Заложи, зажари, казанџијо стари

Сетна присећања враћају у дане ћилима осталих иза бака и гуњева иза дедова али и сада живе приче о ћупу закопаном иза старог ораха где је по пола века дремала љута ракија коју је ђед чувао за унука, по сведочењу оних који су их налазила толико јаку да је и најкршније дели само чашица обарала са ногу. И сада оста устаљено да онај ко мари за традицију обавезно има у магази у оку са пшеницом сакривен балон ракије

Кад јесен прошара лишће пурпурним бојама и берићет покуца на амбаре и чардаке обичај је да се уз дрвљаник постави казан за печење ракије. И то генерацијама пркоси забораву. Пркосно одолева времену од мириса шљиве која мами уздах сатлика и малених чашица. Окупи се и старо и младо ишчекујући да потече мученица. И док се многи обичаји губе у магли идентитета села овај одолева и времену и закатанченим огњиштима. И како време одмиче крене и песма уз пристигле тамбуре или хармонику Обрада који се у стара добра времена чекао у реду а по његовом заузећу свадбе планирале, заложи, зажари казанџијо стари, нек пре потече женим се довече...

Из вековних каца где је шљива одремала спремна да потече у ракију окупе се старине и докони момци и сами времешни да се орасположе, уз прво чучавац а потом казан бакарног сјаја, омамљујућим мирисом и укусом ракије скупљени у завидном броју. Претходно припремљена дрва, плетени балони и бурад чекали да потекне прича о свадбама као по правилу са јесени. Уз казан пеко се кромпир, покоје пиле и мезети стара сланина из претходних свињокоља.

Збијале су се и шале па су шерети знали опити петла који је певао док није изнемогао. Беху то дани када се по петлима знало које је доба дана и ноћи, а када учестају ваљало је поћи у варош по гас и намирнице или срећни на посао или у надницу. Знала се окупити и родбина па се на ражњу окретало прасе а на старој синији мирисом позивале патишпања, пита гужвара, штрудла...

Свадбе се дуго спремале од бегенисања, спремали фијакери и чеза, купили сватови па уз барјак и песму право по младу. И ту настаје уздах јер садашња весеља по старима немају душу но буку па буку. А враг жене умеле рећи да где је буке свега осталог мањка. А осташе упамћене речи нане Томаније, купус у кацу, дете у кућу...

Сетна присећања враћају у дане ћилима осталих иза бака и гуњева иза дедова али и сада живе приче о ћупу закопаном иза старог ораха где је по пола века дремала љута ракија коју је ђед чувао за унука, по сведочењу оних који су их налазила толико јаку да је и најкршније дели само чашица обарала са ногу. И сада оста устаљено да онај ко мари за традицију обавезно има у магази у оку са пшеницом сакривен балон ракије. Да свадбу слути и песму призове да нам огњишта не опусте, заврши нам приповедање у селу крај Саве времешни казанџија поносан што је и син и унук пошао његовим стопама.

„Корени и будућност - културна баштина Владимираца“: Пројекат остварен уз подршку општине Владимирци. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.

Среја Косанић