Инфо

15. јануар 2023.15. јан 2023.
Проф. др Драган Симић

Проф. др Драган Симић

ДОКТОР МЕДИЦИНЕ ДРАГАН СИМИЋ

Живот је воз у покрету

Текст објављен у "Гласу Подриња" 16.11.2017.године
Непосредан саговорник господских манира, проф. др Драган Симић рођен је у угледној шабачкој породици. Отац Војислав годинама је био директор Београдске банке, а мајка Миланка радила је у Заводу за социјално осигурање. Са братом Владом одрастао је у једном од најлепших делова Шапца, у непосредној близини Великог парка, где је његов отац међу првима саградио кућу, крајем шездесетих година. У то време, на месту где су данас тениски терени, била је велика бара окружена шумом. Детињство му је, каже, било нестварно, “са чамцем и сплавом”. Док је ђаковао у “Натиној”, а потом у “Медицинској” школи, волео је да се бави спортом, играо је рукомет, тренирао кајак и кошарку. Био је мултидисциплинаран, много тога му је “ишло од руке”, али је, у једном тренутку, морао да се определи. Уписао је медицину и није се покајао.

- Јако сам везан за Шабац и дан-данас. Наравно, тамо су ми родитељи, брат и његова породица, родбина… Радује ме сама помисао да идем у кућу у којој сам одрастао. Још увек имам неколико пријатеља из школе, са којима одржавам контакт. Када прошетам улицама Шапца, пуно ми је срце.

Воли да се присећа својих спортских шабачких дана. У “Натиној” школи, физичко му је предавао чувени професор Ђока Петровић, који је “одгајио” већину играча славне екипе “Металопластике”.

- Били смо трећи у Србији у такмичењу основних школа. Лети, кад није било рукомета и кошарке, тренирао сам кајак. Са тренером и тадашњим селектором Велимиром Алексићем, ондашњим олимпијским победником, стигао сам до репрезентације Србије у кајаку. Учествовао сам на једној регати у Швајцарској, након само три месеца бављења кајаком.

Професор Симић припадао је првој генерацији, по некима срећног, по другима несрећног, усмереног образовања. У првој години средње, комплетно одељење из “Натине” пребачено је у Вишу педагошку школу, “а упис у трећу годину је већ јако ограничавао избор факултета”.

- Морам признати да нисам знао куда ћу, родитељи ме нису притискали, а ја сам желео грађевину, или архитектуру (то ми је била велика љубав). Нисам ни сањао да ћу постати лекар. Нико у мојој ближој и даљој породици није носио бели мантил. Међутим, изабрао сам Медицинску школу, фармацеутски смер, где је била оштра конкуренција. Од нас тридесет петоро, вуковаца је било осамнаест, а медицину је уписало шесторо ученика, који су данас успешни лекари. У то време, сви смо морали да носимо униформе са белом крагном, а девојке нису смеле да дођу у панталонама у школу.

Иако су најбоље игранке биле у Шабачкој гимназији, ни оне у “Зеленој” школи нису заостајале, у време када је др Симић био организатор. Играо је кошарку код Степија, али је схватио да, уколико би желео да успе у спорту, морао би много тога да жртвује. А њега је живот водио другим путем. После завршене средње школе, уписао је медицину, отишао из родитељске куће и започео свој пут.

- Није то била лака одлука. Прво, морам рећи да ме је отац саветовао да би требало да имам посао у коме ћу бити самосталан, где ћу имати лични став. Нисам имао никога кога ћу да следим, отишао сам у ту причу са медицином ни сам не знам како, неким стицајем околности. Архитектура ми је остала велика љубав, али кад нешто започнем, не повлачим се, идем напред. Кад сам почео да студирам медицину, архитектура и фармација су отпале.

Сусрет са судбином
Пре факултета, при крају војног рока, отишао је у Дубровник на слободно одсуство. А тамо, у дискотеци на Бабином Куку, упознао је своју будућу супругу, Татјану. “Одакле си?”, питао ју је. “Из Шапца, живим у Београду”, одговорила је. “И ја сам. Шта студираш?” “Медицину.” Када нешто треба да се збуде, догоди се било где, на пример, у Дубровнику.

- То је невероватна прича, судбинска... Тањини родитељи преселили су се у Београд када је она имала десет година. Упознали смо се у Дубровнику, ја сам се сутрадан вратио у војску, а она је отишла у Беч. Када су почела предавања у октобру, у амфитеатру, где је било шесто људи, угледали смо се и препознали.

Заједно су студирали, а кад су дипломирали, осамдесетосме, у фебруару су отишли код Драганових родитеља у Њујорк, где су остали неколико месеци. Вратили су се крајем лета, а венчали 24. септембра, пре двадесетдевет година. Велика су подршка једно другом. Обоје су доктори медицине. Тања је професорка на Институту за медицинску биохемију Медицинског факултета у Београду, где је продекан је за науку. Имају три сина. Најстарији Никола, завршио је економију и ради, средњи Петар, студент је шесте године медицине (најбољи у својој генерацији, са просеком 10,0), а најмлађи Стефан има једанаест година. Питали смо га да ли су му додељене добре карте у старту, или се сам изборио за своју срећу?

