Ништа није немогуће

Академски сликар Славољуб Мирковић, родом из Шапца, дуго већ живи као слободни уметник у Бечу (Аустрија). Ових дана је у родном граду, припрема изложбу акварела, која ће бити отворена на Малу Госпојину у Шабачкој гимназији.

У разговору за наш лист, схватили смо да је реч о аутентичном сликару, неком ко је свој живот посветио сликарству. Почео је да слика још као дечак, у основној школи, а одлазак у Шкофја Локу (Словенија) изгледа да је био пресудан. На Дечјој ликовној колонији, која је оставила снажан утисак на младића, били су присутна будућа велика имена југословенске ликовне сцене.

Шабац као инспирација

- У памћење ми се урезао призор једног декице како слика аквареле. Већ тада је био прилично стар, а сваки потез му је био један запис. Сећам се да је сликао воду, и то са лакоћом. Како сам старији, све више сликам напољу, аквареле, уље подразумева затворен простор.

СВЕ ЧОВЕКА ОБОГАТИ
„Не кајем се ни за један поступак, све човека обогати. Остварио сам свој дечачки сан, али природно је да чезнем за Шапцем, корени су ми овде, породична кућа на Чавићу, родбина и пријатељи.“

Каже да га је као сликара пејзажисту можда највише определило то што је рођен на Чавићу. У време када је он био дечак, то је био мирн крај, где је могао да ужива у посматрању и осликавању природе. На студијама се бавио предметним сликарством неугледних мотива - железнички вагони, контејнер, цртежом високог реализма, хиперреализмом у разним техникама - оловка у боји, дрвене бојице, акрилик, велик формат. Чини се да је, од свега у чему се окушао и доказао као сликар, себе понајвише пронашао у акварелу.

Акварел као уметнички израз

- Све више ме заокупља акварел, мада се том техником бавим скоро тридесет година. Непосредан је, има драж, сасвим другачију магију у односу на уље и акрилик, подразумева да се директно реагује и брже мисли, односно, преноси запис.

По завршеним основним и постдипломским студијама, једно време је живео у Земуну, као активан члан УЛУС-а. Онда је спаковао кофер и одлучио да оде у Беч, где живи и данас и ради као слободни уметник. То је била храбра одлука, гледано из данашње и наше перспективе. Никада није било лако живети од уметности.

ВЕТАР У ЛЕЂА
„Имао сам окружење које ми је давало подстрек, од наставника Жабаљца у основној школи „Вук Караџић“ до професора Драгише Марсенића у Гимназији. Сретао сам сјајне људе. Сликар аматер Пера Тривановић ми је био од помоћи на почетку. Многима сам захвалан.“

- Две године сам се повремено бавио педагошким радом, бринуо о деци, решавао домаће задатке и бавио креативним радом са њима, али нисам хтео да расипам енергију на додатне послове, све што сам желео је да сликам. Није једноставно, слободан уметник оптерећен је разним дажбинама, али издржао сам. Јесте захтевно, али је могуће.

Имао је среће, каже. Тако обично говоре они који су успели. Међутим, зачепркали смо мало дубље. Испоставило се да је уметник имао велику и несебичну подршку родитеља, пре свега оца Момчила, који је имао слуха за његов таленат и на кредит му, у оно време, куповао прибор и књиге.

СВЕТ ДРУГИМ ОЧИМА
„На студијама сликарства, почео сам себе да доживљавам као посматрача. Када човек има неки задатак, или изазов да нешто решава, онда посматра свет другим очима.“

- Кад сам био гимназијски ђак, купио ми је Џенсонову Историју уметности. Био је то колосалан потез. Мајка ми је била домаћица, а имала је изванредан осећај за боје. Једном је исплела џемпер од различитих вуница, који је био права модерна слика. Сваки ред је био од неколико милиметара - ликовно дело по себи.

ИЗЛОЖБА
„Стало нам је да Шапчани виде свој град из кичице изванредног уметника, о коме сам слушала још као дете. Мој брат, који је ишао са њим у разред, често је причао о његовом дару. Изложба ће бити отворена 21. септембра. Имаћемо и књигу утисака.“
(Маријана Исаковић, директорка Шабачке гимназије)

Иако не пати од носталгије, воли да дође у Шабац и сретне са родбином и пријатељима, посебно на матурским скуповима. Радује се предстојећој изложби и позива све који воле Шабац и сликарство.
М.Ф.

Славољуб Мирковић рођен 1958. године у Шапцу. Завршио је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду и постдипломске студије 1985. Године, у класи професора Раденка Мићевића.
Члан је УЛУС-а од 1983. године. Први пут је самостално излагао у Шапцу 1976. године, а потом и на бројним самосталним и групним изложбама у Југославији и Аустрији. Његова дела се налазе у Народном музеју у Шапцу, Завичајном музеју у Јагодини у Bezirksmuseum-u Wieden у Бечу. Насликао је иконостас и празничне иконе за цркву Успеније пресвете Богородице у Бечу. Од 1991. године живи и ради у Бечу.

“Славољуб Мирковић, сликар из Беча, припада једној од најталентованијих генерацији сликара отшколованих на Факултету ликовних уметности у Београду, током осамдесетих година прошлог века. У класи професора Раденка Мишевића и доцента Чедомира Васића формирала се група младих стваралаца која је расла и формирала се у духу постмодерне. У тој атмосфери однеговане су занимљиве стваралачке личности које су проговориле персоналним језицима експресонистичке сликарске синтаксе и обојиле нашу тадашњу ликовну сцену. Међу њима Славољуб Мирковић је заузео посебно место, тихог, ненаметљивог и сензибилног уметника који је створио лични програм рада, на плану фигуралне слике. Једноставна форма, утишани колорит и испитивање догађаја у ткиву самог призора у потрази за аутентичним, пластичким догађајем, су одлике његових радова тих раних, стваралачких година...”
(Историчарка уметности Бојана Бурић)