Инфо

17. септембар 2021.17. сеп 2021.
Двор господара Јеврема

Двор господара Јеврема

ЉУБИША ЂУКИЋ: ТАМО АМО ПО АНАЛИМА
КОЊИЧКОГ СПОРТА У ШАПЦУ И ОКОЛИНИ ( 1 )

Ергела Јеврема Обреновића

Коњи су у граду кога именом Малог Париза назваше и околним селима Мачве, Поцерине, Посавотамнаве и Срема, одувек били мерило вредности и посебне виђености. Овдашњи људи су због тога посебно срећни. Јесте време прохујало као вихор али овде често с усхићењем говоре да ни краљев коњ никада није могао бити бољи од њиховог. Радују се овим племенитим животињама у свакој прилици, а данас све чешће на тркачкој стази. Остала су сећања у причи, песми и на већ пожутелим фотографијама. Тако је било некада, тако је и данас
Као много тога другог и ова шабачка прича почиње од Јеврема Обреновића. Млађи брат књаза Милоша био је управитељ Шабачке нахије од 1816. до 1831. године. Млад, очит, виспрен, успео је брзо да својим доласком у помало уснулу варош на граници двеју царевина, донесе уз остало, ведар дух, европске манире понашања, престиж и опхођење по мери савременог света до чега је многима било веома стало.

КОЊУШНИЦЕ ПО УГЛЕДУ НА БЕЧКЕ
Овога пута не говоримо о првом клавиру на коме је Јевремова ћерка Анка уз помоћ учитеља, између осталих Немца Шлезингера, којег јој је ангажовао отац, изводила прекрасне акорде, који су одзвањали са прозора Јевремовог „Белог двора“, док су се из престоног Београда чуле гусле и шаргије, не говоримо ни о првом кревету у граду крај Саве који именом Малог Париза, назваше, нити о првим застакљеним прозорима. Више нам је стало до чињенице да се Јеврем возао у прекрасном фијакеру, кога су вукли прелепи, накинђурени белци, о чему најбоље говори једна анегдота из тог времена, када се књаз Милош са Љубицом у Крагујевцу, возио таљигама, које су вукли волови, а његов брат и снаха башкарили у раскоши за то доба.

Јеврем Обреновић


Старешина Шапца, Јеврем Обреновић је имао велику ергелу коња, којој је посвећивао посебну пажњу


Наравно, о коњима је реч. Одувек су били мерило вредности и посебне виђености. Познато је да се виђен човек може постати по разним основама, али ако је то по основу коња, та виђеност је посебна. О томе сведоче и многе урамљене фотографије на зидовима кућа. Доста је оних са тркачких стаза, али и из војске. Коњаници су одувек били елита.

Старешина Шапца, Јеврем Обреновић је имао велику ергелу коња, којој је посвећивао посебну пажњу. Бројним гостима који су код њега долазили показивао је своје љубимце, а сам је често волео да јаше и доста времена проводио баш на коњу.

Хроничари су забележили да је унутрашње просторије своје ергеле уредио према оним царским коњушницама које су се могле видети у Бечу. Кад се шетао ходником коњушнице, чинио је то вешто прикривајући незнатно шепање на једну ногу, које је зарадио у затвору београдске тврђаве, где је тамновао неко време.

Штале је опремио најсавременијим материјалом тог доба, да би коњима станиште учинио што удобнијим. Шепурили су се код њега ови лепотани штала, потврђујући господарево залагање за европске стандарде у живљењу.

Штале господара Јеврема налазиле су се на његовом имању у Муселину, приградском насељу Шапца, које је касније по Јеврему добило име Јевремовац. Господар је у јесен 1829. Године у част рођења свог сина Милоша, који је према историјским белешкама добио име по стрицу, књазу Милошу, организовао незаборавно коњичко надметање. Трка коња је била од великог моста у Дреновцу до шабачког Пристаништа. Дужина те стазе око осам километара.

Литература: мр Милан Јевтић „100 година коњичког спорта у Шапцу; Фотографије Јеврема Обреновића и његовог двора у Шапцу пресликане из исте књиге; Часопис “Код 21”; Ненад Јовановић коњарство у Шапцу од времена господара Јеврема до Елдорада.



Пристигло је, описују историчари много света из Шабачке и Ваљевске нахије, да прате такмичење. У првом плану су били, наравно Јеврем и кум му прота Матеја Ненадовић. Виђен је ту и Никола Луњевица, те много других познатих лица, тог доба, трговци, лађари... пишу новине. Победнички стуб је био код Скеле, крај Саве. Ту су били разапети многи шатори. У неким се, кажу пекла кафа.

Такмичари су се тада равнали по једеку ( конопац ), који се при старту трке тргне у страну или пусти на земљу. То је значило да коњи могу да крену.

„ За награде је припремљен један танковијаст алатаст ат, потом један во, па башчалук, ован јабука и у њој дукат, рог овнујски напуњен са неколико рубина, па зачепљен...“, записали су хроничари.

ВЛАСТ УЗ КОЊАРСТВО
И касније је власт у Србији давала велики значај коњарству, као стратешком, привредном и војном потенцијалу државе. Народ је коње и у Подрињу почео све више да користи при обради земље, а војска је за своје потребе почела да уз добре цене откупљује квалитетна тркачка и вучна грла. Из иностранства су о државном трошку, набављани расни пастуви, а коњичке трке уз наградне изложбе коња, посебно кобила са ждребадима, подстицане су специјалним новчаним наградама.

Фото Глас Подриња: Мома Росић


Сећам се једног догађаја из Првог светског рата, када је неки француски официр разменио своју ждребну кобилу за неког нашег коња. То се догодило у богатом домаћинству Раде Ерића, чувеног коњара из Мачванског Метковића. Приликом те размене официр је упозорио домаћина да је кобила расна и носи расно ждребе. Доказало се касније да је све тако, као што је официр говорио. У сарадњи са Ерићима, почела је и штала Росића. Сећам се првих трка у пољу измеђуМетковића и Глушаца, каже Момчило Росић из Глушаца, данас пензионер који је са својом браћом ( Штала браће Росић) остварио много значајних победа у коњичком спорту.

Њихови најпознатији коњи били су Моника, победница Мачванског дербија и Ломбардо који је освојио највише трофеја. Од 39 стартова само три пута није био у плацу, како коњари воле да кажу ( међу прва три коња на циљу). Момчило посебно говори о величанственој победи његовог Ломбарда у Пожаревцу, када је шездесетих година на чувеним Љубичевским коњичким играма, за њушку био испред, тада чувеног Близара и освојио прву награду вредну 4.000 тадашњих немачких марака. Писале су о томе многе новине, а специфичност је била и чињеница да је један полукрвњак, победио коња чисте пунокрвне енглеске расе. Увече трке бољи познаваоци овог спорта типовали су на тада чувену Тину и Близара. Ломбардо је свима „помрсио рачуне“, а радости и весељу његових бројних навијача није било краја.

Мома је кући донео од укупне новчане награде само 400 немачких марака, али пажња са којом су га у селу дочекали, граничи се са оном, као да је сам маршал Тито дошао у Глушце.

У следећем броју:
Коло јахача „Кнез Михаило“

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa