18. септембар 2021.18. сеп 2021.
Pixabay
Бизнис и финансије: Рециклирање батерија у Србији би могло да кошта упола мањи него у свету
Укупни трошкови рециклирања батерија на развијеним тржиштима износе 2,68 милиона долара годишње, док би у Србији они могли бити упола мањи због нижих цена рада и других ресурса, пише Бизнис и финансије.
Уз употребу најновијих, много ефикаснијих технологија, годишњи поврат улагања у тој делатности могао би да порасте са тренутних 29,2 одсто на 75 одсто, тврде аналитичари Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД).
Батерије убрзано крче пут ка све већем учешћу на тржишту енергије, са просечним растом испоручене енергије по јединици батерије за око 25.000 мега-ват сати годишње. Процењује се да ће тржиште производње батерија у свету достићи вредност од 56 милијарди долара до 2024. године, а на важност ових уређаја за складиштење енергије у технолошко време указује и чињеница да је Нобелова награда за хемију за 2019. годину додељена пројектантима батерија, наводи Бизнис и финансије.
Међутим, тако велики скок тражње убрзава и потрошњу минерала који су неопходни за производњу батерија, а чији ресурси су ограничени. Примера ради, чак и при најконзервативнијој процени да би производња електричних возила могла нарасти на десет милиона до 2025. године, то би захтевало потрошњу 330.000 метричких тона кобалта, док пројекције указују да ће укупне расположиве залихе износити свега 290.000 метричких тона.
Поред тога, изразито повећање експлоатације природних минерала због потражње за батеријама је у директном сукобу са напорима да се ублаже ефекти климатских промена уз помоћ електричних производа, посебно електричних возила.
Као излаз из ове квадратуре круга све више се промовише повећање рециклаже батерија, која је и даље јако мала у односу на потрошњу. Овај јаз је огроман и у Европској унији, где је у протеклој деценији рециклирано око 30.000 тона ових уређаја, односно тек 13,6 одсто укупно искоришћених батерија.
Највећи проблем у одговарајућем третману ове врсте отпада су батерије које се користе у домаћинствима, што је случај у целом свету имајући у виду процене да 95 одсто нерециклираних батерија потиче управо "из куће".
Препреке су, такође, у још недовољној исплативости рециклаже и опасностима по здравље оних који директно раде са токсичним материјама у овом поступку. Нарочито је сложено рециклирање литијумских батерија, код којих су посебно опасни ванадијум, хром и флуор, и зато се ретко примењује.
"Али са напретком технологија и новим открићима у области хемије, на прагу су и боља решења за ефикасније и мање ризичне поступке у третману батерија. Рачуница се мења и услед све очигледније потребе да се умањи зависност од ограничених сировина. Зато се исплативост сада мери не само на основу рока који је потребан за враћање уложених средстава, већ и процењеног губитка услед недовољне искоришћености рециклаже, па тиме и немогућности да се поново употребе драгоцени репроматеријали", истиче Бизнис и финансије.
У студији НАЛЕД-а се наводи да, према подацима Агенције за заштиту животне средине, у Србији годишње заврши на отпаду у просеку око 1.900 тона истрошених батерија и акумулатора, од чега највећи део чине оловне батерије. Ови подаци, међутим, не обухватају домаћинства, па постоје само незваничне процене да сваки грађанин Србије годишње искористи око килограм батерија, које након употребе завршавају у комуналном отпаду или на дивљим депонијама.
Одатле се батерије "враћају" кроз ланац исхране, тако што токсичне материје, попут гвожђа и кадмијума, завршавају у земљишту и поџемним водама. Још горе је ако се отпад запали, јер тада се отровне честице емитују прво у ваздух, а потом поново доспевају у земљиште и воду.
Главни узроци за мали проценат рециклирања ове врсте отпада су недостатак већих постројења за те намене, слабо развијена сакупљачка мрежа и систем финансијских подстицаја, посебно када је реч о домаћинствима. Тренутно, подстицаји који се дају оператерима за рециклажу и поновну употребу искоришћене електронске опреме, за акумулаторе износе 145 динара по килограму, а за индустријске батерије 14,5 динара по килограму.
У Србији постоји само једно предузеће које се бави извозом искоришћених преносивих батерија, "Југоимпеџ" из Ниша, и његова ћерка фирма "Е-рециклажа". Према подацима те компаније, у 2020. години извезено је 17,173 килограма несортираних отпадних батерија на рециклажу у Немачку.
Имајући у виду да у Србији не постоје подстицаји за оператере који извозе истрошене батерије на даљи третман, они сами сносе трошкове који се крећу од 2,4 евра до четири евра по килограму отпада, наводи се у студији НАЛЕД-а.
