Инфо

23. март 2023.23. мар 2023.
Обрад Ковић: Једном новинар, увек новинар

Обрад Ковић: Једном новинар, увек новинар

Радио је осам година као главни уредник листа Глас Подриња, у Комунисту, Експрес Политици (шеф деска), у Привредном прегледу, Радио Југославији као помоћник главног уредника, као уредник информативног и документарног програма у ТВ Политици. Каже да је најважније да човек
не иде путем зла и да се нада да ће памет и доброта победити
Обрад Ковић, дипломирани социолог и новинар у пензији, рођен је 10. јула 1938. године. Основну школу завршио је у родном Богатићу, Гимназију у Шапцу, а Филозофски факултет (група за социологију) у Београду.

Када је пошао у школу, ‘45 није правио разлику између Тита и оца. Такво је време било. Члан партије постао је као гимназијалац, памти и данас, на годишњицу стрељања у Крагујевцу. Био је толико срећан да је, шетајући кроз Шабац, ударио у стуб, а отац Светислав је већ видео каква су времена дошла, „није хтео да понесе зло које је са собом носило то време и и напустио је партију“. Честит и паметан, са завршена два разреда школе, био је ковач и председник општине Богатић. Рекао је сину: „А што ме ниси питао? Јеси ли гледао коло? Како игра коловођа, тако мора и кец“.

Ковић је још као гимназијалац почео је да пише за Глас Подриња.

За осам година, колико сам био уредник, много тога је урађено не само мојом, него и заслугом свих новинара. Глас је догурао до 20.000 тиража


- Сећам се да ме је позвао Душко Лолић, који је тада био главни уредник и рекао ми: .Оковићу (потписивао сам се О. Ковић), напиши нешто о Нати Јеличић, Цалу Јанковићу и Бошку Стојковићу Точкоњи. Почнем ја да пишем, клинац, а треба да напишем целу страну у Гласу, глава ме боли, стављам мараму на главу, ноге у лавор ‘ладне воде... Кад сам написао, однесем приказ Лолићу. Рекао ми је: „Добро ти је ово, али да прочиташ као реферат на некој конференцији. Иди, пиши поново“. Тако се пекао занат. Написао сам поново текст који је објављен на целој страни. После тога су ме примили у стални радни однос ’58 године.

Дружење шабачких и ваљевских новинара на Дивчибарама 1970, Фото: Приватна архива


Тада су у Гласу Подриња били Никола Смиљанић, Драгиша Пењин, Брана Шкулић, Јован Иванковић Курсула. Вита Бујишић је био директор, а Ковић је био најмлађи међу њима. После две године, одлучио је да напусти стални посао да би могао редовно да студира социологију у Београду. Отишао је код друга из генерације, песника Драгољуба Рајића, да „илегалише“ у Студентском граду неколико месеци. Мало га је помагао отац, али је више радио. Имао је и стипендију Среза шабачког (касније ваљевског), добијао је и хонорар од Гласа, јер је писао текстове, носио рукописе и дежурао у штампарији у Влајковићевој улици док лист не изађе.

- Време студија је било толико лепо да ми се није ишло из Студентског града. Имао сам девојку из четвртог блока коју сам касније оженио и добио са њом двоје деце. Драгица је студирала психологију, била бољи студент од мене и чекала да дипломирам.

ПИСАО САМ ИСТИНИТЕ ТЕМЕ
„Радио сам у Гласу Подриња Подринци у револуцији не само о најпознатијим члановима партије, него о обичним људима. Трнџа је био јунак из Рађевине, који је имао чин из Првог светског рата. Када су се, одједном, сукобили Срби, партизани и четници, био је страшно разочаран: Зар је дошло време да пуца брат на брат на брата, кум на кума? То је Глас објавио. Па, Јаков и Јела, које су убили четници зато што су дали уточиште партизанском комесару, Добросаву Радосављевићу Народу. Јаков је био јунак из Првог рата и добитник Карађорђеве звезде. Писао сам истините теме.“


Када се вратио из војске, брзо је дипломирао и са будућом супругом дошао у Шабац.
Она се запослила као шеф професионалне оријентације целог региона у Заводу за запошљавање.
Са посебним пијететом прича о супрузи, која је преминула пре двадесетак година.

- Драгица је била родом из Босне. Замислите да су је, испред усташа, у торбици пренели ‘42 године њени кад су прешли у Србију. Завршила је Учитељску школу у Светозареву (Јагодини), а после психологију у Београду.

С обзиром да је за време студија писао за Глас Подриња и бринуо о њему све време, када се вратио у Шабац, ‘69. потписао је уговор о сталном радном односу. Убрзо је изабран за главног уредника.

