Донирањем органа након мождане смрти помажемо другима да наставе да живе

Jелена Ћирић са трансплантираним бубрегом живи 11 година, а Маја Веселиновић припрема се за трансплантацију и прижељкује да што пре буде стављена на листу чекања за ову операцију. Већа је вероватноћа да ће у једном моменту нама затребати орган него што ћемо постати донори, истиче др Катарина Остојић Буквић, интерниста–нефролог Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу.

У Служби нефрологије са дијализом тренутно је на хемодијализи 107 пацијената. Маја Веселиновић једна је од њих. Сваког другог дана ова млада жена долази у шабачку болницу где на хемодијализи проведе четири и по сата. И тако већ седам година. А када није на дијализи ради опсежне прегледе целог организма који су неопходни да буде стављена на листу чекања за трансплантацију.

– Моји здравствени проблеми почели су пре 13 година са отоцима око глежњева. Прво сам лечена од гломерулонефритиса, потом ми је утврђена терминална бубрежна инсуфицијенција. Трудим се да мимо дијализе живим најбоље што могу, да приуштим себи нека ситна задовољства, да покушам да од живота извучем максимум. Надам се да ће анализе које тренутно радим дати жељени резултат и да ћу добити тај позив који ће све да промени – прича Маја Веселиновић.

До судбоносног позива који јој је подарио другу шансу за живот, Јелена Ћирић пет година провела је на хемодијализи. Ова млада Шапчанка дијабетичар је још од предшколског узраста, а проблеми са бубрезима почели су 2008. године. Након обављених припрема које су протекле добро, стављена је на листу чекања за трансплантацију. Убрзо из Војномедицинске академије у Београду је обавештавају да су пронашли подударног донора бубрега.

– Трансплантација је била кадаверична, односно са мртвог донора. Ко је донор о томе се не говори,таква су правила, а много ме интересовало од кога сам добила бубрег и била упорна да добијем бар неку информацију. Сазнала сам да је мој донор мушкарац који је у тренутку мождане смрти имао 42 године. Због њега 11 година живим савршеним животом, новим животом. Трансплантација органа подразумева и нека правила, али ми ништа не пада тешко – истиче Јелена Ћирић.

Не могу се избројати све приче пацијената које је за деценију рада у Служби нефрологије са дијализом чула др Катарина Остојић Буквић. И најлепше и оне тужне повезује једна нит, а то је нада да ће се свест грађана по питању донирања органа променити. Подаци из нефролошке амбуланте су неславни: за протеклих пет година урађене су тек три трансплантације и то две са мртвог и једна са живог донора.

– Ни у једном тренутку нашег живота не знамо шта можемо доживети и шта нас може сачекати. Већа је вероватноћа да ће у једном моменту нама затребати орган него што ћемо постати донори. Ка шабачкој болници која осим Шапца покрива и Коцељеву, Владимирце и Богатић, гравитира велики број становника, самим тим и дијализних пацијената. Поражавајући број трансплантација не погађа само оне који су на листи чекања, већ и њихове породице. Постхумним донирањем органа помажемо другима да наставе да живе и у том смислу донорство је чин великог херојства – нагласила је др Катарина Остојић Буквић.