Инфо

30. јул 2021.30. јул 2021.
IN MEMORIAM МЛАДЕН ОГЊАНОВИЋ (1950-2021): Мирис бензина уместо мастикса

IN MEMORIAM МЛАДЕН ОГЊАНОВИЋ (1950-2021): Мирис бензина уместо мастикса

Рођен си у позоришној згради, живео си ту годинама са породицом на првом спрату, где су некада били станови. Мајка ти је била глумица, отац режисер. Изгледа да је сцена у Твом животу била неизбежна?

- Играм од седме године, играо сам у позоришту и док сам ишао у основну и средњу школу, а сад имам 63 године, па ти види... Имам 41 годину радног стажа и 54 незваничног. Значи, више од пола века на сцени. Не само да је било неизбежно, него и добро. Маштао сам да будем пилот, али је глума победила и драго ми је због тога. Мој отац, Александар Огњановић је почео у Шапцу, одатле је отишао у Нови Сад, па у Београд, где је био један од оснивача Београдског драмског и Позоришта на Теразијама. Мајка, Загорка Исаковић, велика српска глумица, прерано је отишла у пензију, чак је једно време била непожељна као ћерка народног непријатеља кога су партизани убили. Касније јој је отац рехабилитован и враћено јој је имање, али, то више није битно. Имала је понуде и прешла у Београд и Нови Сад да игра, али, није могла тамо да живи и ради због деце која су била мала – моје сестре Огњанке, која је такође глумица, и мене. Иначе, ко зна где би јој био крај. Што се мене тиче, некако ми је нормално да завршим каријеру тамо где сам и започео – у свом граду.

За Мићу у „Гимнастици са два цванцика“, награђен је на Сусретима „Јоаким Вујић“, Свечаностима „Љубиша Јовановић“ и Данима комедије у Јагодини. На „Јоакиму“ је награђен за улогу Фјодора из „Кокошке“ и Милоја из „Власти“. За Милоја му је припало и признање на Нушићевим данима у Смедереву. На „Данима Зорана Радмиловића“ у Зајечару, уручена су му два „Зоранова брка“ ( а Млађа је један од ретких глумаца коме је припао пар бркова), уручена су му – први за Капетана Ивулића у „Буздовану“, а други за Патрона Фуртеа у „Рибарским свађама“. Најваће признање, статуету Ћуран на Данима комедије, добио је за Борка Грацина у „Мрешћењу шарана“.


У време Твог одрастања, у Шабачком позоришту је била плејада сјајних глумаца и редитеља - Теја Тадић, Ракитин, Мира Ступица и други... Били су то добри учитељи?
- Дефинитивно. Касније су дошли Бата Глишић, Живан Петровић, Цане Фирауновић, Раде Михајловић, Сима Крстовић, Борис Ковач...Имало се од кога учити и вредело је, бар у то време, бавити се овим послом. Сад су нека друга времена, све је девастирано, нема поштовања, нема правог односа према послу. Сећам се да сам био срећан да могу да одем да купим новине неком ко ме замоли, да уступим место, да одем по бурек или врућ хлеб и чекам по пола сата у реду да бих донео чика Раши Гојкићу или неком другом. Али, то је сада само давно прошло време.

Од тада, све се променило, не само у позоришту, него у свим сферама живота. Свет се променио. Али, да се вратимо на Твоју причу.
- Имао сам срећу да радим, одиграо сам између 250 и 300 улога. Прошао сам, захваљујући овом послу, много позоришта, бивао сам на свим даскама које живот значе од Словеније до Македоније. Сматрао сам да је добро изаћи из свог атара, тако да сам једно време био и Београду, играо три године у Бухи, у Стеријином позоришту у Вршцу, у Тузли и Сарајеву. Говорили су ми да не идем из Бухе, Атељеа, Теразија, али, ја сам одлучио да се вратим из приватних разлога. Све има своје, не жалим ни због чега. Био сам овде десет година, више од деценије изван Шапца и последњих 20 година сам овде, у свом граду.

