Пад концентрације код деце

У последњој деценији, све више наставника и родитеља примећује значајне промене у понашању, пажњи и концентрацији деце различитих узраста

О узроцима, последицама и могућим начинима подршке деци и младима, за Глас Подриња говори Бојана Јовановић, професор српског језика и књижевности, реедукатор психомоторике и КБК практичар.

Шта су, по вашем искуству, најчешћи узроци проблема са концентрацијом код деце?
- Током последњих неколико година увиђамо све интензивнији пад концентрације код деце различитог узраста. Старији основци и средњошколци овај проблем обично компензују представљањем себе као незаинтересованих ученика који воле да ометају рад наставника, који уживају у бунтовничком, незрелом и често неприхватљивом понашању. Узрок овој појави је генерални начин живота савремених породица. На првом месту је прекомерна употреба екрана. О томе се стално прича, стручњаци апелују и детаљно образлажу последице које су увелико узеле маха. Са природом се све ређе сусрећемо, ако смо и некада физички ангажовани, обично су деца укључена у колективне активности у затвореном простору, а одрасли кроз рад у теретанама. Деца нас редовно прате, ослушкују, имитирају, често тога нисмо свесни или се занесемо и заборавимо да треба пазити какав им пример дајемо. Наше исхитрене, бурне реакције на ситније окидаче, догађаје или новости које нам поремете комфор, дају деци модел како да они реагују у сличним околностима. Тако следе и пример боравка пред екраном, чему и одрасли прибегавају. Дисфункционалне породице, чести разводи, борба за удобнију егзистенцију и финансијски повољне услове за живот, у нама, одраслима, стварају фрустрацију која и те како утиче на децу. Ово су неки од узрока, на које често не обраћамо пажњу, али који доводе до далекосежних последица на децу – чине их такође фрустрираним, таква деца лако ,,плану”, немају ,,кочницу”, не увиђају последице својих поступака, тешко остварују или одржавају пријатељства, тешко се и интегришу у групу. Та дечија импулсивност уме да се одрази на рукопис, на грешке у читању, на учење у виду недостатка воље и концентрације, а самим тим на лош успех у школи. Оваква слика једног ђака раздражује родитеље који виде само резултат, али не увиђају узрок и начин како да детету помогну. Ствара се зачарани круг – родитељи губе стрпљење а деца самопоуздање, нервоза расте на обе стране, што узрокује лошој породичној атмосфери и додатно нарушава међуљудске односе. У таквим околностима, деци је најлакше да се окрену свету игрица и инфлуенсера, да се изместе из реалности, да своје незадовољство неретко пренесу на школско окружење.

Како се недостатак концентрације манифестује код деце млађег узраста?
- Недостатак концентрације код деце млађег узраста примећујемо и кроз невољност и одбијање извршавања обавеза, стално одлагање седења за столом, било то ради оброка, израде школских задатака, бојења, цртања. Поред тога што редовно траже изговор и показују константан умор, треба обратити пажњу и на њихов рукопис, често испуштање оловке, ,,гутање” слова при читању и писању, на лошу формулацију реченице и отежано препричавање свакодневних догађаја. Имају довољно стрпљења да прате садржај на екрану јер то захтева минимално ангажовање телесних функција.

Како овај проблем изгледа из угла наставника?
- 15 година сам радила као наставник и сама се сусретала са поменутом проблематиком. Наставницима се често саветује да буду креативнији, да мотивишу ученике и прилагођавају им своје методе и облике рада. Често ни сами наставници нису довољно мотивисани, а овакве препоруке доживљавају као додатно оптерећење, себе виде као ,,кловнове у циркусу”. На то могу истаћи да сви ми волимо да нас неко забави, да нам оплемени радни простор и генерално побољша услове за рад, самим тим не можемо ни од деце очекивати да буду машине које ћемо покренути једним једноставним кликом. Деца су често жељна промена, жељна нових садржаја, треба им пружити што више могућности да се ангажују, да активно учествују у настави и свакодневици уопште. Извести их на било који начин из класичне учионице, променити устаљене методе рада, понудити што више ваннаставних активности, поделити им задатке који ће бити блиски њиховима интересовањима.

