4. април 2023.4. апр 2023.
Маја Мердовић (Фото: приватна архива)
Маја Мердовић, најбоља наставница у Србији: Оно што имате у глави је ваше једино богатство
Најбоља наставница у Србији рођена је у Шапцу. Жири који је донео такву одлуку је онај најстрожи, ученички. Реч је о такмичењу уочи сајма образовања EDUFair, који сваке године организује онлајн гласање, а за ову престижну титулу кандидују искључиво ђаци. Тако је професорка енглеског језика и књижевности Маја Мердовић добила највише гласова, а признање јој је уручено протеклог викенда, у недељу, 12. марта, на месту одржавања сајма, у хотелу „Метропол“ у Београду.
Млада наставница у свој радни стаж уписала је пуних 13 година у просвети и очигледно је пронашла рецепт како да својим ђацима пренесе знање и да они у њој препознају доброг педагога. На професионалном путу стекла је искуство у државном и приватном сектору- Техничка школа, Филолошка и сада Савремена гимназија у Београду. Радила је и као сарадник у компанији која се бави језичким усавршавањем у иностранству. Своје знање дугује највише Шабачкој гимназији, Филолошком факултету и сталном стручном усавршавању.
Посматрање часа из перспективе ученика
Тајна успешног рада је постављање у улогу ученика, а то, верује, може бити добар савет и за живот и међуљудске односе.
-Кад имате неке несугласице или неспоразуме са неким, можда се лакше реше ако се посматрају из перспективе оног другог. Тако је исто и у учионици. Нису све наставне јединице занимљиве и морамо да размишљамо о томе на који начин да их представимо како би се ученик ипак заинтересовао да их саслуша. Наравно да то пре свега изискује доста припреме, али и велику способност импровизације. Не можемо доћи неспремни на час, али морамо бити спремни на то да то што смо замислили не тече баш најбоље, без обзира на то колико познајемо разред. Импровизација нам помаже да из њих извучемо најбоље, јер су сви ученици са којима сам радила били пресрећни када они нешто направе, имају свој мали „производ“. Најлакши начин вођења часа је да се ви „сами са собом испричате“, али дугорочно не води ничему- подвлачи.
Чини се да је ново време наметнуло нове методе наставе, али Мердовићева сматра да су ученици и у време њеног школовања ценили наставнике који су улагали додатан труд.
-Чињеница је да је потребно много више залагања наставника зато што је пажња младих много краћа него када смо ми одрастали и ниво концентрације им није висок, а то и искуство потврђује. Инсистирам на томе да је моја улога да то променим ту пресудна, а то успевам једино ако посматрам из њихове перспективе. И ми памтимо професоре који су били креативни, улагали више, били оправдано строги и имали своје системе рада који су ипак били усмерени ка нама, а не само ка оцени и томе да „на папиру“ покажете добар успех, него да имате функционално знање које можете да искористите чиме год одлучите да се бавите- истиче професорка.
Како у искривљеном систему вредности веровати да је управо знање једина вредност коју нам нико не може одузети, када видимо да, бирајући „пречице“, људи око нас боље живе?
Како од проблематичних направити „добре“ лидере одељења
-Живимо у турбулентном поднебљу и никад не знате шта будућност доноси у том смислу, али суштина је да се никад не поредите са људима за које сматрате да су гори од вас. Кад то кажем, мислим на оне који се одлуче за одређене пречице за које је упитно колико су и морално и законски оправдане. Ако ми као појединци никад не бисмо могли да користимо те пречице, не треба да будемо тужни ни што их неко други користи, а опет, систем не санкционише. Некако ми се понекад чини да је то наш усуд. Трудим се да пренесем својим ученицима и младим људима са којима разговарам да је то што они носе у својим главама и што су у стању да направе од онога што су научили и што и даље уче и усавршавају се једино њихово богатство- наглашава Маја и додаје да највећи део ученика са којима ради има жељу да се делом или у потпуности школује у иностранству.
Кроз практичне вежбе предочава им да без реалног знања и вештина то није могуће, а школа је место где се стичу. Не могу сви знати све, али постоји начин на који се ученицима може указати да су погрешили, а да се због тога не осећају постиђено пред осталима. Не могу сви имати петице, то је нормално, не могу сви бити најбољи у свему, али свако може да пружи свој максимум у односу на то колико га наставник препознаје и мотивише. Сваки млад човек може да се претвори у некога ко ће бити функционалан, плодоносан и ко ће желети да допринесе бар нешто том часу.
