Др Драган Шобић оснивач максилофацијалне хирургије у Шапцу: Уметност хирургије

“На петој години факултета сам видео операције из максилофацијалне хирургије – пластику носа, ушију, реконструктивну хирургију. Уметност у хирургији је да се уради операција и да пацијент после завршеног лечења изгледа нормално, да може да настави да живи, врати се на посао и да не изазива згражавање и чуђење. Пластична хирургија не служи само томе да неко буде лепши”, прича за Глас Подриња др Драган Шобић

Човек који је основао службу Максилофацијалне хирургије у Шапцу и подигао је на ниво терцијалних установа, специјалиста максилофацијалне хирургије др Драган Шобић одлази из шабачке Опште болнице у заслужену пензију. Од сада ће радити само приватно.

Шабац као професионални приоритет
Многи наши изузетни специјалисти су отишли да раде у иностранству, због уређенијег система, сигурности или веће плате. Др Драгану Шобићу иностранство никада није било опција.
-Био сам на усавршавању у Италији, на Медицинском факултету у Анкони. Видео сам да су техника и начин рада слични нашем, а није ми био приротет зарада, остао сам да радим овде и развијам службу максилофацијлане хирургије. Драго ми је да наставља да ради и када ја одем, а остају да је воде два изванредна лекара, истиче др Шобић.

Његови пацијенти у њега имају безрезервно поверење и кажу да би своју главу поверили само у његове руке. Ипак, др Шобић не жели да ово буде прича о њему него о служби максилофацијалне хирургије.
-Пацијента ког пошаљемо у Београд са дијагнозом и треба да се оперише, врате га у Шабац да се та операција обави, уместо на некој од клиника. Ни једна општа болница у Србији такве операције не ради, само клинички центри. Ни једна регионална болница у Србији није успела да подигне максилофацијалну хирургију на тај ниво, односно са секундарног на терцијални. На одељењу су остала два одлична лекара. Заједно смо чинили тим који је увек истицан као најбоља екипа максилофацијалних хирурга на секундарном нивоу, наводи др Драган Шобић.

Специјализацију је обављао на ВМА, у Клиничком центру Србије и на Стоматолошком факултету. По завршетку се вратио у Шабац и основао одсек при оториноларингологији и формирао тим који чине још др Милутин Икодиновић и др Слободан Савић

Пут до формирања овог успешног тима почео је ‘90-их година одласком др Шобића на специјализацију. Тадашње руководство Опште болнице препознало је потребу за стварањем службе максилофацијалне хирургије у Шапцу. Др Шобић заволео је ову грану медицине на петој години факултета.
-Медицински факултет сам уписао на наговор других. Нико у породици ми није био лекар и нисам имао додира са тим позивом. На петој години факултета сам видео операције из максилофацијалне хирургије – пластику носа, ушију, реконструктивну хирургију. Свидело ми се и тада сам схватио да желим тиме да се бавим, каже др Шобић.

Када човек нема уво, направимо му уво. Нема језик, направимо му језик. Пластична хирургија не служи само томе да неко буде лепши. Свако ко дође на пластичну операцију треба да прође преглед психијатра и психолога који ће дати одобрење

Специјализацију је обављао на ВМА, у Клиничком центру Србије и на Стоматолошком факултету. По завршетку се вратио у Шабац и основао одсек при оториноларингологији и формирао тим који чине још др Милутин Икодиновић и др Слободан Савић.

-Да бисмо могли да радимо операције морали смо да формирамо и тим сестара инструментарки који чине: Данка Шимон, Биљана Петровић, Катарина Томић, Катарина Гвозденовић и Лепа Марковић. Поред сестара у сали требало је офирмити и екипу сестара на одељењу, које ће испратити пацијенте после операције 10 – 15 дана, а некада и дуже, наводи др Шобић.

Максилофацијална хирургија састоји се од трауматологије (прелома костију лица и вилице), онколошке хирургије (тумора), пластичне и реконструктивне хирургије и инфекција. Ожиљци од операција који се овде обављају не могу се сакрити гардеробом. Поред решења здравственог проблема, лекари морају да воде рачуна и о томе да захват касније буде што мање видљив, а да пацијент нормално настави живот.
-Постоје велики захвати када се раде операције које трају 7-8 сати. Обично се тада раде реконструкције.
Код ампутације језика реконструкција се ради од грудног мишића, кости са кука и ребара се премештају и формира се лице. Уметност у хирургији је да се уради операција и да пацијент после завршеног лечења изгледа нормално, да може да настави да живи, врати се на посао и да не изазива згражавање и чуђење.

Због тога је ова хирургија тако захтевна. Поред одговарајућег тима, потребни су и специјални инструменти. Све је то требало набавити на почетку. Морала је и анестезија да се прилагоди. Такође, колеге са ОРЛ иду са нама у салу и помажу нам да што боље урадимо операције, наводи др Шобић.
Раду максилофацијалне хирургије помажу готово све друге службе: анестезиологија, патологија, лабораторија, рендген, трансфузија... На почетку рада службе у Шапцу долазили су професори са клиника из Новог Сада, Београда, са ВМА, који су несебично помагали да се служба развије и постане оно што је данас.

Наш саговорник пластичну и реконструктивну хирургију издваја као оно што је највише волео и желео да ради. Прави разлику између пластичне хирургије која пацијенту помаже и она која нема везе се медицином и представља бизнис.

-Када човек нема уво, направимо му уво. Нема језик, направимо му језик. Пластична хирургија не служи само томе да неко буде лепши. Свако ко дође на пластичну операцију треба да прође преглед психијатра и психолога који ће дати одобрење. Пацијент треба да може да поднесе и успех и неуспех операције. Не може свака операција да успе у пацијентовим очима. Уради се све како треба, али пацијент буде незадовољан из неког разлога. Некада буду толико одушевљени операцијом да не могу да поднесу други лик у огледалу, наводи др Шобић.

Каже да се рад у болници заснива на трауматологији, онколошкој хирургији и инфекцијама. Пластична и реконструктивна хирургија долазе тек после тога.

Као човеку му најтеже пада када је пацијент млад човек са малигном болешћу. Тешко је и када дођу “запуштени” случајеви.
-Тешко је и психички и физички. Тешко је, пре свега, саопштити пацијенту дијагнозу, а после све урадити тако да он може да се врати нормалном животу. Долазе и толико “запуштени” случајеви да можемо само да дамо терапију која ће им продужити живот. Меланоми су велики проблем. Не морају да буду увек на кожи, него се појаве и на слузокожи и нису видљиви, тако да пацијенти често дођу са метастазама. Медицина још није толико напредовала да може све да открије на време. Сада се сматра да је излечив сваки тумор који се открије на време, наводи др Шобић.

Усавршавајући се на овом послу, кроз бројна предавања, сазнао је и да су најчешћи узрок малигних болести присуство пестицида и хормона у храни. Здрава храна, поред психичког и физичког одмора, била је један од главних разлога зашто је купио имање у селу где сада сам гаји храну. Као дете из града, није се разумео ни у шта. Комшија му је помагао, тако да је и рад на сеоском домаћинству још једна област у којој се успешно усавршио.

По одласку из Болнице, поред приватне праксе и рада на имању, др Шобић ће наставити рад и као судски вештак. За службу максиофацијалне хирургије не брине, јер је оставља у сигурним рукама