Петнаести дан у години по грегоријанском календару или други дан године по јулијанском, посвећен је Преподобном Серафиму Саровском, једном од најпознатијих руских подвижника који је живео у другој половини осамнаестог и првој половини деветнаестог века. Канонизован је почетком прошлог столећа.
Рођен је у имућној руској хришћанској породици. Да је посебан показало се у раном детињству када је чудом преживео пад с недовршеног звоника, а потом преживео тешку болест. Од седамнаесте године одлази у манастир и посвећен је молитвеном животу.
Осим што се строго придржавао поста, тиховао је и у опустелим прделима многе деценије. Чинио је многе подвиге. Инспирисан столпницима, провео је хиљаду дана и хиљаду ноћи на једном стубу. Виђали су га у шуми како му из руке мирно једну и дивље звери. Хранио се само хлебом чији је већи део давао птицама и животињама. Преживео је напад тројице разбојника који су га претукли, затраживши потом да се они не казне.
Након повратка из удаљених и осамљених простора подигао је женски Дивјевски манастир о коме се бринуо до краја живота. Преминуо је 14/1. јануара. Ујутру су га нашли у молитвеном положају с положеном главом на руке.
О његовим подвизима се чуло широм Русије, на његово последње коначиште су долазили из целог царства да моле за заступништво пред Богом, а догађала су се и чудесна исцељења. Кивот с његовим моштима носио је и последњи руски цар Николај.