-Са ученицима имам непосредан однос, али се јасно зна која се граница не прелази. Нисам имала непријатних ситуација по питању непоштовања мог ауторитета и функције у учионици. Када имам адолесценте који су бунтовни, антипротивни и све бојкотују, некако се трудим да од њих на неки начин направим лидере одељења. По добром, наравно, не по лошем. Сваки појединац је по нечему изузетан. Препознате то, наградите га за то што добро ради и онда се он осећа вредним или вреднијим, нема толику потребу да буде у негацији у односу на ваш час, на пример. Онда полако кренем да градим следеће ситуације у којима ћу их навести да седну, уче, раде и труде се колико је то у њиховој моћи и у њиховој пажњи. Самим тим, они су захвални. Не смете им у старту лепити етикете и окарактерисати их као проблематичне. Седмогодишње искуство рада у Техничкој школи ми је помогло да схватим да је једино могуће на овај начин носити се са тим- објашњава.
Шабачка гимназија прозор у свет знања
Велики утицај на њу имало је школовање у Шабачкој гимназији и професори који су допринели знању са којим је пуна самоупоуздања наставила студије и касније каријеру у Београду.
-У свом сазнајном делу, где седите, учите спремате се за будући професионални живот, на мене је Шабачка гимназија имала огроман позитиван утицај. То је место где сам заиста највише научила у погледу формалног образовања и увек с поносом истичем да сам била ученик те школе. Научила ме дисциплини, раду, посвећености и моји професори су знали да препознају рад, труд и таленат. Континуиран рад и посвећеност су заиста довели до добрих резултата. Ако морам да издвојим неког од професора, издвојила бих свог разредног старешину Живку Јовановић. Била је заиста дивна према нама, прави педагог и пријатељ. Сви професори су на нас имали велики утицај и моја генерација је добила много знања и ветар у леђа да наставимо даље- каже она.
Иако је након завршеног факултета остала у Београду, истиче да себе сматра Шапчанком. За наш град је, поред гимназије, веже и оно најважније- породица. Тата Мирољуб, такође професор, председник је Шаховског клуба, док мама ради у правној служби у „Еликсиру“.
-Заиста се трудим да сваки слободан тренутак проведем у Шапцу, када нисам на послу или на усавршавању у иностранству, тако да долазим најмање једном месечно. Родитељи, сестра и блиски пријатељи су ту. Много волим Шабац, везује ме за најлепши део живота, детињство и одрастање. Трудим се да га промовишем на свим могућим местима и меридијанима. То је мој родни град, детињство, најлепши део живота сам провела ту и увек му се радо вратим- закључује Маја.
Млада наставница у свој радни стаж уписала је пуних 13 година у просвети и очигледно је пронашла рецепт како да својим ђацима пренесе знање и да они у њој препознају доброг педагога. На професионалном путу стекла је искуство у државном и приватном сектору- Техничка школа, Филолошка и сада Савремена гимназија у Београду. Радила је и као сарадник у компанији која се бави језичким усавршавањем у иностранству. Своје знање дугује највише Шабачкој гимназији, Филолошком факултету и сталном стручном усавршавању.
Посматрање часа из перспективе ученика
Тајна успешног рада је постављање у улогу ученика, а то, верује, може бити добар савет и за живот и међуљудске односе.
-Кад имате неке несугласице или неспоразуме са неким, можда се лакше реше ако се посматрају из перспективе оног другог. Тако је исто и у учионици. Нису све наставне јединице занимљиве и морамо да размишљамо о томе на који начин да их представимо како би се ученик ипак заинтересовао да их саслуша. Наравно да то пре свега изискује доста припреме, али и велику способност импровизације. Не можемо доћи неспремни на час, али морамо бити спремни на то да то што смо замислили не тече баш најбоље, без обзира на то колико познајемо разред. Импровизација нам помаже да из њих извучемо најбоље, јер су сви ученици са којима сам радила били пресрећни када они нешто направе, имају свој мали „производ“. Најлакши начин вођења часа је да се ви „сами са собом испричате“, али дугорочно не води ничему- подвлачи.
Чини се да је ново време наметнуло нове методе наставе, али Мердовићева сматра да су ученици и у време њеног школовања ценили наставнике који су улагали додатан труд.
-Чињеница је да је потребно много више залагања наставника зато што је пажња младих много краћа него када смо ми одрастали и ниво концентрације им није висок, а то и искуство потврђује. Инсистирам на томе да је моја улога да то променим ту пресудна, а то успевам једино ако посматрам из њихове перспективе. И ми памтимо професоре који су били креативни, улагали више, били оправдано строги и имали своје системе рада који су ипак били усмерени ка нама, а не само ка оцени и томе да „на папиру“ покажете добар успех, него да имате функционално знање које можете да искористите чиме год одлучите да се бавите- истиче професорка.
Како у искривљеном систему вредности веровати да је управо знање једина вредност коју нам нико не може одузети, када видимо да, бирајући „пречице“, људи око нас боље живе?
Како од проблематичних направити „добре“ лидере одељења
-Живимо у турбулентном поднебљу и никад не знате шта будућност доноси у том смислу, али суштина је да се никад не поредите са људима за које сматрате да су гори од вас. Кад то кажем, мислим на оне који се одлуче за одређене пречице за које је упитно колико су и морално и законски оправдане. Ако ми као појединци никад не бисмо могли да користимо те пречице, не треба да будемо тужни ни што их неко други користи, а опет, систем не санкционише. Некако ми се понекад чини да је то наш усуд. Трудим се да пренесем својим ученицима и младим људима са којима разговарам да је то што они носе у својим главама и што су у стању да направе од онога што су научили и што и даље уче и усавршавају се једино њихово богатство- наглашава Маја и додаје да највећи део ученика са којима ради има жељу да се делом или у потпуности школује у иностранству.
Кроз практичне вежбе предочава им да без реалног знања и вештина то није могуће, а школа је место где се стичу. Не могу сви знати све, али постоји начин на који се ученицима може указати да су погрешили, а да се због тога не осећају постиђено пред осталима. Не могу сви имати петице, то је нормално, не могу сви бити најбољи у свему, али свако може да пружи свој максимум у односу на то колико га наставник препознаје и мотивише. Сваки млад човек може да се претвори у некога ко ће бити функционалан, плодоносан и ко ће желети да допринесе бар нешто том часу.
-Са ученицима имам непосредан однос, али се јасно зна која се граница не прелази. Нисам имала непријатних ситуација по питању непоштовања мог ауторитета и функције у учионици. Када имам адолесценте који су бунтовни, антипротивни и све бојкотују, некако се трудим да од њих на неки начин направим лидере одељења. По добром, наравно, не по лошем. Сваки појединац је по нечему изузетан. Препознате то, наградите га за то што добро ради и онда се он осећа вредним или вреднијим, нема толику потребу да буде у негацији у односу на ваш час, на пример. Онда полако кренем да градим следеће ситуације у којима ћу их навести да седну, уче, раде и труде се колико је то у њиховој моћи и у њиховој пажњи. Самим тим, они су захвални. Не смете им у старту лепити етикете и окарактерисати их као проблематичне. Седмогодишње искуство рада у Техничкој школи ми је помогло да схватим да је једино могуће на овај начин носити се са тим- објашњава.
Шабачка гимназија прозор у свет знања
Велики утицај на њу имало је школовање у Шабачкој гимназији и професори који су допринели знању са којим је пуна самоупоуздања наставила студије и касније каријеру у Београду.
-У свом сазнајном делу, где седите, учите спремате се за будући професионални живот, на мене је Шабачка гимназија имала огроман позитиван утицај. То је место где сам заиста највише научила у погледу формалног образовања и увек с поносом истичем да сам била ученик те школе. Научила ме дисциплини, раду, посвећености и моји професори су знали да препознају рад, труд и таленат. Континуиран рад и посвећеност су заиста довели до добрих резултата. Ако морам да издвојим неког од професора, издвојила бих свог разредног старешину Живку Јовановић. Била је заиста дивна према нама, прави педагог и пријатељ. Сви професори су на нас имали велики утицај и моја генерација је добила много знања и ветар у леђа да наставимо даље- каже она.
Иако је након завршеног факултета остала у Београду, истиче да себе сматра Шапчанком. За наш град је, поред гимназије, веже и оно најважније- породица. Тата Мирољуб, такође професор, председник је Шаховског клуба, док мама ради у правној служби у „Еликсиру“.
-Заиста се трудим да сваки слободан тренутак проведем у Шапцу, када нисам на послу или на усавршавању у иностранству, тако да долазим најмање једном месечно. Родитељи, сестра и блиски пријатељи су ту. Много волим Шабац, везује ме за најлепши део живота, детињство и одрастање. Трудим се да га промовишем на свим могућим местима и меридијанима. То је мој родни град, детињство, најлепши део живота сам провела ту и увек му се радо вратим- закључује Маја.
Д. Д.
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