Шта памтиш понајбоље, које су најлепше, најјасније, најведрије слике из читавог глумачког периода?
- Тешко је то памтити. Најдраже су ми оне улоге за које сам награђиван, али имам доста тога што је вредно и што је остало негде уписано. Најдраже ми је било, кад сам био дечак, пођем у школу, па улетим у позориште и сакријем се, чекам по сат, сат и по да почне проба и онда гледам. Кад заврше, домар закључа позориште, а ја останем сам, онда палим светло и витлам по позорници, измишљам, играм. Довлачио сам и друштво из улице кришом кроз један прозор ког више нема, да се мачујемо се, играмо Капетана Џона Пиплфокса и тако. Углавном, био сам ту и морало је да се догоди то што се догодило. Цела породица у овом послу, једини жал који остаје је што се прекида глумачка лоза Огњановић. Анастасија, ћерка моје сестре Огњанке, је глумица и удата је за глумца (Манду), али, њена деца нису заинтересована за позориште...Моја ћерка је филолог. Завршила је кинески, енглески, француски и немачки језик. Стално је на путу Немачка – Кина, завршава докторат. Глума је никада није привлачила. Полако се губи та нит, али, нема везе, све је то живот.

То је пре правило, него изузетак. Постоји теза је да се уметничка црта ломи и прекида у четвртом колену.

- Ма добро, нека су живи и здрави.
Уосталом, и сам си увек говорио да има живота и изван позоришта?
- Јесам. Не волим мистикицију глумачког позива, ја сам обичан човек. Увек сам говорио да и те како има живота изван позоришта са проблемима или без, али, све то остављамо испред прага. Кад имам пробу или представу, ја сам у позоришту, ван тога ме нема. Моји најбољи пријатељи су столари, електричари, аутомеханичари... Покренуо сам и Тјунин клуб Шабац. Ми, да се жаргонски изразим, „буџимо“ аутомобиле, идемо на скупове, трке. Моја страст сада је мирис бензина којег сам заменио мирисом мастикса за лепљење бркова и браде. Идем по гаражама, правимо аутомобиле, дотерујемо их... Сваког викенда смо негде на скуповима и тркачким стазама. Сви ме воле, најстарији сам члан у Србији. Адреналин је ту као и у театру.

Може ли глумац да оде у пензију?
- Шекспир је рекао: „Кад глумац оде у пензију, шта ради? Ништа. Наставља да глуми“. Ја се надам да ћу наставити и даље да играм, још увек осећам да сам способан, да имам енергију, волим тај посао, мада му никад нисам робовао. Да нисам био лењ, где би ми био крај? Као млад глумац, добио сам награду, овде у Шапцу, на Сусретима Љубиша Јовановић. Председник жирија је био Фабијан Шоваговић, а Раде Шербеџија и ја смо поделили награду. Имам и ту фотографију. То ми је нешто најдраже. И Фестивали који су некад били у оквиру те велике наше некадашње земље, много су више значили него ови сад. И данас има пуно Фестивала, али, то више није то што је некад било. Ни награде немају тежину као некад.

Дакле, настављаш да играш у позоришту и ван њега?
- Како да не? Сад имам времена. Питали су ме да правимо прославу. Зашто? Ту сам, долазићу, играћу. Не волим спектакле, нисам ја за те ствари. Мени то многи замерају, не могу да ме разумеју. Више волим сад да седнем у ауто и одем на Мишенлук са младим људима, а у позориште ћу доћи и одрадити свој посао без икаквих проблема. Много сам играо и то какве улоге, са квалитетним редитељима, од Беловића, преко Никите Миливојевића, до Кокана Младеновића и Сулејмана Купусовића. Наиграо сам се, из представе у представу, са малим предахом од десетак дана. Наилазило је засићење, то је нормално, није лако, трудио сам се да се не понављам, да не улетим у клише, увек сам са новом енергијом улазио у следећу представу. Нисам бежао од посла, никад нисам вратио улогу, никад побегао од малог задатка. А што се сујете тиче, то мене не интересује. Нека прича ко шта хоће, ја не учествујем у томе, нормалан сам човек.

Најновији број

14. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa