигијени, а на другој су људи који не поштују то, верујући било да је то доказ храбрости. Како верујући да се поставе, где наћи баланс између снаге вере и златних правила да оног ко се чува и Бог чува и да не треба искушавати Господа Бога својега?

Равнотежа би требала да буде у одговорности. Сви смо ми одговорни једни за друге. Вратио бих се на почетак нашег разговора, много је непознаница са којима смо се срели за време ове пандемије. О снази, дубини и искрености нечије вере једино Господ суди. Сетимо се приче о фарисеју и царинику, вере Римског капетана или вере жене Хананејке. Христос веома често и јако оштро изобличава ту формализовану, пренаглашену побожност и стално се обраћа том скривеном унутрашњем човековом бићу и што је најважније теши пале речима ,,Не бој се,, и доноси наду речима: ,,Радуј се,,. Нико ником да не суди ни за неверовање ни за преревновање. Ми волимо једни друге, праштајмо и прихватајмо и оне који имају другачије виђење ових околности. Не дао Бог да се због овога ко са киме завади или ко кога саблазни, ово ће проћи, а то зло које је посејано међу људима је гора контаминација од свих вируса овога света. Ето ово време појачане будности и одговорности да и себе и друге не заразимо може нам послужити као вежба да се не огрешимо и друге не заразимо вирусом греха и мржње.

Страх је неминован у оваквим околностима, код некога је мање, код некога више изражен. Шта ће водити до победе над њим, који је духовни одговор у борби да он не (п)остане наш господар, већ да га савладамо?

Страх је евидентан, да ли је неминован? Не знам. Он се сматра једном од примарних емоција. Православна антропологија такозвано природно стање човека сматра његовим не природним већ палим стањем. Стање палости се поправља Божијом благодаћу и нашим подвигом све до обожења човека као идеала и потпуног остварења људске природе. Како ово чудно стање пандемије дуже траје чини се да је страха све мање, он све више уступа место некој врсти збуњености. Страх је и моћно оружије за манипулацију и тешко ономе ко га злоупотребљава. Он је ретко када позитиван, везује човека у чвор, грчи човека. Зато Христос често понавља ,,Не бој се,, Што више напредујемо у љубави према Богу страх је све мањи као што то свети Јован Богослов каже: ,,У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а који се боји није се усавршио у љубави,, (1. Јов. 4,18). Још нешто, треба правити разлику између страха и одговорносту према другима, као и између личне храбрости и неодговорног понашања. Моја лична храброст никада не сме да угрожава другога, она је искључиво и само мој избор. Исто тако ни мој страх не сме друге да спутава.

Страх је и моћно оружије за манипулацију и тешко ономе ко га злоупотребљава. Он је ретко када позитиван, везује човека у чвор, грчи човека. Зато Христос често понавља ,,Не бој се,, Што више напредујемо у љубави према Богу страх је све мањи

Део празновања Бадње вечери и Божића је присуство великог броја верника у нашем Храму и на поноћној и на јутарњој литургији, такође на паљењу бадњака. Која је ваша порука у околностима када је свако окупљање потенцијална опасност?

Од почетка епидемије Црква је апеловала на одговорно понашање и поштовање мера превенције. Црква је заједница, сабрање, тако да је за све нас ово период великог искушења. Ово је период када сви морамо мало да се стрпимо и отрпимо и да се понашамо по својој вери , слободи и одговорности. Црква није управљач савести њених чланова, она не рађа робове већ слободну децу Божију која по својој слободи и вери расуђују прилике и тако поступају.

Славећи дан рођења Сина Божијег, шта славимо, шта тај дан представља за човечанство?

Рођење Христово је васионски догађај. Колико је он и историјски преломан сведочи и то да готово цео свет рачуна време од рођења Христовог. Овај догађај је вододелница историје. Тренутак испуњења многих ишчекивања о доласку спаситеља у свет. То је моменат када је небески Родитељ приклонио небо и на своје груди шире од васионе привио рањеног и прљавог човека, тренутак када је Бог постао један од нас – сличан нама у свему осим у греху како каже Свето Писмо. Све ово почиње да се испуњава на дан Рођења Христовог али је незамисливо без свих догађаја спасења све до Педесетнице то јест до Силаска Светога Духа на апостоле. Од тада до данас Црква Христова благовести радост о доласку Спаситеља у свет анђеоском песмом која је сажетак њене проповеди: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља,, Свима желећи добро од Бога, благословен и радостан Божић све позивам да заједно са молитвама које у ове дане узносе за своје вољене и блиске узнесу Богу молитве и за све болесне и за оне који се о њима старају и који их лече.

Мир Божји – Христос се роди!