Да ли се често проблеми погрешно приписују пубертету?
- Пубертет све раније стиже. Некима та појава помаже да оправдају понашање деце. Чекају да та фаза сама прође, али када је дете непослушно, када на најслабији окидач реагује импулсивно, виче, бива деструктивно и самодеструктивно у било ком смислу, то је аларм да испитамо атмосферу која ту децу окружује, да анлизирамо какве им то примере и услове обезбеђујемо. Ако се сами, као родитељи или наставници, не снађемо у томе, не смемо се устручавати да што пре тражимо помоћ стручњака. Осуда околине ће уследити пре због тога што нам је дете социјално неприлагођено, него зато што смо закуцали на врата психолога или дефектолога. Неће проћи само од себе, морамо наћи енергију и време да детету, али и себи, помогнемо. Кажем детету јер су деца у фокусу ове приче, али не смемо занемарити да морамо прво поћи од себе, од анализе свог понашања и својих емоција. То није себично, већ неизбежно поступање.

Како родитељи могу да помогну деци да развију концентрацију?
- Ако дете не воли да чита, запитајте се да ли ви имате ту склоност, да ли вас је дете када видело са књигом у руци, када сте последњи пут заједно прочитали нешто, разменили ставове о неким куцаним редовима. Ако желите побољшати дететову концентрацију, почните од теме која је детету блиска, од дететових интересовања. Ако треба да преприча неку лекцију, нека почне од вежбе кроз причу о омиљеној игрици. Спремите своју концентрацију, пажљиво слушајте, постављајте питања, успоставите интеракцију. Ако правите колаче, будите партнер свом детету, нека ти ваши заједнички колачи имају облик или мотиве Роблокса, Покемона, Мајнкрафта. Док бришете заједно прашину у стану, разговарајте о дететовим омиљеним темама, играјте игру улога – будите вођа баштована или суперхерој, преузмите улогу Рајдера и поделите задатке ,,Патролним шапама”. Временом ће дете суделовати и без ових подстрекивања. Овакав приступ не значи да сте цео дан подредили детету и његовим потребама, не значи да робујете његовим интересовањима, већ да предузимате нешто што ће утицати на дететову емоционалну и социјалну зрелост.

Шта када дете пролази кроз тежу фазу или одбија комуникацију?
- Када приметите да дете има проблем, сетите се када сте се ви нашли у сличној ситуацији. Деца воле да слушају о томе како смо ми решили неки проблем. Не устручавајте се да наведете да сте и ви добили некад лошу оцену, да су вас родитељи казнили због непримереног понашања, да сте се посвађали са најбољим другом и били усамљени. Наведите те ситуације што спонтаније, као неки узбудљив догађај из ког сте испливали. Дајте му пример свог сналажења у непријатним околностима, али тако да не представите себе као неприкосновеног, претерано самопузданог родитеља, већ као обично биће које је рањиво, које је употребило неки механизам, неку своју добру особину да превазиђе потешкоћу. Омогућите детету да научи шта је то пораз и како да се носи са тим. Играјте друштвене игре, али их играјте коректно – немојте глумити вечитог губитника само зато да бисте избегли дететове сузе због изгубљене партије. Дете мора да научи ште је то туга и како се изборити са њом, шта је то радост победе, радост коју је дете само себи издејствовало, за коју се помучило, потрудило. Нека до циља стигне преко својих грешака, а ви му будите подршка.

Да ли препоручујете да породица уведе јасне дневне рутине?
- Направите план активности и за себе и за дете, али се строго придржавајте тог плана. Нека он буде забележен и истакнут негде на видљивом месту у кући, прецртавајте пређене ,,нивое” те породичне игрице. Међу ставкама морају се наћи неке од омиљених активности за сваког члана појединачно, али и обавезе, послови који се морају завршити. Док ви спремате ручак, дете ће завршити домаћи или поспремити своју собу. Физичко и ментално ангажовање дете не сме да схвати као казну. За крај тог слојевитог дана издвојте време да заједно одгледате филм и продискутујете о томе. Ако дете не жели да износи утиске о протеклом дану, не инсистирајте, доћи ће време и за то. Спремите се да ви, као одрасла и одговорна особа, говорите о својим унутрашњим доживљајима, али не запиткујте. Спонтана реакција најмлађих чланова породице ће доћи, а ако изостане, знајте да је то тренутак да потражите савет како даље – истиче Бојана Јовановић.

С.Г.