9. фебруар 2026.9. феб 2026.
Фото: Здравствени центар Шабац
Медицинска сестра Марина победила један од најтежих облика рака
Марина Танацковић, виша медицинска сестра из Одсека медицине спорта Здравственог центра Шабац, са 25 година сазнала је да има леукемију. Болест се враћала још два пута, али је у овој младој жени нашла озбиљног противника. Маринина борба за живот трајала је три године. Искусила је клиничку смрт, кому, слепило, била је непокретна... А онда, поново је учила да говори, да хода и пише. „Болест није ту да нас зароби, већ да нам покаже колико је живот вредан и да нас научи да будемо бољи људи“, открива нам наша храбра колегиница.
До 2016. године, Марина Танацковић водила је нормалан живот. Као медицинска сестра, радила је у амбулантама у Ориду и Јеленчи. Желела је да се усаврши у својој професији, па је уписала факултет. Повремену малаксалост и убрзан рад срца приписивала је умору због обавеза на послу и предавањима. Све док тог јутра почетком фебруара није устала из кревета и схватила да нема снаге да се умије. Дан касније, санитетом је из шабачке Опште болнице превезена у Ургентни центар у Београд.
– О леукемији, која је заправо рак крви, знала сам мало. Само оно што смо учили у школи. Али довољно да посумњам да имам управо ту болест када сам видела које се анализе крви траже и када ми је речено да ће морати да ми раде пункцију коштане сржи. Лежала сам на интензивној нези, а око мене се окупили лекари и медицинске сестре. Кажу: „Не брини, сви смо уз тебе.“ Своје сумње ми не саопштавају. Нису ни морали. Схватила сам и сама. Тада сам први пут заплакала – прича нам Марина.
Са хемиотерапијом морало се почети што пре, али прво да добије трансфузију. Последње чега се Марина сећа било је лице анестезиолога који се надвио над њом да је интубира. Неочекивано, уместо борбе са малигним ћелијама, уследила је борба за живот због тешке реакције на трансфузију. Клиничка смрт, па кома. На респиратору је провела четири дана.
– По буђењу сам вежбала дисање, била непокретна, нисам могла да говорим. Болови због оштећења од тубуса били су велики, али сам се борила да једем сама. Знала сам да ми је снага преко потребна. У крви ми је откривено 65 одсто малигних ћелија и коначна дијагноза: акутна промијелоцитна леукемија. Кренуло се са хемиотерапијом. Била је безуспешна. Одмах је започет други циклус, који је трајао месец дана. Све време сам била хоспитализована у Београду – присећа се Марина.
Нико није могао да очекује да ће код младе особе два циклуса хемиотерапије да подбаце. Пуштена је кући на неколико дана. Речено јој је да других опција за лечење нема и да су прогнозе тешке. Након три месеца била је кући. Родитељи, пријатељи, познато окружење и велика воља за животом, били су довољни да нова пункција покаже да се ћелије рака повлаче. Терапија је имала продужени ефекат!
– После осам месеци терапије цитостатицима, приметим да ми нешто чудно светлуца пред очима и да ми вид слаби. Главобоље неиздрживе. Убрзо сам ослепела. Рак је из крви прешао у ликвор. Поново два циклуса хемиотерапије. Неколико месеци касније, рак се трећи пут појављује у мом телу. Лекари више нису имали идеју како да ме лече. Давали су ми лумбалне хемиотерапије, ишла сам на зрачење, а онда ми је дато да бирам хоћу ли наставити са терапијом одржавања или одабрати трансплантацију. Укратко, дат ми је избор да сама одлучим колико дуго ћу живети. Одабрала сам да живим бар још осам месеци и определила се за терапију. То је био други пут да сам заплакала – прича нам Марина.
Терапија одржавања трајала је две године! Љубав према професији била је скоро једнака љубави према животу. Вратила се на факултет, положила преостале испите, дипломирала. У јеку пандемије Ковида 19, Марина Танацковић после дуже паузе поново је на свом радном месту. Први радни дан био је баш у фебруару, тог месеца када јој је 2016. године постављена дијагноза једног од најподмуклијих облика рака.
ПЕТ ГОДИНА НОВОГ ЖИВОТА
– Бог ми је дао важну лекцију. Да волим живот и да га живим без страха. Да будем задовољна собом. И да чиним добро. Болест ми је показала и колико је у људима остало доброте. Моја крвна група је специфична: АБ негативна. Када је била акција прикупљања тромбоцита, сви чланови породице и шире родбине су отпали, јер нису били подударни. А тромбоците сам могла да добијем само од здравих мушкараца. Ретко који одговара. Тада су се појавили људи које никада до тада нисам упознала и који су ми несебично помогли. Сада у фебруару прославила сам пет година како сам се вратила на посао. И могу да кажем да сам победила.