- Био сам главни уредник осам година, од ‘70 до ‘78 године. Почео сам да примам младе, талентоване људе. Међу њима су били Драган Филиповић, који се врло брзо определио за радио и телевизију и постао први званични уредник дописништва РТС-а (пре њега је хонорарно радио Брана Шкулић), Зоран Амиџић, фини и васпитан момак, Слободан Ћурчић, Богољуб Арнаутовић (Зука), Гордана Радовановић Стојшић... Формирала се нова екипа. У међувремену, за директора је постављен Милован Ђорђевић Цицибан. Вита Бујишић није више желео да буде директор, већ обичан новинар, носио је магнетофон и снимао разговоре. Био је јако скроман.

Док удариш дланом о длан, прође живот. Ипак је вредело живети. И сада вреди. Увек. Живот има смисла. Надам се да ће памет и доброта победити. Важно је да човек схвати да је мржња сувишна.
А живимо, поново, у времену зла, које се јасно очитује


У браку је добио двоје деце, ванредно талентоване и вредне. О проф. др Милошу Ковићу писали смо у више наврата, а Јелена је завршила студије електротехнике, удала се за колегу и отишла са породицом у Канаду.

Да би подржали децу и омогућили им да реализују своје дарове, Обрад и Драгица одлучили су да се преселе у Београд.

- Желео сам да им обезбедим будућност. Осам година сам путовао док се нисмо преселили. Није то било као сада. Када сам одлазио, предложио сам Веселина Крстића за главног уредника Гласа Подриња.

Карикатура Богољуба Арнаутовића Зуке - “ Обрад Ковић, уредник празних новина “ 1977.


Радио је у Комунисту, Експрес Политици (шеф деска), у Привредном прегледу, Радио Југославији, као помоћник главног уредника и у ТВ Политици, као уредник информативног, потом документарног програма.

- Шта има лепше од тога? Правили смо дивне ствари. Седео сам у канцеларији са Дашићем из Легенди. Када сам напунио 43 године радног стажа, одлучио сам да одем у пензију и то се испоставило као сјајан потез.

СТАНИМИРОВИ ОПАНЦИ
„Седимо мајка Олга, комшија Станимир Рељић из Дреновца и ја. Пијемо кафу. Он прича. Његов отац је, каже, прешао Саву па онда, поред Митровице, изашао код реке Босут, у Шиду. И нађе мене у рову, у вуненим чарапама. Мобилисали су нас, ни опанке нисмо имали. Отац донео белу мачванску торбу, ставио каиш сланине и хлеб, И изуо се да мени да опанке. То вече друг са којим сам био у рову каже: Еј, Станимире, идем ноћас у извиђање, дај ми твоје опанке да не идем у чарапама“. Ја му дам, он погине. Отац се вратио у чарапама,, а мој друг је погинуо у очевим опанцима које нисам ни обуо. То су Станимирови опанци. Каква су то времена била! То је стравична прича из Сремског фронта. Деца су мобилисана из Србије, само су им показали како се рукује оружјем и то је све. Забележио сам ту причу, али је још нисам објавио.“


И данас, у 85-ој, активан је пензионер. У Управном је одбору Удружења новинара Србије (једном новинар, увек новинар), у рукопису му је књига „Трагови сутрашњице“, зборник одабраних старих и на исту тему тему нових текстова у четири поглавља: Завичај, Наслеђе, Страдалници и Странпутице... Са сином Милошем написао је енциклопедију у сликама Срби у Првом светском рату. Радује се деци и унуцима.

- Миша има супругу Вању која је психолог, као моја покојна супруга. Докторирала је на Оксфорду, где су се и упознали. Имају два сина, Петра и Филипа. Јеленина деца су већ одрасла. Најстаријии Михајло већ је завршио електротехнику у Канади и ради. Унука Марија наследила је дар моје супруге и била троструки првак виолине у Канади. Она је лутка моја. Ове године завршава студије виолине у Бечу. Најмлађег Данила, који је средњокшколац, иако је био најбољи виолиниста као дечак, највише интересује фудбал.

Ковић и Цицибан у разговору са драмским уметником Љубишом Јовановићем, Фото: Приватна архива


- Док удариш дланом о длан, прође живот. Ипак је вредело живети. И сада вреди. Увек. Живот има смисла. Надам се да ће памет и доброта победити. Важно је да човек схвати да је мржња сувишна. А живимо, поново, у времену зла, које се јасно очитује.

На наше наизбежно питање: Када бисте могли поново, да ли бисте исто, одговара:
- Волео сам социологију и новинарство. Опет бих исто. Оно што је најважније у животу је да човек не иде путем зла. А грешке су неминовне, као и заблуде.
М.М.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa