Насиље оставља (не)видљиве модрице на души

Често вас подсетимо да су дефиниције и статистика само отисак на папиру, без имена и личне конекције. Насиље није имагинарна, далека ствар која се догађа “тамо неком, не нама”, и не нашим ближњима. Оно је врло лично и свеприсутно, од виртуелног света до суседних врата, или наших врата. Некад је лако уочљиво и именовано, а често увијено у шарени омот “љубави”, ауторитета, бриге и праведности.

“Насилници немају на челу етикету на којој пише „насилник“, нити онима који трпе насиље на челу пише „жртва“. Жртве су преплављене страхом, осећањем беспомоћности и (ирационалне) кривице, насиље доживљавају као сопствену срамоту и ћуте, модрице на кожи крију одећом и шминком, а модрице на души се ионако не виде голим оком,” истиче за Глас Подриња Катарина Јовановић, психолог, породични саветник, мастер НЛП.

Траума мења људе. То мењање - разбијање и поновно спајање разбијених делова траје и траје и, да вам кажем, много боли. Не, не треба да питамо зашто. Треба да питамо - постоји ли начин да ти помогнем, шта желиш да урадим за тебе?

Насиље над девојкама/женама честа је тема у медијима у последње време. Да ли то указује да га има више, или је реч само о периоду у коме се нешто увек присутно више потенцира?
Насиља је од увек било, а плашим се - и биће. Статистика је несигурна работа, посебно ако узмете у обзир од када се бројке рачунају... Свакако су се променили медији: има их више, бржи су, једна информација зачас обиђе земаљску куглу, а камоли ову нашу Србијицу. И морал је променљива категорија: данас важе другачија правила прихватљивог понашања него пре 10, 20, 30 година. И закони су се променили - није прошло много времена од тада, али људи брзо заборављају. Нешто што је пре само 30 година било прихватљиво и толерисало се, данас је препознато не само као неприхватљиво, него као озбиљно кривично дело.

У фокус смо ставили насиље над женама, али оба пола су изложена. Да ли су мушкарци подједнако уплашени, постиђени када доживе насиље?

Глупо је мерити, али можда и више. Ми смо и даље патријахално друштво, наше дечаке васпитавамо да буду мушкарчине - храбри, снажни, чврсти... И даље чујем „Ма шта цмиздриш као нека девојчица?!“... Дечак, младић, мушкарац који трпи насиље практично треба да призна да „није довољно мушкарац“. То је огроман притисак.

Можда и најчешћа констатација дела јавности о жртви насиља (или је боље рећи особи која је доживела насиље) зашто је ћутала у периоду између чина насиља и тренутка када је одлучила да о томе говори. Шта је узрок томе, и да ли уопште треба поставити такво питање неком ко је доживео трауму?

Мислим да уопште нисмо свесни колико питање зашто уме да буде агресивно. Зашто си ово овако, зашто ниси оно онако... Људи моји, па ми кад смо бесни пошизимо кад нас неко пита - што си бесна? Чак и у најбаналнијим животним ситуацијама ово питање код било које особе окида осећање кривице, јер нас баца у прошлост и јер безобразно подразумева да је наше понашање 100% рационално и да се све може објаснити. Траума мења људе. То мењање - разбијање и поновно спајање разбијених делова траје и траје и, да вам кажем, много боли. Не, не треба да питамо зашто. Треба да питамо - постоји ли начин да ти помогнем, шта желиш да урадим за тебе?

Неретко жене, оне које нису непосредне жртве, траже оправдање за починиоца, односно насилника и веома су „гласне“ у својим коментарима и одбранама.

И жене су способне за насиље. Неке од тих гласноговорница можда и саме врше насиље, али то у анонимности сајберспејса не можемо знати. Одговор можемо тражити и на другој страни. Има један психолошки појам, „идентификација са агресором“ - затвореници које чувари затвора промовишу у своје „сараднике“ понашају се према другим затвореницима горе и суровије него сами чувари. Жене које бране насилнике над другим женама од осећања угрожености несвесно се штите тако што бирају позицију која је безбеднија - буду „на страни“ насилника, идентификују се са њим. Не бих се изненадила да управо жене које се тако понашају заправо и саме трпе насиље у овом или оном облику.

Колективна одговорност постоји само као збир личних одговорности. Да бисмо се мењали на друштвеном нивоу потребно је много рада на индивидуалном плану

Друштвене мреже су одавно најзаступљенији медиј комуникације и управо на њима је присутан највиши степен агресије. Где можемо тражити узрок акумулиране агресије и мржње свеприсутне на социјалним мрежама?

Уопште нисам сигурна колико је ту реч о акумулираној агресији, а колико о нечем другом. Ови данашњи клинци украли су од Енглеза израз за особу која тражи пажњу по сваку цену - attention whore. Нећу преводити овај израз не само зато што сте фина новина, него и зато што је у нашем језику ова реч женског рода, а верујте ми на реч, и мушкарци и жене без разлике данас ће урадити и рећи свашта за 100 лајкова, шерова и ретвитова. Е сад, друштвене мреже живе од нас, ми смо производ који оне продају, а да би нас што скупље продале, подстичу нас да будемо што активнији. А да бисмо били активни и популарни, треба да будемо упадљиви. Најлакши начин да будеш упадљив је да агресивно провоцираш. Људима је главни специјалитет да сопствено мишљење представе као непорециву чињеницу. Једину реалну корист од свих тих ружних речи имају власници друштвених мрежа.


Фокус многих кампања у борби против насиља над женама је указивање јавности да ти случајеви нису нешто што је питање појединца, породице у коме се оно догађа, већ шири проблем. Слогани попут „Ниси сама. Тиче нас се“ су, на први поглед добро прихваћени, али када се догоди конкретна ситуација, реакције су другачије. Због чега, ако не сви, онда већина оних који не доживљавају/нису доживели насиље, окреће главу од других особа чије је искуство супротно?

Можда ћете се изненадити, али људски род баш и није тако алтруистичан како некад делује; истраживања из социјалне психологије то су показала још давних 60-тих и 70-тих година прошлог века. Знате, ми волимо да судимо другима, волимо да износимо своја мишљења, али кад дође до конкретног деловања онда не волимо да се „петљамо у туђа посла“. Онда прораде клишеи - није моје да се мешам, свака прича има две стране, ни једно добро дело не прође некажњено, бла-бла. Заправо се плашимо, а свашта ћемо рећи како бисмо рационализовали своје нечињење. Волимо да мислимо да бисмо ми у некој сличној ситуацији били паметнији и да бисмо се боље снашли. Тако се тешимо.

pixabay

Колико су младе девојке свесне шта је све насиље? Многи под појмом подразумевају искључиво физички облик, занемарујући повишен тон, непримерен речник, додир, као један од облика недозвољеног понашања?

Не довољно. Знате, сад кад бисмо их онако школски преслишавали, већина њих би исправно објаснила дефиницију и физичког и вербалног и сексуалног насиља. Међутим, исте те цуре рећи ће да им је прихватљиво да „послушају момка“ и не изађу у град са другарицама или не носе омиљену хаљину јер је прекратка и јер „он то тражи јер је воли“. Исте те девојчице неће ни трепнути на неку мизогину глупост коју извали професор „јер је он такав“. Верујте, схватиће то олако и неће ни поменути родитељима.

Постоји ли проблем друштва, баш у конекцији са претходним питањем. Постоји ли опасност за, пре свега младе девојке, да неке манифестације насиља, које и оне осећају као такве, друштво посматра другачије и да се због страха од реакције околине, неразумевања људи, често и најближих повинују већини и тако „осуде“ себе на ћутање?
Осећање кривице је моћан ућуткивач, а жртве насиља често криве себе. Или верују да су нечим то испровоцирале, нечим „заслужиле“ (мрзим ту реч!) или верују да су саме то требале да спрече. Нервирају ме и реченице које почињу са „ми као друштво...“. Колективна одговорност постоји само као збир личних одговорности. Да бисмо се мењали на друштвеном нивоу потребно је много рада на индивидуалном плану. За младе људе „друштво“ су људи око њих. Родитељи, фамилија, професори, пријатељи. Не знамо коме ће се од нас обратити за помоћ. Прва особа којој се обрате је као служба хитне медицинске помоћи: од њене реакције зависи шта ће бити даље, а не од друштва у целини. Јасно ми је зашто жртве ћуте. Они којима се жртве обрате за помоћ не смеју да ћуте.

Када се сазна да је жена доживела насиље једном, или се оно понавља одређен временски период, често буду изненађени и најближи, породица, круг пријатеља. Да ли најближи заиста не виде да је крај њих неко ко се суочава са проблемом или не желе да виде, тражећи друго оправдање?
Могуће је гледати и не видети. Насилници немају на челу етикету на којој пише „насилник“, нити онима који трпе насиље на челу пише „жртва“. Жртве су преплављене страхом, осећањем беспомоћности и (ирационалне) кривице, насиље доживљавају као сопствену срамоту и ћуте, модрице на кожи крију одећом и шминком, а модрице на души се ионако не виде голим оком. Људи емоционално и понашајно не реагују на оно што се дешава, него на значење које су дали ономе што се дешава. Какво ћемо значење приписати ономе што смо видели зависи од много чега - нашег система вредности, васпитања, искуства... Обучени професионалац може да повеже различите сигнале које запази и да посумња да се нешто дешава, лаик баш и не. Људи не разумеју компликовану динамику између насилника и жртве и зато чак и кад нешто посумњају, одагнају своје сумње и кажу „ма нее, шта ми пада на памет, знала бих, рекла би она мени...“.

Стиче се утисак како смо друштво крајности, а увек је најбоља средина. Конкретан случај насиља у оквиру Школе глуме „Ствар срца“ отворио је једно важно питање где се родитељи суочавају са изазовом поверења по питању одређених школа којих има у целој Србији. Ваш савет, где пронаћи средину између екстрема по коме су све установе исте и у свакој постоји насиље, те стога нема потребе да се било шта похађа и другог крајњег случаја у коме је све то измишљено због некакве завере, рушења угледа познате личности и сл.

Ја сам СФРЈ дете. Не пада ми на памет да идеализујем прошлост, али чињеница је да смо се сви ми играли сами напољу без присуства одраслих, а да су се практично све ваннаставне активности организовале - у школи. Не кажем да је „било боље“, али реално, родитељима је било лакше: ако нешто забрљамо, учитељи изрибају њих на родитељском, онда они изрибају нас код куће и то је то. Они не доводе у питање ауторитет учитеља (чак ни када нас вуку за зулуфе и гађају кредом), деца не доводе у питање ауторитет учитеља и родитеља, крај приче. У ондашњем васпитном моделу децу су васпитавали да буду послушна. Ми сада хоћемо да нам деца буду срећна. Ја се залажем да васпитавамо одговорну, а не послушну децу, а да ли ће бити срећна зависи од њих, а не од нас. Послушна деца на крају слушају сваки ауторитет, какав год да је, па ће слушати и насилника. Што се разних „школица“ тиче, наравно да нису све исте, као што нису иста сва деца ни сви родитељи. Шта могу друго да кажем него - три пута мерите, једном сеците. Проверите, проверите, проверите - ако ништа друго, искористите друштвене мреже у добре сврхе. Разговарајте са дететом кад се врати из „школице“. Немојте бити бољи и паметнији тренери од тренера ни бољи и паметнији учитељи од учитељице, али немојте дозволити да вас враћају са степеница.

Због чега се неретко као аргумент за непримерено понашање према женама наводе еманципација и феминистички покрети, односно да својим ангажовањем на различитим пољима „не поштују ауторитете“ и да имају превише „слободе“? Ко је заправо арбитар који треба/може и сме да одлучује о количини нечије/наше слободе?
Нама нико није уделио права, стичемо их својим рођењем. Није важно ког смо пола и ког смо рода, које боје, права смо стекли рођењем, а загарантована су нам Уставом, највишим законодавним актом једне државе, а онда и неким другим законима. Самозваним арбитрима предлажем да прочитају и поштују Устав и законе.