Као и у свету, тако и у Србији највише се прикупљају и третирају аутомобилске батерије због своје економске вредности, а просечне количине се процењују на око 11.500 тона годишње.
Извор Бета
Уз употребу најновијих, много ефикаснијих технологија, годишњи поврат улагања у тој делатности могао би да порасте са тренутних 29,2 одсто на 75 одсто, тврде аналитичари Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД).
Батерије убрзано крче пут ка све већем учешћу на тржишту енергије, са просечним растом испоручене енергије по јединици батерије за око 25.000 мега-ват сати годишње. Процењује се да ће тржиште производње батерија у свету достићи вредност од 56 милијарди долара до 2024. године, а на важност ових уређаја за складиштење енергије у технолошко време указује и чињеница да је Нобелова награда за хемију за 2019. годину додељена пројектантима батерија, наводи Бизнис и финансије.
Међутим, тако велики скок тражње убрзава и потрошњу минерала који су неопходни за производњу батерија, а чији ресурси су ограничени. Примера ради, чак и при најконзервативнијој процени да би производња електричних возила могла нарасти на десет милиона до 2025. године, то би захтевало потрошњу 330.000 метричких тона кобалта, док пројекције указују да ће укупне расположиве залихе износити свега 290.000 метричких тона.
Поред тога, изразито повећање експлоатације природних минерала због потражње за батеријама је у директном сукобу са напорима да се ублаже ефекти климатских промена уз помоћ електричних производа, посебно електричних возила.
Као излаз из ове квадратуре круга све више се промовише повећање рециклаже батерија, која је и даље јако мала у односу на потрошњу. Овај јаз је огроман и у Европској унији, где је у протеклој деценији рециклирано око 30.000 тона ових уређаја, односно тек 13,6 одсто укупно искоришћених батерија.
Највећи проблем у одговарајућем третману ове врсте отпада су батерије које се користе у домаћинствима, што је случај у целом свету имајући у виду процене да 95 одсто нерециклираних батерија потиче управо "из куће".
Препреке су, такође, у још недовољној исплативости рециклаже и опасностима по здравље оних који директно раде са токсичним материјама у овом поступку. Нарочито је сложено рециклирање литијумских батерија, код којих су посебно опасни ванадијум, хром и флуор, и зато се ретко примењује.
"Али са напретком технологија и новим открићима у области хемије, на прагу су и боља решења за ефикасније и мање ризичне поступке у третману батерија. Рачуница се мења и услед све очигледније потребе да се умањи зависност од ограничених сировина. Зато се исплативост сада мери не само на основу рока који је потребан за враћање уложених средстава, већ и процењеног губитка услед недовољне искоришћености рециклаже, па тиме и немогућности да се поново употребе драгоцени репроматеријали", истиче Бизнис и финансије.
У студији НАЛЕД-а се наводи да, према подацима Агенције за заштиту животне средине, у Србији годишње заврши на отпаду у просеку око 1.900 тона истрошених батерија и акумулатора, од чега највећи део чине оловне батерије. Ови подаци, међутим, не обухватају домаћинства, па постоје само незваничне процене да сваки грађанин Србије годишње искористи око килограм батерија, које након употребе завршавају у комуналном отпаду или на дивљим депонијама.
Одатле се батерије "враћају" кроз ланац исхране, тако што токсичне материје, попут гвожђа и кадмијума, завршавају у земљишту и поџемним водама. Још горе је ако се отпад запали, јер тада се отровне честице емитују прво у ваздух, а потом поново доспевају у земљиште и воду.
Главни узроци за мали проценат рециклирања ове врсте отпада су недостатак већих постројења за те намене, слабо развијена сакупљачка мрежа и систем финансијских подстицаја, посебно када је реч о домаћинствима. Тренутно, подстицаји који се дају оператерима за рециклажу и поновну употребу искоришћене електронске опреме, за акумулаторе износе 145 динара по килограму, а за индустријске батерије 14,5 динара по килограму.
У Србији постоји само једно предузеће које се бави извозом искоришћених преносивих батерија, "Југоимпеџ" из Ниша, и његова ћерка фирма "Е-рециклажа". Према подацима те компаније, у 2020. години извезено је 17,173 килограма несортираних отпадних батерија на рециклажу у Немачку.
Имајући у виду да у Србији не постоје подстицаји за оператере који извозе истрошене батерије на даљи третман, они сами сносе трошкове који се крећу од 2,4 евра до четири евра по килограму отпада, наводи се у студији НАЛЕД-а.
Као и у свету, тако и у Србији највише се прикупљају и третирају аутомобилске батерије због своје економске вредности, а просечне количине се процењују на око 11.500 тона годишње.
Извор Бета
Актуелно
Најновији број
11. април 2024.
