Шест (и по) лица, кафа и 14. фебруар

У познатом шабачком кафићу када се врата отворе промаја бије к’о нездрава, знате онај класичан равничарски ветар, не као кошава, али не прија. Али у локалу је крцато. Четрнаести је фебруар, дан кад сви колективно решимо да се мало лажемо. Мало из љубави, мало из зависти, мало из самосажељења, а мало „јер смо тако у могућности“. Док чекам кафу за понети скенирам људе и простор.

Девојка до прозора. Буквално је лицем ушла у онај капућино само да ухвати прави угао за стори. Дечко поред? Он на другој планети, проверава Моцарт. Тикет га жуља више него њена потреба за пажњом.
А на Инстаграму? Пршти романтика, срца, лудило. Искрено? За неког лажан живот и фарса, за неког једино што га држи да се не распадне или не „излети“ из савршеног друштва естетичара.

Сто у средини кафића. Њих двоје. Нема цвећа, не сликају кафу, не држе се за руке као да ће неко да их раздвоји ако пусте. Смеју се нечему, онако, скроз обично и тихо. Видиш по њима да су заборавили и који је датум и где су сели. Она пије домаћу, он јој краде колачић добијен уз кафу, и то је то. Нема патетике, нема оног „волим те највише на свету“ пред целим кафићем. Људи уживају у својој (не)обичности.

Сто даље, девојка пали цигарету и као не констатује никог. Презриво гледа на Инстаграм пар, добацује другарици: „Види им фаце само. Све је то представа. Чим неко устане до тоалета, онај други одмах скролује, брише трагове, крије телефон. Све је то неки јефтин украсни, шарени папир преко односа који су одавно пукли. Ако су икада и постојали.“

Другарица се слаже, и додаје: „Купили су ружу у последњем тренутку и сад мисле да су мирни годину дана. Бајате форе које пале. Можда смо мрачне, ал' бар нисмо фејк“, констатује другарица.

У углу седи дека, пије домаћу. Букет цвећа на празној столици поред њега. То ме тргне. Човек не фотографише, не коментарише. Он се само сећа. Јер овог 14. фебруара није само Дан заљубљених, или Свети Трифун, већ и Велике (зимске) задушнице. Запитам се да ли је свестан сценографије око себе и да смо сви део једне (не)обичне приче. Моје, твоје, наше пројекције људи и света.

Из скенирања ме тргне искрен смех. Двоје средњошколаца размењује поклончиће и заљубљене погледе. Подсећају ме на рано пролеће, мир, сунце, и лепоту. И на питање: „Где смо сви (пре)остали залутали?“.
Конобар прилази шанку, псује себи у браду. Чека крај смене као озебло сунце. „Још један капућино са срцем на пени“, каже колегиници за шанком и одлази до наредног стола.

Моја поруџбина је спремна. Узимам кафу, и размишљам да ли да врата отворим лактом или коленом. Уз мало среће можда ми неко отвори врата. Успешно излазим са шест кафа и посматрам људе како полако журе. Неки с поклонима, неки без, али са емоцијама. Јер од њих, на крају дана, нико не може да побегне.