Фармацеут- више од белог мантила

Са образовањем које је изједначено са лекарским, ипак не уживају приближно исти третман када је реч о платама и условима рада. Због тога се неки одлучују да напусте апотеке и потраже посао у индустрији, дистрибуцији лекова или другим областима фармације где немају непосредан контакт са пацијентима

Последњих година положај фармацеута у Србији доведен је у питање, најпре приватизацијом државних апотека, а потом и односом институција и јавности према њима. Са образовањем које је изједначено са лекарским, ипак не уживају приближно исти третман када је реч о платама и условима рада. Због тога се неки одлучују да напусте апотеке и потраже посао у индустрији, дистрибуцији лекова или другим областима фармације где немају непосредан контакт са пацијентима. Ипак, многи у апотекама остају због љубави према позиву који је много више од издавања лека „иза пулта“.

Предрасуде
Јелена Младеновић, фармацеуткиња у апотеци „Флос“, већ једанаест година свакодневно ради са људима. Сматра да потражња за фармацеутима у Шапцу и околини није велика, али да се однос према професији током година променио.

-Можда јесте потражња у неким већим градовима, али овде не бих рекла. Нас у нашој установи има довољно. У Београду су имали проблем да пронађу фармацеуте, али на нивоу Мачве и града Шапца, мислим да нема недостатка- каже она.

Сматра да се однос према професији током година променио и истиче да је одговорност фармацеута огромна, што многе младе определи да не раде у апотеци.

-Људи нас доживљавају као трговце. Мени је последња мисао да продам лек. Приоритет је да размислим о свим аспектима његове примене- да ли је добра индикација, постоји ли интеракција са другим лековима, могућа нежељена реакција. Одговорност је велика, посебно данас- наглашава.

Едукације и посвећеност пацијентима
Каже да се апотекарски посао не своди само на издавање терапије, већ да подразумева континуирано учење. Веома важан је и хумани аспект професије, могућност да помогне, али и одговорност.

-У почетку сам све то врло емотивно проживљавала. Кад неко дође са тешком дијагнозом, не можете да останете равнодушни. Временом научите да поставите границу- да саслушате, помогнете, али да не носите све то кући. Ипак, емпатија је врло важна, без ње овај посао нема смисла- подвлачи.

У њеној апотеци фармацеути су активни и у саветовалиштима која трају 45 минута.
-Једном пацијенту се посветим скоро сат времена, што мислим да ниједан лекар не може. Саветник сам за хипертензију, дијабетес и астму- полажемо обуке и стално се усавршавамо. Пацијенти долазе ако имају питања о исхрани, терапији, интеракцијама. Понекад већ из разговора препознам где је проблем и где греше- наводи Јелена.

Ипак, признаје да је професија исцрпљујућа и да не чуди да се неки временом одлучују да је напусте.

Притисак и одговорност
-Финансије нису главни разлог зашто људи одлазе из апотека. Много је важнија одговорност коју многи тешко подносе. Дешава се да се колеге засите рада са људима. Долазе и болесни и нервозни, понекад и зависници. После извесног времена научиш да се носиш са тим, али у почетку све проживљаваш. Имала сам колегиницу која је после неколико година прешла у дистрибуцију јер више није могла да издржи тај притисак- додаје.

У свакој смени поред техничара ради и дипломирани фармацеут, што гарантује квалитет услуге. Јелена верује да љубав према професији и посвећеност пацијентима остају највећа вредност њеног позива. Поред тога, задовољна је својим послом и односима у фирми.

-Мени је апотека место где осећам смисао свог рада. Тај директан контакт с људима, могућност да помогнем, да објасним, да неком олакшам терапију- то је оно што ме покреће. Прошла сам и кризе и дилеме, али никада нисам помислила да одустанем. Важније ми је што радим у стабилном окружењу и знам коме да се обратим ако нешто није у реду. На крају, није све у новцу- вредност нашег рада је у поверењу људи који нам сваког дана долазе и нашем задовољству кад им помогнемо- напомиње.

Са друге стране, Марија Богдановић, фармацеуткиња која је након рада у апотеци прешла у „Хемофарм“, потврђује да тај тренд постаје све чешћи. Љубав према фармацији у њеном случају родила се још у детињству. Сећа се да је као девојчица слагала кутијице и правила своје „лекове“.

Поштовање
-У струци радим три и по године. Сада сам у сектору обезбеђења квалитета, у тиму за ослобађање серија. Пре тога сам радила у апотеци и тада су главни изазови били набавка лека за пацијента, правилно саветовање о примени и могућим интеракцијама, као и потреба да се сваком пацијенту посвети довољно пажње и стрпљења. Сада је фокус на обезбеђивању да лекови буду доступни на тржишту, уз обезбеђење високог нивоа квалитета и безбедности. Комуникација са људима је углавном посредна- путем мејлова и службене преписке. И један и други посао су захтевни на различите начине- каже Марија.

У оба случаја, на крају, брине се о пацијентима и свака одлука и сваки корак имају утицај на њихово здравље.

По њеном мишљењу, положај фармацеута у друштву није на нивоу који заслужује.
-Многе колеге се временом засите. Друштво се доста променило- људи су постали отуђенији, често нестрпљиви и под стресом, па свакодневни рад с пацијентима зна бити врло исцрпљујућ. Осим тога, фармацеуте људи често доживљавају као трговце, а не као здравствене раднике, и тај недостатак поштовања и уважавања зна да нас демотивише- сматра.

Она додаје да би институције морале више да препознају значај фармацеута у систему здравствене заштите.

-Људи често имају погрешну представу о томе колико знања, посвећености и одговорности наш посао заправо захтева. Фармацеут није само неко ко издаје лек, већ и особа која пацијента саслуша, посаветује и помогне му да правилно користи терапију. Често смо ми први контакт пацијента са здравственим системом и то је велика одговорност. Било би важно да се наш рад више цени и кроз институције- бољим условима рада, адекватним законским оквиром и већим укључивањем фармацеута у здравствене тимове. И у јавности би требало више говорити о томе шта заправо радимо, јер многи и даље имају погрешну слику о фармацеуту као „особи иза пулта“- наглашава Марија.

Љубав према послу
Подаци Националне службе за запошљавање потврђују да на бироу нема ниједан дипломирани фармацеут, а огласи да потреба за овом струком на тржишту рада постоји.

Професија фармацеута је комплексна и важна. Иза белог мантила стоје године студија, континуирана едукација, стрпљење, али алтруизам је круна свега у изградњи поверења онда када лекар није доступан. Знање које поседују је пресудно да у најтежим тренуцима буду ту као спона између здравства и људи и испуне своју примарну мисију- да помогну.

Д.Д.