До 2016. године, Марина Танацковић водила је нормалан живот. Као медицинска сестра, радила је у амбулантама у Ориду и Јеленчи. Желела је да се усаврши у својој професији, па је уписала факултет. Повремену малаксалост и убрзан рад срца приписивала је умору због обавеза на послу и предавањима. Све док тог јутра почетком фебруара није устала из кревета и схватила да нема снаге да се умије. Дан касније, санитетом је из шабачке Опште болнице превезена у Ургентни центар у Београд.
– О леукемији, која је заправо рак крви, знала сам мало. Само оно што смо учили у школи. Али довољно да посумњам да имам управо ту болест када сам видела које се анализе крви траже и када ми је речено да ће морати да ми раде пункцију коштане сржи. Лежала сам на интензивној нези, а око мене се окупили лекари и медицинске сестре. Кажу: „Не брини, сви смо уз тебе.“ Своје сумње ми не саопштавају. Нису ни морали. Схватила сам и сама. Тада сам први пут заплакала – прича нам Марина.
Са хемиотерапијом морало се почети што пре, али прво да добије трансфузију. Последње чега се Марина сећа било је лице анестезиолога који се надвио над њом да је интубира. Неочекивано, уместо борбе са малигним ћелијама, уследила је борба за живот због тешке реакције на трансфузију. Клиничка смрт, па кома. На респиратору је провела четири дана.
– По буђењу сам вежбала дисање, била непокретна, нисам могла да говорим. Болови због оштећења од тубуса били су велики, али сам се борила да једем сама. Знала сам да ми је снага преко потребна. У крви ми је откривено 65 одсто малигних ћелија и коначна дијагноза: акутна промијелоцитна леукемија. Кренуло се са хемиотерапијом. Била је безуспешна. Одмах је започет други циклус, који је трајао месец дана. Све време сам била хоспитализована у Београду – присећа се Марина.
Нико није могао да очекује да ће код младе особе два циклуса хемиотерапије да подбаце. Пуштена је кући на неколико дана. Речено јој је да других опција за лечење нема и да су прогнозе тешке. Након три месеца била је кући. Родитељи, пријатељи, познато окружење и велика воља за животом, били су довољни да нова пункција покаже да се ћелије рака повлаче. Терапија је имала продужени ефекат!
– После осам месеци терапије цитостатицима, приметим да ми нешто чудно светлуца пред очима и да ми вид слаби. Главобоље неиздрживе. Убрзо сам ослепела. Рак је из крви прешао у ликвор. Поново два циклуса хемиотерапије. Неколико месеци касније, рак се трећи пут појављује у мом телу. Лекари више нису имали идеју како да ме лече. Давали су ми лумбалне хемиотерапије, ишла сам на зрачење, а онда ми је дато да бирам хоћу ли наставити са терапијом одржавања или одабрати трансплантацију. Укратко, дат ми је избор да сама одлучим колико дуго ћу живети. Одабрала сам да живим бар још осам месеци и определила се за терапију. То је био други пут да сам заплакала – прича нам Марина.
Терапија одржавања трајала је две године! Љубав према професији била је скоро једнака љубави према животу. Вратила се на факултет, положила преостале испите, дипломирала. У јеку пандемије Ковида 19, Марина Танацковић после дуже паузе поново је на свом радном месту. Први радни дан био је баш у фебруару, тог месеца када јој је 2016. године постављена дијагноза једног од најподмуклијих облика рака.
– Бог ми је дао важну лекцију. Да волим живот и да га живим без страха. Да будем задовољна собом. И да чиним добро. Болест ми је показала и колико је у људима остало доброте. Моја крвна група је специфична: АБ негативна. Када је била акција прикупљања тромбоцита, сви чланови породице и шире родбине су отпали, јер нису били подударни. А тромбоците сам могла да добијем само од здравих мушкараца. Ретко који одговара. Тада су се појавили људи које никада до тада нисам упознала и који су ми несебично помогли. Сада у фебруару прославила сам пет година како сам се вратила на посао. И могу да кажем да сам победила.
Здравствени центар Шабац
Актуелно
Најновији број
9. април 2026.
