Сећања кроз објектив на подивљалу Саву

Сведоци смо климатских промена које су условиле повећан број и интезитет природних непогода, попут олујних ветрова, поплава, суше, пожара. Цивилна заштита обухвата различите активности и ресурсе како би се спречиле, ублажиле или санирале штете узроковане разним несрећама или непредвиђеним ситуацијама. Кључна улога припада грађанима, али је њихов ниво информисаности и знања на ову тему, према проценама надлежних, лимитиран. Циљ нам је да у сарадњи са надлежним органима из локалне самоуправе, као и представницима цивилних организација, кроз серију текстова посвећених првенствено правилној припреми за кризне ситуације и понашања током истих, подигнемо степен информисаности и знања наших грађана о њиховој улози у заштити живота и материјалних добара током ванредних ситуација

Колико ћуд природе може бити опасна у скорије време смо могли да осетимо 2014. године током поплава које су направиле проблем у читавом региону. Шабац је био један од најугроженијих градова. На десетогодишњицу од овог догађаја у „Гласу Подриња“ већ смо писали о томе, кроз сећања људи који су директно били погођени или су учествовали у одбрани града. Овога пута, сећање на та мајска дешавања евоцира сниматељ тадашње Телевизије „Шабац“ Зоран Милутиновић, Дреновчанин, чији су снимци обишли пола света.

Снимке Зорана Милутиновића преузеле су бројне стране телевизије. Направио је и документарни филм о овим данима

-Када је све почело био сам у Дреновцу, видео шта се дешава и дошао на посао. Тај дан смо обишли комплетан крај, од Прњавора, преко градског језгра Шапца, до Коцељеве. Тада још није било драматично. Следећег дана је све било много горе, наводи Милутиновић.

Зоранова кућа у Дреновцу је удаљена неколико стотина метара од насипа. Породица је све време била тамо, а са сином Марком, тада студентом, дошли су другови из различитих крајева Србије како би помогли у одбрани.

-Син и његови другови су били све време на насипу. Долазили су кући само да се истуширају и мало одморе. Ја сам све време био на потезу од Чеврнтије до тзв. Гогарића колебе, односно од прве до последње тачке на насипима у Дреновцу. Видео сам колико је опасно. Насип је са спољне стране био толико натопљен да је рука до лакта пролазила, као кроз тесто, са унутрашње стране вода је била у џаковима. Да мештани Дреновца и Шеварица нису поставили те прве џакове, вода би прешла насип. Опасност од преливања је била само дан или два, а касније је претило пробијање. Након пуцања бране у Хрватској вода више није надолазила, али је натапала насип, објашњава Зоран.

Иако је и током, и након поплава било различитих коментара, па и оних да Шабац није био угрожен наш саговорник нема дилему око тога. Сигуран је да је ситуација била крајње опасна. Како је доста времена тада проводио са директором „Србијавода“ Гораном Пузовићем чуо је да снимци показују да је на неким местима Сава широка шест километара.

Снимци као чувари сећања
Снимке Зорана Милутиновића преузеле су бројне стране телевизије. Направио је и документарни филм о овим данима. Остао је жал за једним изгубљеним снимком.
-Ретко сам долазио до Телевизије. Долазиле су колега на насип, доносиле ми нове картице и узимали већ снимљене. Негде се ту изгубио снимак из ноћи када је дошла механизација. Непрегледна колона камиона, булдожера, багера који су дошли у пратњи полиције. Та механизација је много помогла. Највише су, наравно, одбрани допринели мештани Дреновца и Шеварица, а касније и Табановића, Мачванског Причиновића- истиче Зоран Милутиновић.

-Вода би вероватно прелила насип да се није излила у Хрватској. Суштина је у томе да је насип био толико натопљен водом да је био као тесто и сваком је било јасно да то може да пукне сваког тренутка. На насип није могла да се попне већа механизација, него је један човек трактором возио џакове километрима напред-назад и тако и дан и ноћ.

Доста детаља је током ових 10 година заборавио. Памти најдраматичније тренутке. Каже да ни када је одлазио кући да мало одспава није успевао да се одмори, јер су му мисли све време биле на насипу.

-Био сам на насипу до неких 22 сата и отишао да одморим кући. На насипу је остала екипа момака да дежура, јер је ту била једна од критичних тачака. Када сам кренуо све је било у реду, међутим после неких мање од пола сата вода је почела да пролази кроз насип. Они су гурали булдожером земљу на насип и кашику булдожера затрпавали џаковима како би то држало. Њих 15ак је за јако кратко време бацило огромну количину џакова и успели су да стабилизују насип. Друга ситуација је била када сам исто кренуо кући, све је било у реду, дошао сам до центра и видео тракторе да иду ка Сави. Насип је почео да пропушта. Одмах сам се вратио назад. Срећом и тада су успели да га стабилизују. Последњи дан код Гогарића колебе је такође био критичан. Да Сава није почела брзо да се повлачи врло је могуће да би насип попустио, јер је вода цурила кроз њега. Стављали су геотекстил који задржава земљу, а пропушта воду и било је неизвесно хоће ли издржати. Да је насип попустио стотинама метара испред све би било збрисано, присећа се Зоран.

Ако је нешто лепо било тих дана то је јединство свих и заједничка жеља и рад на заустављању набујале реке. Није било битно ко за кога навија, гласа, коме се моли.

-Најпозитивнији утисак оставили су народ и слога која је владала тих дана. Нико никог није питао ко је и шта је. Било је и разочарања, пре свега због хватања политичких поена, са свих страна, на нечијој муци, а то је уједно била и њихова мука, каже наш саговорник.

Сваки пут у ванредним ситуацијама за грађане важе једна правила, док одређене службе имају још више посла. Тако је и са медијима. Важно је само да се посао уради како треба, о осталом се мисли касније.

Ако је нешто лепо било тих дана то је јединство свих и заједничка жеља и рад на заустављању
набујале реке. Није било битно ко за кога навија,гласа, коме се моли

-Био сам у Коцељеви када је мост пукао. Први на месту догађаја. Нема ту страха, било ми је нормално да то треба да снимим, чак су ме и враћали јер сам пришао превише близу. Када смо се враћали постојала је опасност да пукне мост на Добрави у Владимирцима и да ћемо осећи одсечени тамо, прича Зоран.

Десет година након поплава мештани око Саве и даље време мере пре и после овог догађаја. Чак и сада, када са Ђорђем Мијаиловићем за Нову снима прилоге са грађанима који живе поред реке, увек се присете где је Сава била те године.