Поново сам пронашла себе

Живот ју је одвео далеко од уметности, али се после три деценије вратила остварењу дечјег сна. Љиљана Јанковић из Шапца данас ствара слике које су њен лични повратак себи, миру и лепоти

Постоје тренуци у животу када се човек, без обзира на године, изнова пронађе. Када се након бројних обавеза, послова, породице и свакодневне јурњаве сети детета у себи које је некада сањало, стварало и волело. Шапчанка Љиљана Јанковић је управо један од таквих примера. Жена која је, у зрелим годинама, одлучила да поново ослушне свој унутрашњи глас и врати се уметности, миру, љубави и себи.

У основној школи, њена учитељица је прва приметила да има дара за ликовну уметност.

–Било је то давно, у двадесетом веку – присећа се уз осмех Љиљана и додаје да је учитељица сваке године бирала ученика који ће ићи на секцију, те је њу одабрала. Тако је, каже, све почело, кроз школске радове и ликовне секције.

Учествовала је на ликовним колонијама, представљала школу на смотрама, чак и град на саборима у сликању.

–То ми је тада било предивно. Једном су на наш час ликовног дошла тројица бивших ученика, тада академски сликари. Када су видели моје радове, рекли су да бих с њима могла бити примљена на Академију без проблема. У том тренутку била сам изненађена, али и поносна.

„Љиљана је у текућој години оправдано добила награду Малог атељеа за изузетно постигнуће у раду. Њен таленат, енергија и жеља за сталним усавршавањем дају запажене резултате.” (Јелена Спасојевић ликовни педагог и оснивач Малог атељеа)

Живот има своје планове
Но, живот је, као и обично, кренуо другим путем.

– После основне школе, уследила је средња, факултет, посао, удаја, деца. Уметност је била по страни. Радила сам ту и тамо понеку слику за пријатеље, али с временом сам потпуно престала. Нисам имала времена за себе, хобије.

Као многе жене, и она је у једном тренутку схватила да је превише тога посветила свима другима, а премало себи. Прекретница је, каже, био здравствени проблем и хитна операција.

–Да се то није догодило можда се никада не бих застала и запитала се – где сам ту ја?

Тај период навео ју је да преиспита све што је до тада радила: себе, жеље, снове, односе.

–Схватила сам да сам негде успут изгубила себе. Да немам своје нешто, хоби, вентил. Породица, деца су нешто најлепше и време проведено са њима је увек драгоцено. Верујем да имам дивне ћерке, супруга, али је за сваку жену важно да брине и осеби, свом физичком и менталном здрављу.

Повратак љубави и уметности
Неколико година раније, случајно је на сајму у Новом Саду видела монаха који је знао калиграфију и то ју је опчинило.

-Рекла сам себи: „А ово желим да радим, али не знам како.“

С временом научила је основе, открила нови свет, али и нешто више од тога.

–Четири године сам посветила калиграфији. Дешавало ми се да пишем читаву ноћ. То ме је заиста испуњавало. Поклањала сам радове пријатељима.

Кроз калиграфију је поново пронашла мир и стрпљење, али и пут ка својој старој љубави. У Љиљани се поново пробудила жеља за сликарством. Супруг и деца су је подржали у намери да се врати уметности.

–Охрабривао ме је, као и ћерке. Баш када сам одлучила да се посветим ликовној уметности отворена је школа сликања за одрасле. Верујем да је посвећеност менторке академске сликарке Драгане Ђурђевић била је пресудна. Мотивисала нас је, подучавала, и сваки нови час је био мали радосни изазов.

Приметила сам да када код куће радим домаћи радујем се као дете, уживам.

Повратак суштини кроз уметности
Тако се, после три деценије, вратила уметности и себи.

–Сви су ми рекли. Напокон си то урадила, напокон си се вратила себи. Ако не сада, док сам жива, када?
Своје усавршавање наставила је у Малом атељеу, окружена талентованим ентузијастима.

–То је као терапија за мене. Два пута недељно сликамо, дружимо се. Морам да напоменем да је и Јелена Спасојевић која нас подучава дивна. Сликам за себе, своју душу. Дела поклањам пријатељима, продици, колегама и трудим се да увек буде нешто персонализовано, са душом.

„Љиљана Јанковић је рођена 1965. године у Шапцу. Иако је сликарство одувек привлачило, живот ју је одвео на други пут, те је по струци правни техничар, са дугогодишњим радним искуством у правосуду. Њене слике одишу искреношћу и топлином, настале из личне потребе за стварањем и дељењем лепоте са драгим људима. Љиљана најчешће користи акрилне боје, али се повремено изражава и кроз уље на платну и акварел. Мотиви које бира су разноврсни: пејзажи, мртва природа, птице и животиње, митолошка бића, као и многи други. До сада је учествовала на две колективне изложбе Малог Атељеа - први пут са калиграфским радовима, други пут са цртежима и сликама. Ова изложба представља њен први самостални излазак пред публику. Кроз разноврсне технике и материјале, она гради призоре који се природно уклапају у архитектонске оквире, прате ритам пејзажа, хватају суштину мртве природе, карактер портрета, имагинацију простора који нас окружује. Сваки моти пажљиво је одабран, а затим преобликован тако да не говори само о оном што је приказано-већи о ономе што се наслућује“. (Драгана Ђурђевић, ликовни педагог)

Данас Љиљана ствара у свом ритму, без журбе и притиска. Свака слика носи део њеног расположења, сећања или тренутка тишине.

За Љиљану, сликање није само хоби, већ начин дабуде у блансу са собом.

–Данас, кад узмем четкицу, ја се смирим. Све нестане, осим мене и платна. И то је оно што сам тражила све ове године, себе.

Каже да се у једном тренутку родила и идеја да своје радове представи јавности на самосталној изложби. Овог октобра ту жељу је и остварила у простору Малог атељеа где је имала самосталну изложбу.

-Пре десет или двадесет година да ми је неко рекао да ћу се вратити уметности и имати самосталну изчожбу била бих веома скептична. Изложба није продајна, али ћу током трајања сваког дана бити у Малом атељеу. Можда неког инспиришем, подсетим да стинице живот значе – појашњава Љиљана.

–Некада сам мислила да је касно, а сада знам да никада није. Живот се не завршава у петој деценији.

М.Ж.Б.