Данка Радосављевић Тишма, виша медицинска сестра интервентне кардиологије

Поимање стресног занимања, када се посматра са стране, у њеном случају добија пуну дефиницију. Ипак, године, знање и искуство чине своје, па оно што је другима незамисливо за њу је постала рутина.

Како и сама каже, за неке послове се, једноставно, треба родити. Шапчанка Данка Радосављевић Тишма са свега осамнаест година са породицом одлази у Америку, где данас у Чикагу у болници St.Alexius Medical Center у општини Hoffman Estates ради као виша медицинска сестра интервентне кардиологије.

Шабац после 16 година
После 16 година поново је дошла у свој родни град за који је вежу рођаци и пријатељи.
-Дивно је. Не могу да вам опишем. Нашетала сам се, ауто уопште нисам користила, обишла сам сваку улицу, сваки ћошак, све сам видела, стари крај, Живинарник, улице Милоша Поцерца, Жике Поповића, место где сам некада живела. Све је исто, али опет другачије, међутим, оно најважније, људи су исти, моји другари, познаници и даље су ту успомене које не могу да опишем. У Шапцу су се само промениле зграде, бар те које су некада биле ту кад сам ја била млађа. Једино што ме изнова одушевљава је тај наш дух коме време не може ништа. Тај зуб времена је стао и то је нешто предивно- истиче.

Кардиологија блиска срцу
Рођена је у Шапцу, одрасла у улици Жике Поповића, завршила Селову (данас Јевремову) школу, а потом и Шабачку гимназију. На другом континенту открива будуће занимање, завршава шестогодишње школовање и са тимом са којим годинама ради спасила је много живота.

-Кренула сам са радом са пејсмејкерима, четири године била на том одељењу, а затим се даље школовала. После завршеног рада у тој клиници настављам даље и одлазим на кардиологију, где сам се задржала једно време. Завршила сам бечелор, уписала мастер, међутим, десила се корона која је све зауставила, а посебно је било стресно за нас који смо били у том окружењу. На кардиологији сам провела неколико година, онда сам прешла на главну хирургију, где сам била око три године. Видела сам да ми је кардиологија најближа срцу, пребацила сам се на уградњу стентова. Већ четири године је то моја кућа и не верујем да ћу из ње ићи- објашњава свој пут.

Фото: Приватна архива

Живот у Чикагу
Живот у Чикагу је брз, темпо је такав да не може да се пореди са животом овде. Једноставно, тих осам сати на послу брзо прође, онда сте у некој „машини“- кућа, деца, спортске активности, музичка школа и тако, док се окренете, прође 20 и нешто година. Као и сваки други нормалан свет. Има много наших људи са свих страна, али опет, није то исто. Овде живите у граду где сте одрасли са тим људима, знамо се из школе, наше породице се познају, тамо су људи који су дошли из различитих крајева и сад је питање колико можете да се уклопите. Опет, некако гравитација вуче на наше, па се Шапчани и тамо мало више друже. У последњих десетак година, када смо на одмору, бежимо из те свакодневнице, идемо на разне планине, хајкинг, обилазимо језера на надморским висинама, мало се повлачимо у природу, јер ту је некако лек за душу и главу.

Борба с временом
Екипа састављена од две сестре, два техничара и доктора кардиолога неколико дана у месецу је на 24-сатним дежурствима. Између осталог обучена је и да даје локалну анестезију.

-То је јако стресан посао. Никад не знамо какав пацијент ће нам доћи, свако је посебан на свој начин. Немамо пуно времена да се вежемо за пацијента као када смо на одељењима, али опет буде страшно када је то млада особа и то највише остане у сећању. Кад неко дође на сто, нема ту неке „златне средине“, то су људи на граници живота и смрти. У суштини, памтимо и лепе и ружне случајеве. Та сатисфакција када ви неком помогнете или спасите живот не може да се мери ни са чим, никаквим новцем, то је једноставно нешто у вама што вам даје снагу за даље, мотивише вас за даљи напредак- искрена је Данка.

Како објашњава, према неким истраживањима, у тих 90 минута, или, како то зову, „door to balloon“, уколико се не помогне пацијенту, шансе за опоравак су много мање него када се у том „прозору“ одради било каква интервенција.

-Дежурни доктори су ту, имају своје просторије, а ми, остало особље, смо код куће, тако да кад нас запошљавају не смемо да будемо ван тог радијуса 30 минута од болнице. У данима дежурства сам код куће, долазим на позив и морам да стигнем на време. Десило се неколико пута да ме зауставила полиција јер сам мало брже возила, али они су упознати са ситуацијом. Полиција, амбуланта, ми смо сви некако повезани. Покажемо им свој беџ, ако треба чак нас и спроведу, коректни су што се тога тиче. Ако се и деси да добијемо казну, на суду је пониште, јер је све врло лако проверљиво- наглашава она.

Стопостотна присутност
У данима када има редовно радно време од осам и по сати пацијенти су већ унапред заказани по распореду и одлазе кући исти дан.

-Отприлике сви ти пацијенти који дођу на такву врсту процедуре су већ на неки начин добили дијагнозу. Најзахтевније је да уграђујемо пејсмејкере у нашем одељењу, пошто то узме мало више времена, ми одрадимо само привремено, неких 45 минута па се онда сутрадан тај пацијент поново враћа у редовно стање. Радимо и периферне процедуре, уграђујемо стентове, отварамо закрчења. Имамо доста тих процедура и то је нешто стандардно што се ради сваки дан- објашњава храбра медицинска сестра.
Верује да сваки посао носи неку врсту стреса и човек временом научи да живи са тим.

Фото: Приватна архива

Глума за баланс
Прошле године сам упознала Славицу Петровић која држи наше познато српско позориште у Чикагу већ 20 година. Ми се дружимо од 1998. године, када сам ја дошла у Америку. Такође је и власница новина „Огледало“. Једном приликом, на отварању неког ресторана, рекла ми је да има идеалну улогу за мене. Ове године у марту имали смо премијеру „Урнебесне трагедије“ Душана Ковачевића у којој сам играла главну улогу. То је искуство које не могу да опишем речима, нешто што се дешава само једном у животу. Наредну премијеру планирамо за фебруар следеће године, а видећемо који комад ће бити у питању.

-Временом се човек навикне на неке ствари, а уколико на послу дате све од себе, мирнији сте и лакше се носите са било каквим исходом. У почетку је било мало више стресно док се све то није уклопило, међутим сад је то некако рутина где већ знам шта треба да радим. Мени је све припремљено, не размишљам толико о неким другим стварима колико само о пацијенту. Једноставно, имам одличан тим људи око себе и сви смо ту да помогнемо једни другима, тако да се тај стрес некако дели и бар тренутно буде на неки начин позитиван. Сви смо исцрпљени после, али све зависи од случаја до случаја. Кад одем кући после радног дана, најбоље је да само ћутим, да ме нико ништа не пита једно сат времена, да рашчистим главу, али то није опет сваки дан. Једноставно, морате да будете рођени за такву врсту посла и не смете секунду или две да трошите на неке мисли које вас одводе изван тог тренутка. Ако имате тим око себе и сви су подједнако присутни и фокусирани, то онда није никакав проблем- закључује Данка.