- Има ту много и среће и судбине, интуиције и разних обрта очекиваних и неочекиваних догађаја... Живот је као воз који је стално у покрету и ако не ускочиш у неки од вагона, он прође… У основи сваког великог животног успеха је велики рад, организација, истрајност...

Кад је дипломирао, почео је да ради у Институту за фармакологију, где је спремао магистарски рад, код професора Душана Белестина. Желео је да ради са пацијентима, али није било лако наћи посао, ни у оно време. Јављао се на конкурсе.

- Први је био конкурс за четири лекара на ОРЛ. Никад нисам ни сањао да бих, у било којим околностима, радио тамо, али сам морао да конкуришем. Када сам примљен, уместо да будем срећан, обузела ме је велика туга, нисам могао да верујем шта се дешава. Целог викенда, ишчекујући старт на новом послу, био сам невероватно напет. Међутим, у понедељак ујутру, позвао ме је на разговор тадашњи директор ОРЛ Клинике и саопштио ми да су ипак примили неког другог уместо мене. Не само да ми је лакнуло, него ме је обузела невероватна срећа (смех).

Кардиологија је краљица
Убрзо потом, расписан је конкурс на Кардиологији Клиничког центра Србије, за рад у инвазивној дијагностици, у салама за кататеризацију. Тамо је почео да се бави инвазивним дијагностичким процедурама у кардиологији, под супервизијом проф. др Миодрага Остојића. Неколико година касније, када је започела ера стентова и интервенције у акутном инфаркту, пронашао је своје место, а кардиологија је постала његова велика љубав.

- Никада нисам показивао интересовање за реуматологију, хематологију, алергологију, јер је то некако сувише споро за мене. Увек сам тежио брзим дешавањима, акцији, адреналину... Кардиологија је фантастична, јер сте у могућности да, човеку који има тешку коронарну болест и болове услед запушене коронарне артерије, уградите стент и лишите га тегоба за неколико минута. Кардиологија је краљица интерне медицине и засигурно је најлепша.

АНЕГДОТА ИЗ МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ
“Првог дана школе, сећам се, стојим ја сам на ходнику и наилази једна старија госпођа и говори: “Ти, високи?” Ја се осврнем око себе, а она каже: “Ти, ти, узми крпу и мердевине и попни се. Видиш ове кугле по ходнику како су прашњаве”. Ја се чудим шта ми жена прича, не могу да верујем, а она каже: “Ја сам, ако не знаш, директорка Милева”. Ја јој одговорим да не радим то ни код куће, а она мени: “Сад ћеш да радиш”. И тако сам ја, док су се остали смејали, први пут у животу брисао кугле… “

Деведесете је почео да ради на Институту за кардиоваскуларне болести КЦС, потом је специјализирао, па магистрирао, деведесетосме је постао асистент, потом доцент, а две године након доктората, постао је ванредни професор. До краја године би требало да буде изабран у звање редовног професора. Успешан живот.

- Могло је и боље.

- Како то мислите? Па, куд ћете боље? (смех) Доктор сте наука, врхунски стручњак, срећно ожењени, имате три сина?

- Увек може боље. Понекад помислим да сам могао имати бољу каријеру да сам те, осамдесетосме године, остао у Америци. Освојила ме је невероватна брзина живота у Њујорку. Међутим, тада сам био принуђен да се вратим, због недовршеног лекарског стажа и полагања државног испита. Деца су брзо дошла, а посао у Клиничком центру Србије тражио је своју шансу. Од тада, једном годишње одлазим због струке у Америку и сваки пут се истински радујем. То је земља невероватних могућности. Данас, кад вратим филм, помислим да је, можда, требало да одем у Америку. И моји синови ме критикују и кажу да би и њима било много боље...

Док разговамо са актерима фељтона “Успешни Шапцани”, настојимо да “ухватимо” основни тон, боју, главну карактеристику личности. У случају доктора Симића, то је добронамерност, што је привилегија у времену које оскудева добрим људима. Помогао је кад год је био у прилици да помогне. Његов кредо је – Чини добро и добро ће ти се вратити.

- Не би требало радити ништа против своје савести. Дакле, ако ништа не бих урадио свом брату или оцу, нећу ни пацијенту. Медицина је врло комплексна наука и између добре и недовољно добре одлуке за пацијента, може бити суптилна разлика.

Наравно, Шапчани имају посебан третман. Са кардиолозима у шабачкој болници, од којих су неки његови другари из школе, или са факултета, има добру сарадњу. Не само да није заборавио, него негује своје шабачке корене.

- Често недељом позовем мајку и оца и кажем да ћу доћи на ручак. Са Бежанијске косе где живим, дођем за сат времена, ручам, мало попричам са родитељима и вратим се. Прати ме ко кад стигне, обично најмлађи син Стефан. Једном недељно то практикујем, најдуже једном у две недеље и много ми значи. Кад имам времена, изађем, видим се са неким од пријатеља, прошетам. Шабац је данас јако леп град.

М. Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa